Филозофија спољне политике Русије

2. април 2013.Сергеј Лавров

Министар спољних послова РФ Сергеј Лавров објашњава филозофију руске дипломатије, суштину независности спољне политике Русије укорењене у историји и култури наше земље и идеал полицентричног света у коме Русији припада једно од кључних места.  

Главно здање Министарства спољних послова РФ, место где се формира спољна политика Русије. Извор: AFP / EastNews.

Председник Русије Владимир Путин потписао је 12. фебруара нови нацрт Концепције спољне политике РФ. Нацрт је усаглашен са ресорима који су највише ангажовани у међународним активностима наше земље и размотрен је у различитим одељењима администрације председника Русије. У припреми овог документа учествовали су представници руских експертских кругова, укључујући и чланове Научног савета при министру спољних послова.

Mи имамо сопствено мишљење о ономе што се догађа у свету, и то наше мишљење се заснива на принципима права и правичности.

Главни резултат свих саветовања је схватање да савремени самостални спољнополитички курс наше земље у суштини нема алтернативу. Другим речима, ми чак ни хипотетички не можемо да разматрамо варијанту у којој би Русија била „прикачена“ као пратилац уз неког другог кључног играча на међународној сцени.
Независност спољне политике Русије проистиче из величине њене територије, из њеног јединственог геополитичког положаја и вишевековне историјске традиције, из културе и самосвести нашег народа. Поред тога,овакав курс је резултат развоја наше земље у новим условима током протеклих20 година. У том периоду је било и погодака и промашаја, и све је то допринело да се формулише филозофија спољне политике која у највећој мери одговара данашњим интересима Руске Федерације.
Главни задатак Русије на међународном плану је да створи повољне спољне услове за развој економије и за њено превођење на иновациони колосек, а самим тим и за виши животни стандард становништва.

Независност спољне политике Русије проистиче из величине њене територије, из њеног јединственог геополитичког положаја и вишевековне историјске традиције, из културе и самосвести нашег народа.

Циљ је да се обезбеди стабилан раст потенцијала земље, а он се очигледно може достићи само у условима међународне стабилности. Дакле, Русија као глобални играч и стални члан Савета безбедности УН има обавезу да се залаже за осигурање свеопштег мира и безбедности,али у исто време тиме решава и кључно питање својих сопствених интереса.
У вези са тим се могу чути оптужбе да је наша спољна политика конзервативна и тежи да задржи статус кво који се стално мења, а таква позиција је, кажу критичари, унапред осуђена на неуспех. Међутим, таква интерпретација је очигледно извртање руске спољнополитичке доктрине.
Ми полазимо од тога да се свет налази у стању наглог заокрета и да је ступио у доба дубинских промена чији резултат практично није могуће предсказати.
У таквој ситуацији је јасно да се морамо определити или за заоштравање међукултурних и међунационалних трвења која прете да прерасту у отворени сукоб, или за унапређивање равноправног дијалога на принципима узајамног поштовања са циљем да се међу цивилизацијама развију односи партнерства.

Ми чак ни хипотетички не можемо да разматрамо варијанту у којој би Русија била „прикачена“ као пратилац уз неког другог кључног играча на међународној сцени.

Уверени смо да се може спречити прерастање глобалне конкуренције у конфронтацију са применом силе, а најпоузданији начин за то је неуморан рад на успостављању колективног лидерства водећих држава света. То лидерство треба да буде репрезентативно и у географском,и у цивилизацијском смислу.
Деловање руске дипломатије усмерено је на пружање позитивне подршке глобалним процесима у интересу формирања стабилног полицентричног система међународних односа, и било би идеално ако би тај систем могао сам себе да регулише. У том процесу Русији с правом припада улога једног од кључних центара.Ми смо спремни за озбиљан свестрани дијалог са свим заинтересованим партнерима, с тим што треба схватити да нико не може имати монопол на истину.

БРИКС и темељи новог поретка
Русија кроз БРИКС жели да понуди „историјску алтернативу и конструисање основних темеља новог поретка у свету“. Стога Влада РФ припрема комплексан програм развоја БРИКС-а који подразумева претварање ове заједнице у центар моћи и алтернативу све слабијем Западу.

