Nikolaj E. Pestov
PRAVOSLAVNO VASPITANjE DECE

KAZNA I NAGRADE

Ja one koje ljubim karam i popravljam.
Otkr. 3,19.

Deci je, kao i Božijem cveću, potrebno i sunce koje nežno greje, t.j. ljubav i nežnost roditelja, ali u isto vreme i vlaga - saveti i poučavanje, a ponekad, čak, i oluja - kazna. Kažnjavanje dece nije samo pravo roditelja - to je njihova obaveza prema deci koja su zgrešila. Setimo se da je zbog zanemarivanja kažnjavanja poročnih sinova sveštenik Ilije bio osuđen od Boga. Sveti Jovan Zlatoust ovako govori o neophodnosti kažnjavanja dece: "A oni očevi koji se ne brinu o pristojnosti i skromnosti dece su detoubice i gori od detoubica, jer se ovde radi o propasti i smrti duše. Zato isto kao što kad vidiš da konj srlja ka provaliji, zatežeš mu na brnjici uzde i silom ga podižeš na zadnje noge, a često i udariš, što je, istina, kažnjavanje, ali kažnjavanje je majka spasenja; isto tako postupaj i sa svojom decom, ako greše. Vezuj grešnika dok ne umilostiviš Boga; ne puštaj ga odvezanog da ga još više ne sveže gnev Božiji. Ako ti vežeš, Bog kasnije neće vezati, ako ga ti ne vežeš, onda ga čekaju strašni lanci". Kao što se vidi iz reči Sv. Zlatousta, kažnjavanje je znak dejstvene brige za grešnika, ono je pokazivanje ljubavi. "Koga ljubi Gospod, onoga kara", - kaže se u Pričama Solomonovim (Prič. 3,12), a potvrđuje apostol Pavle (Jevr. 12, 6) i apostol Jovan (Otkr. 3,19). Za srce koje voli prijatnije je i lakše da miluje decu, a teško i mučno da kažnjava. Zato je kažnjavanje pokazatelj duboke ljubavi koja žrtvuje svoj duševni mir radi očišćenja grehom zaprljane duševne odeće deteta. Koji je glavni cilj savetovanja i kažnjavanja? Isto kao i čišćenja od korova. Po rečima Samog Gospoda, satana stalno seje strasti, zle sklonosti i želje u naše duše i u duše naše dece od najranijeg uzrasta (Mt. 13, 25). Roditelji i vaspitači su pozvani da poučavanjem i kažnjavanjem čupaju zle mladice iz useva (dečije duše). One se lakše kidaju što su pre primećene i što su se manje ukorenile. Pritom, ako dušu deteta i vaspitača veže ljubav, i ako dete shvati krivicu i od srca se pokaje, onda je zla mladica iščupana iz korena. Ali ako u detetu, dečaku ili mladiću, u manjoj ili većoj meri, već gospodari samoljublje i tvrdoglavost i ono nije potpuno svesno svoje krivice, opravdava se ili je umanjuje u svojim očima, onda zla mladica kaznom nije istrgnuta, već je samo zabašurena i prigušena. Samo strah od nove kazne može da zaustavi u tom slučaju dalje bujanje korova - tj. zle sklonosti. U tom slučaju kazna mora da bude ozbiljna da bi se pamtila dugo. Zato treba pažljivo birati za decu karakter i meru kazne, u zavisnosti od duhovnog stanja, osetljivosti, stepena prihvatanja svoje krivice i dubine pokajanja za krivicu. Apostol Juda ukazuje: "I sa rasuđivanjem jednima budite milostivi, a druge u strahu spasavajte" (Jud. 1, 22-23). Koliko rano treba početi sa kažnjavanjem dece i kako to činiti? Čujmo šta o tome kaže Solomon kome je premudrost bila data u punoj meri kao naročiti dar Božiji. Solomon piše: "Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga na vreme" (Priče. 13, 25). I dalje: "Karaj sina svojega dokle ima nadanja, i na pogibao njegovu da mu ne prašta duša tvoja" (Prič. 19,18). Istu stvar možemo pročitati i u drugoj knjizi Biblije - Premudrosti Isusa sina Sirahova: "Ne daj mu slobode u mladosti i ne praštaj mu pogrešaka njegovih. Savij mu vrat dok je mlad i nagnječi mu rebra dok je malen, da ti ne bude buitovan i neposlušan" (Sir. 30,1112). O istome govori narodna mudrost: "Kažnjavaj dete dok leže na klupu popreko, kasno će biti kad počne da leže uzduž." Dakle, kažnjavanje za greške je obavezno još od najranijeg uzrasta. Međutim, oblici kažnjavanja u Novom Zavetu nisu isti kao u Starom, kao što ni duh i zapovesti nisu iste. Po Novom Zavetu vaspitanje dece treba da se vrši u duhu ljubavi, krotosti i milosrđa. Zato udarati ili tući dete ne treba. Ako je deci potrebna ozbiljna kazna, nije je teško naći za svako dete. Pritom kažnjavanje može da bude jače i dejstvenije od udaraca. Naprimer, zabranjivanje na određeno vreme igara, knjiga, zabava, zadovoljstava, slatkiša, poseta poznanicima, a u mlađem uzrastu - stajanje u uglu, prinudno sedenje na stolici određeno vreme i sl. Majka zatvornika zadonskog Georgija je, na primer, imala običaj da kažnjava dečaka za nepažnju u crkvi tako što ga je terala da pravi poklone do zemlje i nije mu dozvoljavala da ruča s njom. Druga majka je kaznila sina za neposlušnost, jer nije dolazio kući na vreme, tako što tri dana s njim nije razgovarala. Sin se smirio i od tada više nije kasnio. Evo još nekih primera kako su pobožni roditelji kažnjavali i ispravljali svoju decu. Starac shiarhimandrit Gavril (iz Spaso-Jeleazarovskog manastira) je pričao kako ga je majka odvikavala od nemirluka: "Desi se budem nemiran, a majka mi kaže: "Ganja, budi dobar, stalno si nemiran, ne slušaš, a ja ću morati Bogu da odgovaram za tebe. Ti svojim nemirlucima grehe odgajaš, posle ni sam nećeš moći s njima da izađeš na kraj." A mladost tera svoje: ma kako se suzdržavao - opet napravim nešto... Tu majka obično klekne na kolena pred ikone i počne sva u suzama da se glasno žali na mene Bogu i da se moli: "Gospode, evo isprosila sam od Tebe sina, a on je stalno nemiran, ne sluša me. Šta ću s njim? I sam može da strada, i mene da pogubi... Gospode, ne ostavi ga, urazumi ga da se smiri..." I sve tako, moli se naglas i plače. A ja stojim pored, utišam se, slušam njene žalbe. Bude me sramota, a i majke mi žao. "Mama, mama... neću više", šapćem joj bojažljivo. A ona stalno moli Boga za mene. Ja joj opet obećavam da neću biti nemiran, pa i sam počnem da se molim pored majke". Treba uzeti u obzir da strog prekor i dug razgovor s detetom, sa detaljnom analizom njegove greške može za decu da bude najneprijatnija kazna ako se čini s umećem. Istina, to će od roditelja zahtevati više vremena i biće mnogo teže nego udariti ili istući dete, ali ovo poslednje može da donese više štete, nego koristi. Pitao sam jednog dečaka koje su mere kažnjavanja na njega najviše uticale. Dečak je odgovorio: "Kad pretrpiš kaznu, onda imaš osećaj da si se rešio svoje greške i više se ne brineš za dalje. Kad te samo postide, a ne kazne, osetiš zbunjenost i kajanje, i krivica ti uznemiruje savest mnogo jače, nego u prvom slučaju". U vezi s ovim treba se setiti Pimena Velikog koji je milosrđem i krotkim razobličavanjem umeo da leči takve poroke koji nisu mogli da budu isceljeni ni prekorima ni osudom bratije, ni strahom od kazne i proterivanja. Ne treba prelaziti ni preko najmanjih dečijih prestupa. Maloga nema, po Svetom Pismu: "U malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti", - kaže Gospod (Mt. 25, 21). Neka kazna bude mala, makar grdnja ili prekor, ali treba da bude prisutna kod svakog dečijeg prestupa. Po duhovnom zakonu, ako ne stradamo i ne pokajemo se za svoje grehe na zemlji, oni će ostati neizbrisani u knjizi života i moraćemo da trpimo zbog njih na onom svetu. Na ovome je zasnovana Tajna Pokajanja - Ispovesti. Pri kažnjavanju dece veoma je bitno da roditelji budu potpuno prisebni i u mirnom stanju duha. U ozlojeđenosti čoveka napušta Duh Sveti i gubi se ljubavno jedinstvo duša deteta i roditelja. Može se desiti da se i dete ozlojedi, i od kazne će onda biti više štete nego koristi. Osim toga u ljutini se lako bude nepravedan i surov pod uticajem lukavog duha koji ovlada čovekom u tim trenucima. Zato ne kažnjavajte decu u slučajevima kada osećate gnev ili ljutnju. Čak treba odložiti i razgovor s njima i grdnju do onog vremena kad se duh umiri i osećaj ljubavi ne pobedi ljutnju. U ovim slučajevima Sveti Oci nas podsećaju na reči Gospodnje: "Kako može satana da izgoni satanu!" (Mk. 3, 23). Na opasnost od ozlojeđivanja dece obraćanjem ili kažnjavanjem u ljutnji nam ukazuje i apostol Pavle: "I vi očevi, ne razdražujte decu svoju, nego ih podižite u vaspitanju i nauci Gospodnjoj" (Ef. 6, 4). Primer ljubavnog, krotkog