Русија је привржена методу мрежне дипломатије, а тај метод подразумева стварање флексибилних заједница држава у складу са заједничким интересима, с тим што једна иста држава може бити чланица разних заједница.БРИКС је пример успешног формирања једне такве заједнице у којој учествују државе са разних континената.
Наша земља 2013-2015.председава „Двадесеторицом“, „Осморком“,ШОС-ом (Шангајском организацијом за сарадњу) и БРИКС-ом, и енергично спроводи линију ефикаснијег доприноса свих тих формата јачању управљања глобалним процесима. То је једна од многих манифестација мултивекторског карактера спољнополитичког курса Руске Федерације.
Русија у складу са својом традицијом наставља да игра улогу фактора равнотеже у међународним односима, а потребу за таквом улогом потврђује већина наших партнера. То се не објашњава само међународним угледом земље, него и чињеницом да ми имамо сопствено мишљење о ономе што се догађа у свету, и то наше мишљење се заснива на принципима права и правичности.
Све већа привлачност Русије везана је и за јачање њене „меке силе“ која проистиче из њеног богатог културног и духовног наслеђа спојеног са јединственим потенцијалом динамичног развоја, као и из продуктивне сарадње са милионима представника руског културног простора широм света.
Москва је уверена да у ставовима водећих међународних играча према најакутнијим проблемима данашњице ипак има више сличности него разлика,нарочито када је реч о њиховим коначним циљевима, а не о тактици којој прибегавају у решавању тих проблема. Данас је свима у интересу сужавање зона међународних и локалних конфликата, решавање проблема неширења оружја за масовно уништење и средстава за његову испоруку, као и ограничавање могућности за деловање терористичких и екстремистичких група.
Дакле, реч је о томе да коначно треба превазићи индивидуални или групни егоизам, не само на речима,него и на делу, и треба сагледати нашу заједничку одговорност за судбину људске цивилизације.
Аутор je Министар спољних послова Руске Федерације.

Зашто је убијен руски дипломата у Косовској Митровици?

(Глас Русије)

Руски дипломата се залагао за то да се заустави масовно исељавање угроженог српског православног становништва са Косова и са тим циљем је боравио у Косовској Митровици. Поред тога, он је захтевао равноправност грађана без обзира на верску и националну припадност, а такође и да се незаштићени Срби на Косову више не морају бојати за своје животе пред насиљем локалних Албанаца.

И управо зато га је мучки убио албански терориста који је након хапшења признао да је убиством руског дипломате хтео да спречи његово деловање у Косовској Митровици.

Да ли вам ово звучи познато? Да ли сте можда помислили да се ово догодило јуче или ових дана? Не, није се догодило ових дана, већ пре тачно 110 година, али на жалост све што је поменуто још увек веома подсећа на актуелно стање и тренутну ситуацију на Косову и Метохији, као да се већ више од стотину година ништа није променило.
Дакле, руски дипломата са којим смо започели причу је био Григориј Шчербина, који је 1902. године постављен за конзула Русије са седиштем у Косовској Митровици. Тадашњим косовским Албанцима се његово присуство на тим просторима није нимало допало јер је руски конзул својим личним присуством на терену јасно могао да види све проблеме и злочине којима је било изложено српско становништво, те је покушавао да побољша њихов тешки положај.
Како је писала тадашња руска штампа с почетка 20. века – «локално словенско становништво живи једино са притајеном надом у Русију. То је њихова светиња. Када не би било тог идеала, они би пали духом, и уништили би их грозни зулуми и безакоње које спроводи турска власт и обични Албанци, па би сви они морали или да се иселе или да умру.» Стога је у таквим околностима Русија 1902. године одлучила да отвори у Митровици своје дипломатско представништво.
И мада је Григориј Шчербина још пре доласка на дужност конзула у Митровицу почео добијати претње смрћу и био свестан опасности којој је изложен, ипак је наставио обављати своју дужност све до кобног атентата.
Иначе, чак и сећање на чувеног руског конзула је имало сличну судбину. Наиме, у Косовској Митровици су захвални грађани 1928. године поставили споменик у његову част, ког су у Другом светском рату из истог разлога уништили исти они који су и њега убили, а током бомбардовања Србије 1999. и након прогона Срба из јужног дела Косовске Митровице, споменик су по други порушили следбеници исте мржње према српском и руском присуству на том подручју.
На жалост, на примеру руског конзула Григорија Шчербине, а затим и на примеру његовог споменика који је два пута рушен, на симболичан начин се осликава и сва трагична судбина Срба на Космету. Међутим, колико год пута је био рушен, толико пута је био изнова и подизан, а садашњи споменик, који стоји у северном делу Косовске Митровице, управо јуче је обишао и садашњи амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Чепурин да био положио цвеће поводом 110-те годишњице убиства конзула.
Што је најгоре од свега, не ради се само о историјском догађају из давне прошлости коју више нико не може да замисли, него сасвим супротно, ради се о догађају од пре једног века који и данас изгледа сасвим актуелно. А све оно против чега се дипломатским путем борио руски конзул Шчербина, и у савремено доба се свакодневно дешава. Баш зато сте на почетку ове приче могли да помислите да се све то одиграло јуче – и убиство руског конзула, и терорисање српског становништва и некажњени злочинци.