urazumljivanja detetu daje samo Jevanđelje. Dečak Isus je, po mišljenju svoje Majke, zgrešio pred Njom i Josifom: ne rekavši Im ništa ostao je u Jerusalimu posle praznika Pashe, kada su oni krenuli kući u Nazaret. Marija i Josif su Ga tražili cela tri dana. Pročitajmo u Jevanđelju Majčin prekor: " Čedo, što nam tako učini? Evo otac tvoj i ja tražismo te s bolom" (Lk. 2,48). Ovde je data i krivica dečaka. I prekor. Ali kako je nežan prekor, kakva se ljubav čuje u svakoj reči Majke! I kada vidimo da su nam deca za nešto kriva, kad je potrebno da ih izgrdimo, setimo se ovog jevanđeljskog primera ljubavnog razobličavanja i podražavajmo ga. Samo ljubav može da dovede naše reči do srca naše dece. Prepodobni Serafim Sarovski je ovako govorio jednom igumanu: "Budi svojoj deci (duhovnoj) ne otac, već majka". Ovim rečima je Prepodobni ukazivao na neophodnost ispoljavanja ne samo surovosti i strogosti oca, koliko nežne ljubavi i snishodljivosti majke. Zato treba da se bojimo kako svoje slabosti - suvišnog snishođenja i prelaženja preko stvari, tako i duhovnog raskida - otuđenja dece od nas, i njihovog gneva. Takav gnev srca još i nije tako opasan u ranom uzrastu: dete je tada lakše ubediti, iskoreniti mu tvrdoglavost, prodobriti ga nežnošću ili kaznom. Ali kod starije dece to može da ponekad i ne urodi plodom, jer će ona, ipak, u nečemu da insistiraju na svome i da ne slušaju. Ponekad stvar može da postane toliko opasna da roditeljima jedino ostaje da primene sredstvo koje se može nazvati podvigom ljubavi. Karakterističan primer nečeg takvog postoji u letopisima Optinog manastira. Jedan brat iz skita je prestao da ide na noćno bdenije opravdavajući se time što sam upravitelj skita - iguman Antonije - takođe ne ide na bdenije. A ovoga su, u stvari, u to doba tako bolele noge da nije mogao da stoji. Mnogo puta je iguman Antonije ubeđivao nemarnog brata, ali ovaj je odgovarao da je prisustvovanje noćnom bdeniju preko njegovih snaga i da će pre otići iz manastira nego što će ići na bdenije. Tada je iguman Antonije primenio ovakvo sredstvo. Bez obzira na svoju bolest, sam je otišao na bdenije, a odande u keliju tog brata. "Oprosti, brate, - rekao je Antonije, - ako ti ne misliš na svoju dušu, ja sam sam pošao umesto tebe na bdenije". I poklonio se duboko bratu. A kad se klanjao iz njegovih čizama je linuo mlaz krvi, jer su one bile pune krvi iz rana koje su se otvorile na nogama. Brat se užasnuo, sam se bacio pred igumanove noge, moleći ga za oproštaj, i od tada je uvek ustajao na bdenije. Neka se roditelji sete ovog slučaja kad iscrpe definitivno sva njima dostupna, uobičajena sredstva uticanja, a opet ne uspeju da nagnaju svoju odraslu decu da slušaju. I neka mole Boga da im poda mudrosti da nađu onaj podvig ljubavi koji bi im vratio srca njihove dece. U pojedinim slučajevima prilikom ozlojeđenja dece starijeg uzrasta, njihova srca se mogu razmekšati, a ona ispraviti samo posle snishođenja njihovom duševnom stanju i ispoljavanja privremenog popuštanja. Pritom roditelji treba da sjedine ljubav prema deci s mudrošću obraćanja sa njima. Primer takvog mudrog popuštanja daje prepodobni Pahomije Veliki. U jednom egipatskom manastiru jedan monah je hteo da dobije neku dužnost, ali ga iguman nije smatrao dostojnim. Jednom je monah u velikom gnevu skoro na silu odvukao igumana da se objasni sa prepodobnim Pahomijem. Došli su kod njega kad je ovaj bio na zidu koji je sam podizao oko manastira. Monah je gnevno povikao Prepodobnom: "Siđi da dokažeš moj greh, Pahomije lažove". Krotki Pahomije u početku nije ništa odgovorio grubom monahu, a ovaj je nastavljao svoju grdnju. Shvativši u kakvom je duševnom stanju monah, Prepodobni mu je mirno rekao: "Oprosti mi, zgrešio sam, a ti nikad nisi zgrešio?" Gnev monaha se stišao. Otišavši na stranu s igumanom, Prepodobni je saznao u čemu je stvar, a onda je dao ovakav savet: "Poslušaj me i ispuni mu molbu, da bi mu dušu iščupao iz ruku neprijatelja". Dobivši ono što je tražio monah se za nekoliko dana pokajao zbog svoje grubosti prema Prepodobnom i otišao je da ga moli za oproštaj. On je rekao: "Bog zna da bi, da nisi bio tako velikodušan prema meni i da si mi rekao samo jednu grubu reč, ja, grešnik, napustio manastir i raskaluđerio se. Bog te blagoslovio, Božiji čoveče, jer me je Gospod oživeo tvojom dobrodušnošću". Pamtimo da samo ljubav probija put roditeljima ka detetovom srcu i ne odbacuje ih prilikom kažnjavanja. Ako dečije srce nije ozlojeđeno, njegova savest će ga sama razobličavati u takvim slučajevima. I ako je detetu usađena misao da treba da pretrpi za svoje greške, ono će samo da oseti zadovoljstvo posle kažnjavanja: uostalom sunce naročito prijatno sija i naročito nežno greje upravo posle oluje. Kažnjavanje je patnja, a patnja čisti i prosvetljuje dušu, ako se podnosi sa smirenjem. Prilikom prečestog kažnjavanja dece može se pojaviti opasnost ozlojeđivanja njihovog srca, gašenja ljubavi, otuđivanja od roditelja i očajavanja. To je velika opasnost i roditelji treba oprezno da je izbegavaju. I ako se kažnjavanje ne može izbeći, treba imati u rukama i protivsredstva koja će sprečiti sve gore nabrojane rđave posledice kažnjavanja. Takva sredstva su (osim velike ljubavi roditelja i uobičajene nežnosti) pohvale, različita bodrenja i nagrade. Ali, česte pohvale donosi štetu i razvijaju kod dece samoljublje i uobraženost. Do toga dolazi kada roditelji stalno hvale decu. Na pohvalu treba gledati kao na lek koji se može uzimati, ali umereno i razborito. Istovremeno, ona je snažno sredstvo podsticanja deteta da se trudi, da bude vredno, uredno, poslušno... Bez pohvale se ne može u vaspitavanju. A štetu koju, ponekad, donosi pohvala treba otklanjati razvojem hrišćanskog smirenja u deci: skretati im pažnju na primere iz okoline, iz života Svetih i podvižnika pobožnosti, čitati im Jevanđelje... Deci, takođe, treba objašnjavati da su nam svi talenti i sposobnosti date od Boga i da nemamo zašto da se gordimo. Od sposobnih se više traži, jer "od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti" (Lk. 12, 48). U nekim slučajevima je moguće da će biti potrebne pouke kao što su ove koje ćemo opisati. U Divejevskom manastiru je živela udovica sa svojom ćerkom. Devojčica je bila lepa i često je slušala pohvale o svom izgledu. To je u njoj razvilo oholost i sklonost ka ulepšavanju. Da bi se devojčica ispravila, majka je zamolila jednu monahinju da joj da pouku. U susretu sa devojčicom sestra joj u prisustvu drugih kaže: "Šta je s tobom, kako si poružnela?" Ove reči su načinile na devojčicu dubok utisak i ona se odrekla svoje strasti za ulepšavanjem. Da bi se u deci razvijala revnost u vrlinama, osim pohvale, potrebni su i razni podsticaji - pokloni, slatkiši (u umerenoj količini), razumne zabave, posete poznanicima i sl. Sve ovo treba da se daruje kao posledica njihovog dostojnog ponašanja i vrednoće. Neka deca osete da u roditeljima uvek imaju pažljivu i pravičnu ocenu svog ponašanja. I kao što svi njihovi prestupi ne treba da ostanu bez kazne, tako i sve ono što je dobro u njihovom ponašanju treba da im donese utehu i nagradu.
* * *
Kao što smo već rekli, cilj poučavanja i korenja deteta je razbuđivanje, u njegovoj duši, svesti o sopstvenoj krivici i želje da se popravi. Ako se to postigne, duhovna odeća vaspitanika se izbeljuje njegovim pokajanjem. Očigledan primer ovakvog prosvetljenja duše je pismo osmogodišnje devojčice svojoj majci (navodi se u originalu sa pravopisnim greškama): "Kajem se za sve. Kajem se za to što nisam slušala tebe i tatu. Kajem se što sam Vitju vređala. Priznajem da se kad ti odeš ja kao lopov penjem na Vitjin krevet i odsecam komadić hleba i jedem. Kajem se za to. Kajem se za sve. Ti draga moja mama, izvini, rođena moja, više neću, neću, ne. Nemoj mi više spremati ručak, nemoj više. Ja ću uvek vama ja ću da spremam ručak. Spremaću ručak i voleću vas, mamu i tatu i Vitju i sve. Izvini i oprosti i voli. I ja ću tebe da volim. Voleću te. Voleti i voleti".

Анализа: Империјализам и отпор – вишеполарни свет уместо “Новог светског поретка”

(Адванце)
Сједињене Америчке Државе су кренуле у свој империјалистички поход давне 1899. када су окупирале Филипине и такву политику воде већ више од сто година. Америчко царство данас нема колоније, али се зато прилагодило информатичкој ери у којој богатство није нужно везано за поседовање територија.
Међутим, без обзира на све могућности које нуди модерна технологија, америчка војска се борила, и бори се дан данас, на мору и на копну широм света, како би бранила интересе својих налогодаваца. Гледе наоружања, САД улаже у оружје више него 10 највећих светских сила заједно и рећи како војска таквих пропорција није империјалистичка значило би говорити неистину.
Као и сва царства у прошлости, САД се периодично упуштају у освајања туђих територија, но, то увек чине у име “људских права, слобода и за добробит човечанства”. Када то није тако, онда се користи метода “софт-поуе” “, тј војна сила се користи у најмањој могућој мери, а хегемонија, која за последицу има искоришћавање туђих ресурса, се постиже културолошком и технолошком доминацијом.
Империјалистичке силе су увек своје вредности успеле приказати као универзалне и то им је било оправдање за освајања. Неки тврде како су Рим, Османско царство, Велика Британија доиста били у праву и како су, осим што су биле и војне силе, били најнапреднија друштва у историји. То би, међутим, требало оставити историчарима као предмет академске расправе.

Америчке војне интервенције од 1945. до данас

САД војне кампање покрећу захваљујући људима који имају јасну визију о томе шта је америчко послање у свету. Наравно да је успех америчке експанзије уско повезан с њиховим личним интересима. У Америци сви они који су у служби одређених интересних група: новинари, политички експерти и Тхинк-Танк аналитичари, написима и анализама потичу дебате које утичу на спољнополитичке одлуке америчке администрације.
Ради се о добростојећим појединцима, који су похађали најбоља универзитета у земљи и који имају приступ и утицај на масс медије. Међу њима има либералних интернационалиста, као и неоконзервативаца, али су и једни и други у прошлости оправдавали употребу војне силе да би наметнули своје вредности остатку света. Знаковито је како они доиста сматрају да је дужност САД-а да спречава геноцид, те да брани етничке и верске мањине и све угрожене групе у свету.
Но, сваком је јасно да се то већ деценијама ради селективно. Довољно је рећи да је на Дан жена објављен податак како су једине две земље у свету у којима жене немају право гласа Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Дакле, амерички неприкосновени савезници, који ће се тешко наћи на удару америчке спољне политике. Стога с правом можемо рећи како амерички ‘селективни хуманитаризам’ има све одлике империјализма.
Империјалистичка класа није пролазни феномен у САД којега ће ‘одувати нека нова влада’. Она остаје активна приликом смене власти и увек заступа идеју ‘како је нужно војно реаговати сваки пут када негде у свету дође до кршења људских права’. Наравно да се питање ‘људских права’ увек потеже у земљама које су препрека америчким интересима.
Појединци држе како ће се притисак САД-а на остатак света смањивати упоредо с енергетском независности и мањој потреби за увозом нафте из Персијског залива, али будући да је империјалистичка класа производа америчког просперитета, тешко је за поверовати да ће се, све док буде у могућности , САД одрећи експанзионизма.
Данас је и најповршније аналитичарима, те онима који нису нимало упућени у геополитику, јасно каква је улога САД-а у свету и камо води пасиван став који многи заузимају пред америчком моћи. ’90-Те су биле посебно значајне у том смислу. Тржишта енергената су била стабилна, а Сједињене Државе након пада Берлинског зида нису биле у никаквој опасности. Ипак су се одлучиле војно интервенисати у Сомалији, Кувајту, на Хаитију, у Босни и Херцеговини и на Косову. Коме је то било у циљу?
Интервенције ’90-их потврђују тезу како војни ангажман није уско везан за економску и политичку несигурност. По завршетку ‘хладног рата’, те након што се урушио Совјетски Савез, Америка је била чврсто увјерена како може успоставити ‘нови светски поредак’. То је отворено изјавио Георге Бусх само дан послије покретања војне кампање ‘Десерт фок’, у којој је заједно са својим ‘савезницима који су добровољно учествовали у операцији’ протерао ирачку војску из Кувајта.
Тај се сукоб сматра првим оружаним сукобом у пост-хладноратовској ери. Након војне кампање у Кувајту, амерички интелектуалци су црно на бијело саставили програм, чије би провођење Сједињеним Државама дуги низ година гарантовало примат на међународној сцени. Један од најпознатијих радова у том смислу је “Project for the New American Century” америчког Think-Tank института.
Овај план о светској хегемонији је у различитим деловима света наишао на жесток отпор. Од Латинске Америке, преко Блиског до Далеког Истока се њему супротстављају политичке организације, оружане групе и државе. Сви они, сваки на свој начин и држећи се разних идеологија, покушавају да сачувају своју независност од хегемонистичке политике који води економска и финансијска елита САД-а, а коју безрезервно подржава скоро цела Европа. Стога је погрешно говорити како је данашњи свет униполаран.
Ако ћемо говорити истину, свет је и након пада СССР-а наставио да егзистира по различитим “хладноратовским” шемама, које су се током година концентрисале у две групе земаља и политичких организација. Оне које подржавају ‘амерички начин живота’, што подразумијева и премоћ САД-а у свету и на оне који се томе опиру.
Два се фронта боре један против другог на различите начине, зависно о тренутку. Та борба не сличи на ону из времена послије Другог свјетског рата, када су се две светске суперсиле сукобљавале на конвенционалан начин. ‘Нови’ биполарни свет се не заснива на конвенционалном сукобу и након пада Берлинског зида још нисмо били сведоци класичног сукоба између две војске.
Увек се радило о сукобу у којем се америчка војска сукобљавала са оружаним групама или државама које су биле неупоредиво инфериорније у војном смислу. Треба напоменути како стратези у САД-у пре сваке војне кампање до у најситније детаље проуче колико би могли бити губици у људству и техници пре но што крену у свој империјалистички поход.
Рат у Сомалији, два рата на Балкану, рат против Авганистана, Ирака, Либије, те онај којега је водио Израел против Либана 2006., те сукобе у Гази и Сирији, саставни су део америчке експанзионистичке политике и показатељ ‘неконвенционалних’ ратова у пост- хладноратовској ери. У ‘новом свету’, у којем САД и њихови највернији савезници (Велика Британија, Израел, Француска …) воде ратове против група и земаља које се опиру њиховој хегемонији, на дјелу је прави идеолошки рат.
На једној стани имамо грађанску либералну демократију, слободно тржиште и капитализам, а на другој оружане групе и земље које желе напредовати у складу са својим системом вредности. Дакле, враћамо се на чињеницу како ‘амерички империј’ одиста верује у своју месијанску улогу, када оружјем намеће свој систем вредности свима онима који због другачије традиције, културе и историјског насљеђа не желе бити његов део.