,,Трагика нужности“ и (или) бављење политиком у Срба

Раденко Кондић

Када би ме неко питао зашто су Двери ушле у политику, одговорио бих: због трагике нужности.

Нови Сад, 01.04.2013

Питање које би својој сложеној људској природи требао да постави свако ко жели да се бави политиком је: ,,Зашто се бавим политиком“? Исто то питање данас не поставља овај народ политичарима. Погледајмо штампу после недавних избора: јагма је којој ће политичкој партији припасти које министарство, како ће се расподелити јавна предузећа, којој партији ће припасти профитабилније. И већина нас не поставља питање да ли ће они који заузму руководећа места бити гладни и жедни, него колико ће својих партијских истомишљеника запослити. Не питамо их дакле зашто се баве политиком јер знамо да се баве да би владали, значи лагодно живели (лагодно, не добро, јер добро живети значи живети хришћански, а то значи некад бити и гладан и жедан себе и Бога ради) Колико смо данас Срби показује управо то што се бављење политиком свело на жељу да владам. Колико смо томе слични родоначелницима својим, светим прецима, од Светог Саве па преко свих светих Немањића,Бранковића..?!

Подсетимо како је Свети Владика Николај говорио да на власти треба да буде онај ко је ближи Богу? Ту своју близину Богу Свети Кнез Лазар је доказао мученичком крвљу. Данас, када ми православни Срби верујемо да се кључ повратка Косова и Метохије у окриље Србије крије у Лазаревој жртви и нашем угледању на њу, они који данас владају Србијом терају нас од себе и наглашавају да им више не помињемо ту Небеску Србију, јер ко још верује у ,,то''. Толико су близу Богу. Па где смо ми онда народе Божији?! На којој страни, боље рећи на чијој? Борба је одлучити се. И ту је наша дужност да разумемо онога ко се борио па поклекнуо, а данас је таквих мало, али је зато важно да овај народ преуми и препозна оне којима барем примарни циљ није да, бавећи се политиком, лагодно живе. Када се проф. др Драган Станић присећао светионика у смутним временима, др Јована Рашковића, и када је говорио о његовим разлозима уласка у политику, рекао је следеће: ,,Политичар, не по својој сопственој вокацији, него, чак упркос својој вокацији. Он је, право говорећи, политичар постао по строгим захтевима трагике нужности.''

Када би ме неко питао и ја желео да објасним зашто се један покрет младих људи заокупљен пре свега духовним вредностима, Покрет Двери, одлучио посветити политици, одговор би био управо тај: због трагике нужности! Народу треба помоћи да препозна, а како ће препознати ако му се не нудиш. Зашто је важно нудити се али не веровати у себе него у Бога? Вера у себе је сујета, а вера у Бога жртва. Митрополит Амфилохије је говорећи о Његошевом поимању Свете Тројице говорио да је ,,жртвоприношење у суштини Христове личности.'' Практични хришћански живот значи себе уподобљавати Богу, значи бити спреман на жртву да би васкрсао. Само овако је могуће избећи искушење ,,погубне стране људске природе'' како каже академик Коста Чавошки, објашњавајући да се она појављује управо у околностима какве су долазак на власт по сваку цену. Но, наш је путовођа Господ Исус Христос:,,Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја, онде ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст отац мој.'' Бог ће војевати за нас, а како ће војевати ако је за наше политичаре Небеска Србија безмало глупост?!