Отпор америчком империјализму и интервенционизму
Групе и земље које се опиру америчком империјализму, иако наизглед различите, имају једну ствар која им је заједничка: жеља за независношћу. Многе од земаља су као одредницу на којем ће заснивати свој отпор пригрлиле идеју социјализма. Тако да имамо ‘социјализам 21. века ‘у земљама чланицама групе АЛБА у Латинској Америци,’ Juche социјализам ‘у Северној Кореји, кинески социјализам,’ арапски социјализам ‘у Сирији (да не помињемо Гаддафијев социјализам у уништеној џамахирији).
Постоје наравно групе и државе које свој отпор не вежу за идеју социјализма, али је њихов допринос на међународном плану неспоран. Највећи примери такве врсте отпора су либански Хезболах, те Исламска Република Иран. Они за себе тврде како је њихова идеологија ‘политички ислам’, али тај је ислам вјеран и незамјењив савезник социјалстичко снагама у свету. Може ли се слободно тврдити како смо сведоци глобалне битке, у којој на једној страни учествују САД и његови савезници, а на другој сви они који се не желе покорити идеји ‘новог светског поретка’?
Да ли је савез између Венецуеле, Ирана, Сирије и Северне Кореје само последица заједничког става према америчком империјализму или може имати здраве идеолошке темеље? Одговор на ово питање ће нам дати један Хомеинијев говор, који је идеолог (или боље речно интерпретатор) једног ислама који се развијао вековима, а кога су пригрлили либананоски и палестински покрети отпора, те Сирија и Иран.
Његова велика интуиција је довела до потпуног преокрета у поимању ислама, чији су се извори у муслиманском свету површно и произвољно тумачили. Хомеини је увидео опасност која се крије у ишчитавању светих списа, по којему и шиитски и сунитски ‘конзервативци’ деле свет на две категорије, на ‘дар ал-ислам’ (териториј ислама, иако би реч ‘дар’ значила ‘кућа’), којему је супротстављен ‘дар ал-харб’, тј непријатељски териториј (реч ал-харб значи рат). Оваква интерпретација супротставља цео муслимански свет, од Марока до Индонезије, остатку света.
Хомеини је био визионар и његово читање се може сматрати ‘прогресивним’, будући да је тежио да се прекине са праксом подијеле света у том смислу. Тврдио је како се свет више не може делити на муслимане и ‘кривовјерника’, него на потлачене и њихове тлачитеље (мустаз’афин-мустакбирин). Према Хомеинијевом учењу, слободно се може рећи како је он историју тумачио на основу историјског материјализма, те како је био свестан да целокупна светска историја није историја сукоба између раса, нација и религија, него борба између потлачених и њихових тлачитеља.
‘Ми ћемо бити до посљедњег даха на страни оних који трпе биједу, сиромаштво, глад, који немају никаква права и који су потлачени. У томе ћемо ићи преко граница које су до сада делиле овај свет. Темељ сваке револуције је побуна обесправљених и лишених свега. Са свим расположивим средствима смо дужни дати подршку потлаченима овога света ‘, рекао је Хомеини.
Он је међу потлачене убројао све људе, били они хришћани, муслимани или атеисти. Није се бојао тлачитељем назвати иранског шаха, шиита Мохамада Резу Пахлавиа, или саудијског краља, сунита Абдуллаха Бин Абд ал-Азиза. То је био разлог због којег су се муслимани из Палестине, Сирије, Либана и Ирана ујединили у један јединствени фронт са земљама које следе социјалистички пут (без обзира на његове варијанте), а све с циљем како би се лакше супротставили америчком хегемонизму.
Нови приступ је једна од најважнијих карактеристика заједничког отпора највећој колонијалној сили на свету, Сједињеним Државама. Социјална правда, и то не само унутар сваке од појединих земаља, него на регионалном и глобалном нивоу, је аргумент који ће ‘зацементирати’ добре односе између ‘светских бунтовника’. Када слушамо говоре као што су били они покојног председника Чавеса и иранског председника Ахмадинеџада, уочићемо бројне сличности, али и осећај заједништва и солидарности. Борба коју они воде не може се ограничити на географски омеђен територију или на једну филозофску школу.
До таквих сличности није дошло случајно, него су оне управо последица новог приступа. Хасан Абаси, ирански стратег и интелектуалац, је у једном од својих говора рекао:


‘Che Guevara није био муслиман, но жртва коју је дао као револуционар, дража је Богу од онога што чине на хиљаде и милиони муслимана широм света’.
На крају можемо закључити да уколико не дође до даљег јачања јединства између земаља и покрета у свету који се опиру америчком хегемонизму (а овде сам посебан нагласак дао на демистификацију муслиманског света оп.а.), можемо слободно предвидети да ће се ‘хуманитарне интервенције’ , којима Вашингтон оправдава агресије широм света, понављати иу будућности.
Његова империјалистичка политика ће се наставити, јер ће се САД увек представљати као ‘бранитељи људских права’ како би имали оправдања за свој интервенционизам, а којом динамиком, то ће зависити о председнику који буде водио земљу.
Како год нама изгледала ова Европа и ми смо потлачени у 21. веку једнако као и остали народи у свијету. Имамо историјску мисију које можда нисмо свесни као народи у Латинској Америци или Сирија, за коју се с правом може рећи како је утврда слободног света. У тој мисији није битно ко је муслиман, а ко социјалиста.
Нужно је супротставити се америчком империјализму који је осмишљен од шачице капиталиста без икаквих етичких и моралних принципа. Ако нас увјере да управо они ‘бране вредности наше цивилизације’ и ‘како је у току сукоб цивилизација’, и даље ће, користећи се америчком ратном машинеријом, пунити своје џепове на нашу штету, али и на штету свих народа у свету.
Извор: Fondazionecdf.it | Cpeurasia.eu | Ali Mansour “Nel cuore di Hezbollah” | Robert D. Kaplan “America and the Tragic Limits of Imperialism” | Ali Reza Jalali : „Il socialismo e l’islam rivoluzionario: per un asse mondiale della resistenza“ |

стид је осећај који ће спасти човечанство

Изађимо сви 6. априла и покажимо, као и наши преци, да се Србија, ни лажима, ни преварама, ни батинама, нити крађама, умирити не може!