Ново је питање: како је дошло до тога да део народа и након таквих изјава слуша те исте политичаре, има снаге да без огорчења укључи медије који држе монопол, ,,имају националну фреквенцију'' како се то популарно каже? Одговор је у самозабораву и аутошовинизму. Лек је, с друге стране, да наша деца науче ко су и шта су, јер иде време када ће они одлучивати каква ће се политика спроводити. Научимо их ко је Свети Кнез Лазар, ко је Карађорђе. Погледајмо ствари са ,,чисто српског становишта'' како је говорио Црњански. Није део нас освестио шта су били српски идеали. То су били хришћански идеали, умрети за ,,крст часни и слободу златну.'' Важно је враћати у свест младих људи хришћанске вредности на којима је почивала наша држава од Немањића па све док није дошао комунизам. И зато нема места ни за аутошовинизам:,,... какви смо, тако нам и треба... нема горег народа...''

Не живи један народ, поготово не Српски, педесет година. Он је, присетимо се само Првог светског рата, без позива ишао у војну, изводећи свог коња из стаје. Сетимо се ко смо били стотинама година и биће нас стид да овако говоримо. Додајмо овоме расуђивање Црњанског о нашем народу, када је писао о српским ослободилачким ратовима, где он каже да је наш народ доказао ,,да је кадар да деценијама припрема, смишља, жуди, и у ниском животу, а у дуготрајној патњи, да би, у одређеном му тренутку, испунио.“ Наше је да верујемо да припадамо том народу јер смо тек две генерације иза оних из Кумановске битке и да смо кадри да испунимо наш завет опстанка у нехришћанској Европи . Како је то могуће ако се бавите политиком и живите у Европи? Тако што нећемо да се прилагођавамо политици, животом у Христу политика ће се прилагођавати мени. Без претензије да једино и искљуиво владам (читај лагодно живим) могуће је осетити радост, осетити небо. Стиснути зубе за овоземаљско да би осетили небеско. Ево како каже Свети Апостол Павле: ,,Јер знате благодат Господа нашега Исуса Христа, да богат будући, вас ради осиромаши, да се ви Његовим сиромаштвом обогатите'' (2.Кор,гл.8,ст.9)

Последњих дана је међу нама који пратимо и дешавања у нашој Светој Цркви било актуелизовано страдање блаженопочившег патријарха Варнаве Росића, који је отрован јер је бранио светосавски национализам супростављаући се конкордату са Ватиканом. У време пред Други светски рат, када се спремало распадање Србије, када је југословенска Влада потписала, а Скупштина изгласала две деценије припремани конкордат (као што се данас и за време претходне Владе потписује предаја Косова и Метохије и када очекујемо да је Скупштина изгласа) овај блажени човек је дао свој живот ,,ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ'' и поручио да ,,Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме'' при том мислећи на ондашњу власт у Србији. Као да говори и о садашњој јер евидентно је и за овдашњу власт оно што патријарх Варнава даље каже у свом писму народу поводом конкордата и памети која је то прихватила:
,,Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28)...

Ja се позивам на све вас као сведоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица“ Када видимо ову једнакост у гледању смисла политике, на које упозорава блаженопочивши патријарх, које трају, ето од онда седамдесет и пет година, па зар можемо и имамо образа да гледамо са стране како се та иста политика наставља и данас?! Посебно боли што је тешко поверовати да неко ко је рођен у Призрену може да не зна шта је нама Косово и Метохија. Он зна али као старешине јудејске када су издале Христа неће да призна да не би био искључен из синагоге, у нашем случају из партије, из власти. „Јер завољеше више славу људску него славу Божију“ (Јов. Гл.12.ст.43) И није наше да судимо него кроз речи Христове опоменемо, није наше народно да се бојимо већ би требало да је њихово: „Ријеч коју ја говорих она ће му судити у последњи дан“ (Јов. Гл.12.ст.48)

Раденко Кондић

Како је агресија НАТО-а на СРЈ изменила наш свет?

30. март 2013.Јевгениј Шестаков

Bојни удар НАТО-а на Југославију, који је почео 24. марта пре 14 година, био је први случај правног нихилизма у међународним односима после Другог светског рата. Да ли је Русија 1999. могла да спречи бомбардовање Југославије?

Карикатура: Сергеј Јолкин.

Агресија НАТО-а на СРЈ, суверену државу и чланицу УН, извршена је без резолуције Савета безбедности УН, само на основу геополитичких интереса нападача, тј. била је у супротности са нормама међународног права и никакви хуманитарни разлози нису је могли оправдати.
Да ли је Русија1999. могла да спречи бомбардовање Југославије? Данас видимо да НАТО не примењује војну силу против Дамаска.Таква уздржаност НАТО-а према конфликту на Блиском истоку у свету се често објашњава јачањем позиције Русије на међународној сцени и њеном војнотехничком сарадњом са режимом Башара Асада. Из тога се даље изводи закључак да је Москва и пре 14 година могла спречити напад на Југославију, само да је њена реч тада имала политичку тежину коју има данас.

Од Рачка до Хуле: Европи је досадно без рата
Масакр у сиријском селу Хула подсетио је високе руске званичнике на трагедију у косовском селу Рачак, која је послужила као оправдање за бомбардовање СРЈ 1999.

По мом мишљењу,такви закључци су погрешни. Правни нихилизам у свету је данас већи него у време када је бомбардована СРЈ. Формално гледано, европске земље које подржавају идеју испоруке оружја сиријским побуњеницима не ризикују ништа. Оне имају право вета у Савету безбедности,имају огроман утицај у Бриселу и не морају да мисле о томе хоће ли против њих бити уведене санкције због непослушности. Ако оне одлуче да испоручују оружје сиријским побуњеницима,ни Русија ни Кина неће моћи да их спрече дипломатским средствима, иако се и једна и друга јавно противе милитаризацији сиријског конфликта. Уосталом, ако би НАТО одлучио да у Сирији изврши војну операцију сличну оној која је извршена у Либији против режима Моамера Гадафија,Москва ни тада не би била у стању да заустави агресију дипломатским средствима у оквиру постојећих међународних институција. Наравно, нема ни говора о учешћу руских оружаних снага у сиријском оружаном конфликту на страни Башара Асада. Таква авантура је незамислива чак и као претпоставка.
Па ипак, руководство НАТО-а демонстрира присуство здравог разума и не меша се у сиријски конфликт.Чланице блока су свесне да чак и посредно учешће Алијансе у сиријским догађајима,уколико би се одвијало мимо међународних институција, може да постане доказ неефикасности тих структура у кризним ситуацијама и да их потпуно уништи.Мешање НАТО-а у грађански рат у Сирији подстакло би трку у наоружању у целом свету и приморало би многе земље које нису у западном блоку да размишљају о стварању нуклеарног оружја као најбоље заштите свог суверенитета. Уверен сам да се Алијанса уздржава од напредовања у сиријском правцу управо зато што сагледава све поменуте последице, а не зато што се боји евентуалног војног сукоба са Русијом.

Правни нихилизам у свету је данас већи него у време када је бомбардована Југославија.

Иако се о историји не може размишљати по принципу „шта би било кад би било“, слободан сам да претпоставим да се Москва за време догађаја у Југославији 1999. не би одлучила на директан сукоб са Западом чак и да је имала знатно већи међународни утицај.Сматрам да је погрешно повлачити паралеле између садашњег стања у Сирији и онога што се догађало у Југославији 1999, јер та два конфликта се разликују и по својој природи, и по силама које су са њима повезане, и по својим геополитичким последицама.
Ако се између ових конфликата може повући нека паралела,онда је то доследна позиција Русије,која се у оба случаја на свим међународним форумима залагала за дипломатско решење унутрашњих проблема суверених држава,иако је сматрала да њене оружане снаге не могу бити коришћене за заштиту конкретних режима, било да се ради о Слободану Милошевићу или о Башару Асаду.Москва је увек доследно апеловала на партнере да се грађански конфликти у трећим земљама решавају на основу међународног права, путем преговора,сматрајући да је контрапродуктивно уништавати међународне институције које су после Другог светског рата створене управо у циљу спречавања нових конфликата.
Аутор је главни уредник спољнополитичке редакције и модератор Дискусионог клуба „Росијске газете“.

Подршка протесту "Овако више не може": проф. др Јасмина Вујић

Разум налаже да се бранимо! Зато подржимо Двери и придружимо се протесту ”ОВАКО ВИШЕ НЕ МОЖЕ”!