Београд, 17.03.2013















Древна руска пословица каже: стид је осећај који ће спасти човечанство, а Французи имају изреку која каже: "Не постоје диктатори, нити постоје диктатуре, постоје само робови".

Бити роб то не значи бити окован ланцима или укљештен тешким камењем, него то значи имати свест која пристаје на ропство , мири се с њим, идентификује се с њим, или га се просто плаши и - не види га. Али, основно људско право јесте право на бунт у насиљу и неправди. Политика није статистичка рачуница угојених "депутата" који су се од народа отуђили у конформистичком и корумпираном парламенту, у који се улази на црвеном тепиху, политика није договор олигарха и плутократа, политика је од антике била, јесте и остаје - велико море људске слободе чији таласи увек изнова могу да уздрмају слепе и подмукле пирате.

Зато, као некада Виктор Иго који је говорио: "убијају један народ", или Емил Зола, и ја данас оптужујем:
Оптужујем банке у Србији за бескрупулозну пљачку све беднијих презадужених грађана и у сиромаштву разорених породица које грцају у отплаћивању наметнутих дугова и трпе самовољу и затезне камате , на годишњем нивоу, скоро десет пута веће него у Европи , док ове банке капитал износе ван Србије !

Оптужујем јавна предузећа у Србији међу којима предњачи власти увек удворички, тзв. "Инфостан", за бескрупулозну пљачку недопустивим каматама на камате (као да је реч о банци!, што не постоји нигде у Европи), народа и грађана Србије !

Оптужујем све пљачкаше који кроз сваки обични српски рачун, односно за сваку трансакцију промета и плаћања било ког смртниковог рачуна узимају по два евра (за које сиромашни могу да купе две литре млека), што такође не постоји нигде у Европи!

Оптужујем "Паркинг сервис", који није никакав сервис, јер не нуди никакве услуге грађанима, него само наплате и казне, за бескрупулозну пљачку становника свих градова Србије!

Оптужујем оне који су уништили железнице и саобраћај Србије својим крађама и довели дотле да Србија у 21. веку нема ни путеве, ни возове, ни аутобусе , а да ови последњи буду прљави, поцепани , смрдљиви, трули и да личе на гасне коморе!

Оптужујем оне који се баве енергетиком да подмукло саботирају руски "Јужни ток" и немилосрдно одлучују о повећањима цене струје у Србији у којој је струја могла да буде најјефтинија у Европи!

Оптужујем све оне који су чистом политиком монопола из партијских интереса довели Србију дотле да је храна у њој три пута скупља него у другим европским земљама, уз плате које су и до десет пута мање!

Оптужујем све лажне "левичаре" који одбијају пензиону помоћ инвалидима и све социјалне службе које гледају само како да се дочепају станова и кућа старих изнемоглих и преминулих лица !

Оптужујем сва тзв. јавна гласила , а посебно тзв. јавни сервис који се данас свео на "тајни сервис", да не заступају никакав општи интерес нити представљају икакву Јавност у Србији! Докле год они буду имали спискове забрањених јавних личности за њихове клониране политичке емисије, народ не треба да плаћа ове телевизије !

Оптужујем све оне који су некажњено допустили сађење отрова по пољима Србије са таблама фирме Монсанто, у виду генетски модификованог семена у Француској забрањеног и кажњивог строгим дугогодишњим затвором, за геноцид са предумишљајем над свим грађанима ове земље!

Оптужујем оне који нису хтели да ухапсе ниједног доказаног лопова (у око 20 "неразјашњених" финансијских афера само од 2000. године) који је џепарио српски народ у протеклих , најмање тринаест година , и који такве лопове постављају на места ректора или својих саветника!

Оптужујем све оне који за тринаест година номиналне демократије нису хтели да обуздају гурање похлепних и неуких креатура у тзв. државну дипломатију и њихово срамно "разгаћивање" по светским метрополама на рачун пропалог српског буџета!

Оптужујем све корумпиране судије које у радним споровима нису пресудиле у корист са посла избачених радника зато што их је неки државни тајкун позвао телефоном и понудио им измет златног телета!

Оптужујем све оне који су криви за НАТО окупацију српске територије и који су дозволили да НАТО трупе на мала врата, са својим "јужним напуљским крилом", продру у Србију!

Оптужујем оне који су оставили или се спремају да оставе Србе на Косову и Метохији, у окупацији, немаштини, беди, загађењу и прљавштини у којој живе, јер им ови више нису битно бирачко тело!

Најзад, оптужујем политички и економски систем који је омогућио да само 3 посто незаслужних људи у Србији живи одлично, док се огромна "нема већина" народа и заслужних научника и интелектуалаца мучи у глади и дуговима!

Позивам српски народ и све грађане Србије да се дигну на буну против пљачке, корупције, сиромаштва , против напуштања Срба на Косову и Метохији, и против времена у коме опет, по ко зна који пут у историји, добро живе једино банкарске газде и партијске улизице!

Позивам српски народ и све грађане Србије да достојанствено устану против унакаженог српског школства које се свело на скупу финансијску проституцију и које више не омогућава оно што је Жан Жак Русо звао нужним условом без кога нема никакве демократије - обавезним и бесплатним, или барем јевтиним образовањем за све!

Позивам српски народ и све грађане Србије да се 6. априла са великом архетипском снагом отпора нацистичком бомбардеру, дигну против беде у Србији и кажу: Овако даље више не може!

Позивам их да на следећим изборима не гласају више ни за кога ко је двадесет година уназад био у било каквој структури власти, већ само за потпуно нове и неиспрљане људе који још нису имали прилику да помогну својој земљи!

Позивам српски народ и грађане Србије, да сада, када гора зелени, буду спремни на снажно, искрено и храбро "српско пролеће", односно на нову велику народну буну!

Изађимо сви 6. априла и покажимо, као и наши преци, да се Србија, ни лажима, ни преварама, ни батинама, нити крађама, ни ове 2013. године лета господњег, умирити не може!
У име Покрета савести српских жена Женес
Проф. др Мила Алечковић

Evo šta banke sve znaju o nama i kome to otkrivaju

Politika, 15.03.2013 

Close

Vaše ime: *Vaš E-mail: *E-mail primaoca: *Poruka:

Pročitaj ovaj interesantan članak objavljen na Kamatici.
Evo šta banke sve znaju o nama i kome to otkrivaju

Kada od banke uzmete dokumentaciju koju morate da popunite verovatno će se većina vas zapitati šta će banci podaci poput onih da li je neko od članova domaćinstva vlasnik firme, preduzetnik, član upravnog odbora ili drugog organa upravljanja ili rukovođenja ili možda čak politički angažovana ličnost.

A koje to sve podatke banka zapravo traži od nas?

Podatke koje banke traže od nas možemo klasifikovati u dve grupe – lični podaci i podaci o imovinskom stanju. Uz lične podatke, sem osnovnih podataka kao što su JMBG, ime i prezime, datum rođenja, mesto rođenja, adresa prebivališta, traže se i sledeći podaci:

• ime jednog roditelja, devojačko prezime majke
• telefoni i to kućni, drugi kontakt telefon i mobilni telefon, kao i da li je mobilni telefon na pripejd ili postpejd sistemu
• stambeni status, da li živite u sopstvenom stanu, sa roditeljima, u iznajmljenom stanu, sami sa ili bez zakupnine, u iznajmljenom stanu sa porodicom ili prijateljima, sa ili bez zakupnine ili u sopstvenom stanu pod hipotekom
• bračni status
• broj članova domaćinstva, broj zaposlenih članova domaćinstva
• ukupna primanja domaćinstva, od toga za zaposlene članove domaćinstva ime poslodavca, iznos mesečne zarade i iznos mesečnih obustava
• ukupni troškovi domaćinstva
• vanredni rashodi domaćinstva
• podaci o supružniku, sa obaveznim ličnim podacima, JMBG i primanjima
• školska sprema, pozicija klijenta
• status zaposlenja klijenta
• zanimanje klijenta
• primanja klijenta po stavkama – zarada, penzija, alimentacije, izdržavanje, rente, zastupanje, ostalo
• obaveze klijenta – struja, telefon, voda, grejanje, komunalije, troškovi života, zakup, sindikalni krediti, alimentacija, ostalo
• podaci o poslodavcu klijenta

U podacima o imovini klijenta traži se i:

• nepokretna imovina – opis imovine, kvadratura, mesto, datum izgradnje, da li postoji pravo trećeg lica, vrednost
• pokretna imovina – opis imovine, mesto, godina proizvodnje, vrednost

Ovo su samo osnovni podaci koje banka traži od nas. Naravno, može se desiti da vam zatraže i više od navedenog.

Ali, to nije sve. Nešto bitno smo prevideli u ovoj priči, a bankari nisu smatrali da je bitno da nam to i pomenu. Naime, obično kada uzmemo obrasce od banke za dobijanje kredita, kartice, ili otvaranje računa, u čitavoj toj papirologiji ne čitamo baš sve što piše, a na nekim od tih papira piše sledeće:

„Saglasno odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, obaveštava se klijent da su mogući korisnici ličnih podataka koje dostavi banci, prilikom uspostavljanja poslovnog (ugovornog) odnosa (ime i prezime, datum rođenja, adresa, JMBG, broj lične karte i/ili pasoša, kontakt telefon, i-mejl adresa, pol, primanje socijalne pomoći, kao i svi ostali podaci sa kojima banka raspolaže): Narodna banka Srbije, Kreditni biro, Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita, spoljni revizor banke, Forum za prevenciju zloupotreba u kreditnim poslovima i sa platnim karticama pri PKS, organi i lica kojima je po zakonu banka dužna da dostavi podatke, kao i sva treća lica sa kojima banka ima zaključene odgovarajuće ugovore o poslovnoj saradnji, koji su neophodni za realizaciju poslovnog odnosa ili su u vezi sa poslovnim odnosom banke i podnosioca zahteva. Podaci će se obrađivati u cilju realizacije poslovnog odnosa i u vezi sa poslovnim odnosom banke i klijenta, radi izvršavanja obaveza banke u skladu sa propisima i za svrhe i na način koji banka smatra neophodnim i/ili celishodnim u obavljanju svoje delatnosti. Svojim potpisom potvrđujem da me je banka obavestila o obradi ličnih podataka u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i potpisivanjem ovog zahteva dajem pristanak na njihovu obradu u smislu člana 3. navedenog zakona.”

Ova količina nepotrebnih podataka pre svega ima svrhu da zadovolji interni sistem kategorizacije klijenta od strane informacione aplikacije koja sama izračunava da li smo podoban klijent za neki plasman i ukoliko jesmo, koliki je to iznos koji banka može bez rizika da nam odobri.

A našim potpisom smo saglasni da, kada zakasnimo nekoliko dana sa uplatom rate kredita, dobijamo pozive bankara kojima ne samo da obaveštavaju nas da smo zakasnili sa uplatom rate, nego zovu i sva ostala lica čije smo podatke dostavili. Iako bi ovo okarakterisali kao kršenje privatnosti podataka, na kraju ispada da nije tako jer smo se svojim potpisom saglasili sa tim.

I kao što je navedeno, banka ima pravo da sve podatke dostavi svim trećim licima sa kojima ima zaključene odgovarajuće ugovore o poslovnoj saradnji.

Ako pitate banke zašto im je potrebno da znaju baš sve o klijentu, dobićete jednostavan odgovor o tome da im zakon tako nalaže.

A ko su treća lica kojima banke dostavljaju naše podatke, uz našu neopreznu pismenu saglasnost, ipak, nećemo saznati.

Barem dok ne bude kasno.

Да ли је грех бити богат

 

Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак

протојереј др Љубивоје Стојановић

ПИТАЊЕ: Може ли неко да ми одговори на питање: Да ли је грех обогатити се, односно бити богат (новчано). Унапред хвала. Милан С.
ОДГОВОР: Господине Милане, није добро ако живимо у непрестаном страху од греха, јер на тај начин иступамо из стваралачке слободе у стање нестваралачке занесености, предајемо се машти. Непрестано умножавамо незадовољство и покоравамо се немоћној зависти према другима, док сами ништа не чинимо, само размишљамо шта чинити, док у стварности веома мало чинимо. Ваше питање показује извесне недоумице, како не знам Вашу животну ситуацију, али сходно досадашњем искуству најпре желим да укажем на то да је благословено свако добро стваралаштво, док су нерад и немарност у супротности са Божијим благословом човеку да „овлада земљом“, што значи да ствара. Тако да је благословено радити и имати, док је лењост директно противљење Богу Који „ради непрестано“ и „све чини новим“. Отуда она одсечна реченица у Посланици Солуњанима: „Ако неко неће да ради, нека и не једе“ (2. Сол. 3,10). Ово је подстицајна опомена, није сурово одбацивање него је позив човеку да се остварује радећи, не да чека да се нешто догоди за њега а без њега. Све ово наводим у циљу да покажем да Бог жели човека сарадника, саствараоца који се труди. Због тога му већ на почетку даје благослов да свему створеном да име, позива га да „чува и обрађује“ Едемски врт. Све ово недвосмислено показује да смо призвани у благословени рад на земљи, да стварамо у атмосфери одговорне слободе, као и да се старамо једни о другима несебичном љубављу.
Наравно, поред ове стваралачке стварности постоји један интересантна јеванђелска квалификација, а то је неразумни богаташ, који се богати на један нестваралачки начин, нерадом и стиче злоупотребљавајући рад других. То је нешто што излази из контекста доброг стваралаштва, јер се ради о човеку који је лењ на други начин у односу на оне чије ленствовање се окончава личном немаштином. Овај „неразумни богаташ“ ниподаштава рад многих других, њих осиромашује док се он сам обогаћује на рачун туђег рада. Такав начин богаћења је грешан и погрешан, јер се заснива на превари и нестваралаштву, те тако представља негацију добродетељи. Овде постоји само један циљ, стицање по сваку цену без имало уважавања другога. То обесмишљава све животне релације и доводи до стања грчевите борбе за опстанак, испражњује ум и срце сводећи човека на оно што има. Тако човек самовољно иступа из доброг стваралаштва у себично стицање, види само себе и свој интерес превиђајући другога и његов живот и стваралаштво.
ГДЕ ЈЕ НАШЕ СРЦЕ
Такође треба нагласити још један јеванђелски став: Где је благо ваше тамо ће бити и срце ваше, који нам указује на то да је циљ стваралаштва далеко изнад само стицања за себе. То неки нажалост олако превиђају под притиском свакодневице у којој нашом непажњом долази до поремећених односа. Постоји неки неприродни и непотребни страх од губитка и лишавања, који даље покреће нагон за стицањем и самоистицањем. Тада нико никоме ништа не верује, свако је под теретом сопственог грча у нагону стицања што већег иметка, сматрајући то гарантом животне сигурности. Нажалост, ово самоистрошење је све присутније код многих, што је резултирало да се човек мери цифрама банковних рачуна и некретнина. На види се колико је човек заклоњен оваквим поступком вредновања, док је стваралаштво сведено на систем превара и обмана. Но, то не сме да обустави оптимизам и доведе до безнађа, не сме да доведе до прихватања трагичног стања. Али, није довољна ни неделатна критика која се скоро увек окончава поистовећивањем критичара са критикованим. Уместо тога, треба добро промислити и проценити сопствене поступке. Шта радим? Како радим? Све то без оне опште фразе да сви тако раде, па зашто бих ја био другачији од осталих. Треба се чувати те
бесмислице уопштавања и минимализације сопствене одговорности указивањем на неко опште стање. Празну критику и безнадежну реторику треба осмислити конкретном доброделатношћу, не гледати само оно шта неко ради, или не ради, него осмишљавати своје поступке живом делатношћу.
ЗАДОВОЉНИ ОНИМ ШТО ИМАМО
Веома је важно знати онај величанствени став апостола Павла: „Побожност је велики добитак кад смо задовољни оним што имамо“ (1.Тим. 6,6). Руковођени овим речима сигурно ћемо успети да на прави начин осмислимо свој живот, без обзира на количину свога иметка. Бићемо задовољни, али не и неделатно пасивни, ствараћемо без оптерећења тиме да само стичемо под теретом произвођачко-потрошачких односа. Нити ће нас богатство погордити, нити недостатак нечега понизити, имаћемо добру стваралачку динамику и неугасиви оптимизам, јер ћемо у свему видети само оно добро, нећемо стављати сопствени интерес испред свега. Сигурно је да то није ни мало лако, али треба покушавати и не одустајати никад и никако. Тежак је то пут, па отуда неки одустају и крећу беспућем себичног и саможивог интереса. Није добро ни то да осуђивањем других избегавамо промишљање о својим поступцима. Због тога је важно и потребно препознати своје стање у свему томе, трудећи се да се исто непрестано мења на боље, што је могуће само онда кад себе истински познајемо. Да, ми себе, нажалост, веома мало познајемо, понекад то и не желимо будући оптерећени самооправдањем или самооптуживањем. Свеједно, и једно и друго не доноси скоро увек добре плодове ако није утемељено на одговорности и оптимизму.
О БОГАТОМ И СИРОМАШНОМ
Све у свему, рад је благословен, дом и домаћинство су место где треба да буде „обиље земаљских плодова и небеских благослова“, нерад и лењост су израз човековог нестваралачког одбијања благослова. Богатство и сиромаштво су тешко одредиве категорије, најтеже су изразиве мером иметка. Из отачке мудросне ризнице сазнајемо и то: Није богат онај који много има, него који је задовољан иметком. Није сиромах онај који мало има, него онај који неумерено много жели. Овај навод потврђује чињеницу да је танка нит која раздваја стање нашег бића у погледу овога. Али је, ипак, јасно да није грех имати, много већи грех је ленствовати и изговарати се за свој нерад неким „вишим“ разлозима. Такође је тачно и то да стицање богатства није само по себи циљ, али може бити добро средство за показивање човекољубља, где је минимум одредио апостол Павле речима: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“(2.Кор.8,14). Време у коме живимо обилује мноштвом различитих примера, од оних где имамо појединце који су стекли (читај: присвојили) неумерено много, али имамо и не мали број оних који заиста „мирно радећи једу свој хлеб“ (2.Сол.3,12). Ми понекад, нажалост, превиђамо добре примере па на основу оних других стварамо слику о стању ствари, не тражимо решење него нам је довољно да прогласимо „кривце“, не знајући да тако сами преузимамо велику одговорност заустављајући добре животне токове. Уместо тога много је важније и потребније покренути добар дијалог са свима, убедити себе и друге да је човек највећа вредност, човек а не иметак око нас. То не значи уопштавање и свођење свега на лепу причу без конкретне делатности. Ради се о томе да се из стања изолације дође у лепоту стваралачке комуникације. Да не разговарамо само о томе шта је грех, а шта није, него да препознамо добродетељ као меру живота. Конкретно, да не чекамо решење без нашег учествовања у стваралачкој динамици, да се не оптерећујемо нагађањима ко више греши него да у свему препознамо сопствену одговорност. Да више уважавамо једни друге, да не завидимо онима који имају више од нас и да не ниподаштавамо оне који имају мање од нас. Да будемо задовољни и незлобиви и тада ћемо бистрим очима срца видети да треба живети одговорно стварности стваралачке слободе, добро разумети апостолске речи: „Шта имаш а да ниси добио“, са стварном спремношћу да једни са другима поделимо животну лепоту и радост. Никако не подлећи стању немоћног чекања, знајући да је пуноћа побожности смирено примање и стваралачко умножавање добијених дарова. Када тако стварно уђемо у добру динамику благословеног стања победићемо себичност и завист у себи, радоваћемо се имајући добар поредак где је права мера то да „велики носе немоћи малих“, тако да нема презрених, омаловажених и понижених, као ни привилегованих појединаца, него је свако остварен по мери свога стваралачког примања и остварења животног благослова.
ДОПРИНОС СТВАРАЊУ БОЉЕГ СИСТЕМА ВРЕДНОСТИ
Размишљајмо колико би све било лепше у нашој свакодневици ако би свако од нас препознао меру своје стваралачке одговорности? Покушајмо да дамо свој пуни допринос стварању новог и бољег система вредности тако што се нећемо делити на богате и сиромашне, него што ћемо се трудити да послушамо апостолски савет: „А вама, браћо, да не досади добро чинити“ (2.Сол.3,13). Носимо свој крст богатства или сиромаштва стрпљиво, али не и статично, своје богатство умножавајмо чинећи добра дела, не робујмо му само увећавањем рачуна и некретнина, не занемарујући и то додајмо свему један нови квалитет, а то је помоћ онима којима је то заиста потребно. Своје сиромаштво најпре не доживљавајмо као казну, и не будимо завидни према онима који имају више него ми, упитајмо се најпре о себи и свом доприносу да тако буде, али не очајавајмо, чувајмо себе и своје достојанство не губећи наду у добру могућност бољитка. Дајмо све од себе да све буде стварно боље, будући одговорни и стрпљиви, неоптерећени тим стањем, јер само тако је могуће преобразити га на боље. Није грех имати, само није добро присвајати туђи зној и бити себичан према потребитом човеку. Драстичне разлике у иметку показују сав трагизам себичног присвајања, али и трагизам лењости. Многи људски закони покушавају да реше овај несклад, и ти покушаји су за сваку подршку и похвалу. Али, ако смо стварно побожни, или се тако само изјашњавамо, трагедија је то што нисмо успели да покренемо сами себе и једни друге на боље промишљање о животу. Сви говоримо да је све пролазно и безвредно, али није то ни тачно ни довољно. Није вера заснована на афирмацији духовних ствари на штету материјалног света. Напротив, те „материјалне ствари“ су веома меродавне, сходно јеванђелском казивању: „Бејах гладан и нахранисте ме, жедан и напојисте ме, наг и оденусте ме... Кад једном од малих мојих учинисте мени учинисте“ (уп. Мт. 25, 31–46).
Вера је, дакле, конкретно чињење, и ту није најважније то ко је шта, или колико имао, или који положај заузимао, него како је свој живот осмислио. Тако да није грех имати материјална богатства, него је битно стваралачко стицање и несебично располагање са оним што имамо. Важно је знати и то да није добро одустајати од стваралаштва изговарајући се вером, вера треба да покреће и осмишљава стално стваралаштво тако што ћемо настојати да све чинимо на радост другога, никако по диктату сопствене себичности. Тако ћемо бити истински богати у добродетељи, без обзира на стање иметка.

Застава дугиних боја

Југослав Кипријановић

Стати у одбрану символа завета Бога и човека: символа дуге и символа Крста морални је императив сваког човека који још верује да има смисла живети.

Београд, 11.06.2012

 За почетак преносим вам део из кратке приче Виолете Милићевић „Чије су дугине боје?", коју сам пронашао радећи на овом тексту:

„Зар је могуће да је моћ новог доба и нових трендова, брендова и бројних наказних тумачења толико велика да брише из људске свести и оно што је плод и знамење вишевековне колективне свести?

Зар је могуће да они који нису прихватили „вредности“ које се негују у окриљу нечега што се данас проглашава поштовањем туђих права и слобода, тих тековина тзв. демократије, које заправо значе добровољно или несвесно пристајање на духовно ропство и изопаченост, и сами пристају на нова тумачења, а да при том мисле да су они који не пристају и не прихватају нова тумачења – наивни, примитивни, смешни?

Зар је могуће да је прва асоцијација модерног човека, кад угледа дугине боје на кишобрану, одевном предмету, ташни, књизи, небу или било чему – сексуална опредељеност, и то истополна?

Зар је могуће да су дугине боје у двадесет првом веку само боје изопачености или, још горе, пристајања на савез са нечастивим?

Зар дуга није - упркос онима који теже да је присвоје и поистовете само са својим сексуалним опредељењем – и даље опште добро, лепота, знак и завет, подсећање на велики потоп али и на велику радост која предстоји онима који верују у вредности као што су породица и Бог?
Када је дуга постала – туга?“














Крађа и злоупотреба символа није ништа ново, нарочито на брдовитом Балкану. Шљивовицу су „брендирали“ Немци, Италијани и Чеси, у циклусу хрватског филма на ХРТ-у приказује се „Бановић Страхиња“, Иван Гундулић нема никакве везе са Србима, а Његош испаде црногорски писац...