Београд, 01.04.2013

Неопходно је да се под хитно зауставе сви назови ”преговори” са Приштином и ЕУ и да се на тај начин спречи даље затирање српске нације и уништавање српске државе. Они са којима се сада воде преговори и у чије руке је стављена судбина српског народа никада кроз историју нису били српски пријатељи. Зашто би били данас? Дачић треба да се сети да је Милошевић исто тако веровао да га Запад сматра главним миротворцем на Балкану, те је пристао и на предају Крајине и на постављање границе на Дрини, да би убрзо после тога био пуштен низ воду и предат Хагу. Уместо што га пореде са Де Голом, Дачић све више личи на Јељцина, који је у магли пијанства и корумпираности пристајао на све захтеве Запада, и водио земљу у провалију. Вучић све више подсећа на Горбачова, који је постао миљеник Запада када је решио да распарча сопствену земљу, те ускоро можемо да очекујемо да ће се и Вучић придружити листи ”миротвораца”, наравно заједно са Тачијем, који су награђени Нобеловом наградом за мир, као што је то био Горбачов, Арафат и Перез, Ахтисари и наравно Обама.

Ко нас то води?

Није уопште неуобичајено што Србију већ 10 година воде исти, рециклирани политичари и назови стручњаци, који нити имају мудрости, нити визију, нити способности да земљу извуку из све дубље кризе, поставе на здраве основе, и дају бар наду за опоравак и бољу будућност за генерације младих који долазе иза нас. Већина ових који су до сада водили земљу нису имали квалитета до то раде, били су изузетно корумпирани и самим тим и уцењени, те су морали да слушају диктате оних којима добробит наше земље није никада била у интересу.

То је опробани систем Запада за земље које су им мета:

(1) Економска и финансијска дестабилизација,
(2) Политичка дестабилизација,
(3) Довођење на власт корумпираних и уцењених политичара,
(4) Слање ”помоћи” у виду тимова Међународног монетарног фонда и Светске банке, тј. гурање у бруталну приватизацију и убрзано задуживање до дужничког ропства, уништавање домаћег банкарског сектора, отварање тржишта страним мултинационалним компанијама и тиме уништавање домаће прозиводње,
(5) Финансирање ”невладиног” сектора за вођење специјалног психолошког рата,
(6) Стављање под контролу свих медија да би се спречило да нема патриотска већина има глас и приступ медијима.

Циљ је наравно кристално јасан: стварање економски и морално пропалих држава-клијената (зависника) које не могу самостално да опстану и уништавање свих атрибута суверенитета и независности; стварање нових генерација које се стиде свог порекла, које не знају где су им корени, које не знају ко су, немају своју нацију, језик, обичаје, религију; уништавање јаке традиционалне породице - промоцијом либерализама свих врста и боја, као и намерним уништавањем квалитетних образовних система зарад стварања генерација младих са минимумом образовања и сумњивих моралних вредности, које је лако контролисати и уценити - генерације које ће бити неспособне да мисле својом главом!

Ако горе наведени испробани рецепти не постигну жељени резултат у предвиђеном времену, приступа се војним интервенцијама под било којим изговором. Уништава се комуникациона и саобраћајна инфраструктура, стратегијске инсталације и фабрике, а животна средина се загађује осиромашеним уранијумом и изузетно штетним хемикалијама из уништених хемијских и петрохемијских постројења. Тако је NATO, пред 50-ту годишњицу постојања ове организације, 1995. године искористио (а можда и креирао) ситуацију у Босни и Херцеговини (а 1999. у тадашњој СР Југославији) за редефинисање сопствене улоге од одбрамбеног савеза, који је могао да интервенише само на територији својих чланица, у светског полицајца који данас може да војно интервенише у било којој земљи на свету под било којим изговором.

Исти, исти...

Да би се гарантовало спровођење наметнутих услова, који наравно никада нису били у интересу Србије или српских земаља, било је потребно да се уз помоћ Запада на власт доведу тимови корумпираних и уцењених политичара, незналица жељних власти, који се после употребе одбацују и доводе се нове, још горе гарнитуре. Тадић је искоришћен и пуштен низ воду. Највећа опозициона странка је манипулацијама уништена и поцепана, а један њен део је (уз обећање да ће доћи на власт) постао већи заговорник евроунијатства него што је била Тадићева странка. На тај начин је Србија остала без јаке патриотске опозиције и без јаког гласа у Скупштини (која се и иначе састојала од безимених партијских послушника без сопственог мишљења). Отишао је Тадић, дошао је Дачић, са Вучићем и Николићем, новопеченим евроунијатама. Динкић је наравно остао као сигурни стожер даљег задуживања и уништавања српске привреде. Уз своју прву књигу ”Економија деструкције”, сада убрзано завршава и другу књигу ”Деструкција економије”.

Вучић говори о трећем путу, изјављујући да неће да буде ни Лазар ни Бранковић, а не зна да трећег пута нема и да ако настави овим којим сада иде, и ако било шта потпише, биће у српској историји забележен као највећи Бранковић! Вучић се у својом незнању, ароганцији, и болесној жељи за влашћу, није сетио да проучи историју српског народа, и да примети да захтеви Немачке из 2013. подсећају на ултиматуме Аустроугарске из 1914. Обећава српском народу бољи живот после предаје Космета и уласка у ЕУ, а затвара очи пред политичком, финансијском и економском кризом у ЕУ, где је бољи живот резервисан за изабране, а већину чека дужничко ропство, које се полако шири југоисточном и јужном Европом. Румунија и Бугарска, Словенија и Мађарска, Грчка и Кипар, Шпанија и Португалија и низ других земаља, уласком у ЕУ и продајом свог суверенитета, нису никако просперирале већ су упадале у све дубља дужничка ропства, где им се сваког дана испоручују нови диктати. Дачић, Вучић, Николић и Динкић клече пред западним моћницима, не зарад бољитка српског народа, већ својег остајања на власти. Не схватају или у својој заслепљености не желе да виде да у наступајућој геополитичкој расподели у свету Србији да би опстала једино преостаје да се ослони на јаку Русију и земље БРИКС-а. Уласком у ЕУ, Србија ће престати да постоји.

Двери позивају на очување територијалног интегритета и државне независности, на очување традиционалних породичних вредности, на очување православља, наше духовности и традиције, на очување језика и писма, на очување наше историје и културе, на бескомпромисну одбрану националних интереса, на окупљање нових некорумпираних људи, стручњака у својим областима, који имају довољно квалитета да поведу земљу у препород, да оживе привреду, да покрену науку, да извуку образовање из Болоњске замке.

Разум налаже да се бранимо! Зато подржимо Двери и придружимо се протесту ”ОВАКО ВИШЕ НЕ МОЖЕ”!

Доста је било

Небојша Малић, политички аналитичар и уредник блога Сиви соко, подржао је протест Двери "Овако више не може"!

Вашингтон/Београд, 31.03.2013

Зло је одавно већ превршило сваку меру. За лаж веле да је истина, за пљачку да је привреда, за отров да је храна, за грех да је врлина, а за издају да је државништво. Није, и не може бити.

Срби су онај „тврди орах, воћка чудновата“, па трпе и зло боље и дуже од многих других. Али ово више није добро под злом, већ зло под горим. Овако даље више не може.

Вековима су нас туђини држали под чизмом, али нису могли да нас покоре. Њихов мрак није могао да угаси пламичак Завета којим су се Срби повезали са Богом, док на крају нисмо изборили слободу. Зато се душмани данас толико тог заветног пламена и плаше, па траже од „својих“ Срба да га угасе. Да се одрекну Косова. Да продају земљу, униште индустрију, отрују храну, загаде реке, посеку шуме, а народу одузму душу, веру, и историју. Да од Србије и од Срба ништа не остане, јер само тако они, освајачи - и одроди који им служе - могу мирно да спавају.

Нема те предаје којом могу да се умилостиве душмани којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин – бивши Србин.
Избор данас није између лошег и доброг живота, него између живота и смрти. Њихово „царство земаљско“ је морална и свака друга беда, смрт и нестанак. А онај пламичак Завета, оно што нас чини слободним, силним, непобеђеним и непобедивим – то је царство небеско. То је живот вечни. То је Васкрсење, једини датум који заиста треба да нам буде битан.

Зато дигните глас. Нисте сами, нисте у пустињи. Нисте губитници. Нисте жртве. Пред тим вашим гласом устукнуће грдне кукавице, погани изроди, квислиншки култ и његови спонзори. Јер сва тама њихових лажи не вреди ништа спрам вашег пламена. Зато и хоће да га угасе.

Доста је било.

Putin Car