Списак примера затирања, кривотворења и прекрајања српске културе и идентитета је, на жалост, јако дугачак. Кад се томе прикључи систематско уништавање свега што је српско, па и архиве почев од Балканских и Првог Светског рата (махом уништена од Аустро-угарске), преко Другог и последњих ратова 90-тих (сетимо се бомбардовања Београда 1999. и гађања зграде где је била похрањена архива Комесаријата за избеглице о страдању Срба, силовању и мучењу Српкиња у БиХ, а нарочито у Сарајеву и логору „Дретељ“.
Види: http://www.pravda.rs/2012/06/06/dusica-bojic-hag-unistio-dokaze/) добро је да уопште знамо како се зовемо. Ако се овако настави, ни то нећемо знати.

Не умањујући страдање свих народа који су учествовали у ратовима 90-тих, последица свих, па и ових последњих кривотворења и умањавања српског страдања кроз историју, је да се и даље у светским медијима Срби који су реално били жртве ових ратова, приказују као геноцидан народ.

То је и последњи језуитски ударац који треба да се зада православној цивилизацији: да се жртва прогласи злочинцем и да жртва на то пристане! Но, то је наш српски удео у историји цивилизације да се томе успротивимо и докажемо супротно! Међутим, на планетарном нивоу, читаво човечанство, уз помоћ тих истих медија и заменом теза – из дана у дан губи још једну цивилизацијску битку, битку за дугине боје.

Да се потсетимо на део приче о Нојевој барци из књиге Постања:

"Рађајте се дакле и множите се; народите се веома на земљи и намножите се на њој. И рече Бог Ноју и синовима његовим с њим, говорећи: А ја ево постављам завет свој с вама и с вашим семеном након вас, и са свим животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свих звери земаљских што су с вама, са свачим што је изашло из ковчега, и са свим зверима земаљским.
Постављам завет свој с вама, те одселе неће ниједно тело погинути од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу. И рече Бог: Ево знак завета који постављам између себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до века:

Метнуо сам дугу своју у облаке, да буде знак завета између мене и земље. Па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима, и опоменућу се завета свог који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком телу, и неће више бити од воде потопа да затре свако тело.
Дуга ће бити у облацима, па ћу је погледати, и опоменућу се вечног завета између Бога и сваке душе живе у сваком телу које је на земљи.

И рече Бог Ноју: То је знак завета који сам учинио између себе и сваког тела на земљи. А беху синови Нојеви који изађоше из ковчега: Сим и Хам и Јафет; а Хам је отац Хананцима. То су три сина Нојева, и од њих се насели сва земља."
(Извор: Свето Писмо Старог Завета, Прва књига Мојсијева, 9.глава)

Дакле, више је него очигледно одакле потиче и који је символички смисао појављивања дуге. Мимо овога, постоје и многа друга тумачења од којих су нека чисто сујеверје као оно да пролазак испод дуге мења пол.

Чини ми се да управо оваква сујеверја и погрешно поимање Бога – Створитеља од стране ЛГБТ популације – створила су један медијски симулакрум о значењу дугиних боја. Различитост у заједници на које се позивају ЛГБТ особе, немају баш никакве везе са дугиним бојама! Ако је то само пуки избор боја које су различите, а налазе се на једној застави, онда су могли да изаберу било које друге боје, па би опет биле различите у заједници (тј. на једној застави), али не би биле дугине.
Ипак, мислим да су свесно, а делимично и несвесно, баш дугине боје изабране као застава ЛГБТ особа.

Ево и зашто:
Да размотримо свесни разлог: ЛГБТ-овци би могли да кажу да је управо обећање Божије да више неће бити потопа, уједно и обећање да ће бити дозвољено да људи живе како им се прохте и да је Бог љубав и да нема ништа против љубави, макар она била и хомосексуална.

Већина њих тако тумачи Божију љубав, сматрајући да њихов емотивни однос ка истополном партнеру не представља грех пред Богом. Таквим ставом и начином поимања ствари, који је далеко од отривењско-благодатне спознаје воље Божије, ЛГБТ-овци своде Бога на меру човека, потирући чињеницу да је Бог личност, да је жив и свеприсутан и да има принципе и уставе, космичке и земаљске, нама откривене, видљиве и невидљиве.

Пренебрегавају чињеницу или напросто не виде да је реч о живом Богу који је нас створио, а не ми Њега, и да је у динамичком односу са нама, човечанством, али и са сваким од нас понаособ кроз опште и личне завете, односе Бога и човека – на којима почива, и уз помоћ којих се остварује смисао нашег постојања.

Најочигледнији пример на којем се види да ЛГБТ особе нису у заветном односу са Богом љубави је немогућност биолошког добијања потомства, као што је суштински немогуће променити пол и дати тој особи репродуктивне способности, већ се ради о пуким козметичким, а не и суштинским променама ( реч је само о пластичној хирургији и "кљукању" хормонима).

Пол и улога човековог пола одређена је онтолошки и не односи се само на телесно, већ и на духовно. Такву промену није могуће извршити на земљи. Из угла вечности, човек и његов пол се по смрти не мењају већ се преображавају.
Одатле је очигледно да имати порив за променом пола, значи имати озбиљне духовне проблеме који су тешки, али решиви уколико их је човек свестан и ако се потражи решење на правом месту.

Одакле транссексуална мисао да се ове особе осећају као жене, а мушкарци су по рођењу и обрнуто? Ту долазимо и до оног несвесног избора дугиних боја за заставу ЛГБТ популације, који се темељи у вечитом опортунизму света палих духова и палих људи према Богу.

Константно противити се Богу и људима који се труде да одрже Завет са Богом основна је ентропијска потка палог човечанства, дела човечанства који има свесни, али и несвесни завет са оцем лажи.

Иритирати, исмејати, ругати се и коначно елиминисати Бога, Његове символе и Његове људе из историје човечанства, основно је деловање палог света и томе је Црква сведок кроз векове.

Да је и овог пута тако, говори и назив овогодишње Геј параде „ Љубав, вера, нада“, директно преузет из календара Православне цркве. Но, више је него очигледно да је то узалудан посао, јер је неоствариво елиминисати Творца из његове творевине. Да има истинске наде за припаднике ЛГБТ популације говори и следећи део текста који сам преузео са њиховог портала, а реч је о припремама за наредну "Геј параду" у Београду:

“Provokacija je super, ona je zabavna i često umem da provociram, ali kada je u pitanju Parada ponosa, koja je sama po sebi dovoljna provokacija, zašto dodatno dolivati ulje na vatru? Čemu to služi? Provokacija u kontekstu parade nije solidarna, jer organizatori očekuju da ih policija brani, ali pre toga zlobno priđe već razjarenom biku i maše crvenom maramom i onda se kukavički sakrije iza kordona i uživa u krvoproliću?” (извор: gayecho.com)

Још кад би се опоменули апостолских речи да нам је све дозвољено, али нам није све на корист! Припадници ЛГБТ популације, поред тога и баш због тога што су у духовном проблему, изманипулисани су и искоришћени за много црње циљеве.

То нису њихова права, нити борба против хомофобије, то је промоција идеологије хомосексуализма као важног дела глобалног пројекта за потирање традиционалних вредности, брисање нација, свођење човека на безличног телесног похотника који у својој самодовољности и себичњаштву живи по принципу "у се(бе), на се(бе) и пода се(бе)". Крајњи циљ ове идеологије је остварење депопулационе политике која се спроводи над читавим човечанством. Наше је да их опоменемо и позовемо!

Успротивимо се јавно и слободно идеологији хомосексуализма! Одупримо се јавно и слободно политичарима који зарад ситношићарџијских и фотељашких амбиција користе државне ресурсе за промоцију идеологије хомосексуализма! Стати у одбрану символа завета Бога и човека: символа дуге и символа Крста морални је императив сваког човека који још верује да има смисла живети.

Русијa