Демонизација Црвене армије

17. мај 2013.

На Западу је тешко замислити да је СССР 1945. могао неког да „ослободи“. Приказивање ослободилачке Црвене армије као хорде дивљака и силоватеља, која је практично извршила „геноцид нам немачким народом“, постаје све интензивније у западним медијима и школама. При томе се користе дела Солжењицина, али се прећуткују сведочанства самих Немаца очевидаца.

Представа војника Црвене армије са пољског постера из Совјетско-пољског рата (1919-1921). Натпис гласи: „Удри бољшевика“. Слика совјетских војника-ослободилаца из Другог светског рата, која се данас гради у западним медијима, не разликује с много од ове, старе готово 100 година.

Велико поштовање које указујемо нашој Великој Победи у последње време изазива чудну реакцију код наших западних „партнера“. Већ годинама на Западу функционише нечувена пропагандна машинерија која својом креативношћу формира код грађана „јединствене Европе“ мишљење да су се совјетски војници у последњим месецима рата на територији Немачке понашали као варвари и поступали супротно свим могућим и немогућим нормама европске цивилизације.

Индикативно је то што су многи медији одлучили да подрже ту тему и прикажу „голу истину“ о рату, а ту „истину“ су, како се испоставило,брзо срочили стручњаци за пуњење информационих бомби на истом том Западу. Те бомбе су активиране и у Европи и у Русији са једним истим циљем: да се умањи улога саме Победе совјетског народа над нацистичком Немачком и њеним савезницима, и улога совјетског војника у ослобађању европских народа. Јер,забога, на шта то личи? Замислите како ће реаговати савремени просечни мегатолерантни и мегалиберални Европљанин ако и даље буде слушао приче о томе како и за саму чињеницу свога потпуно безбедног постојања може да захвали држави која је својевремено избавила његове претке и његову земљу од нацистичке заразе. Реч је, јелте, о земљи у којој су „кршена људска права“ и која је „имала проблеме са поштовањем права сексуалних мањина“. Европљанин не схвата како је таква једна земља уопште могла некога од нечега да ослободи. После детаљне „демократизације“ савремени европски менталитет не може да доведе у везу појам„Совјетски Савез“ (а самим тим и „Русија“) са појмом „слобода“. А шта ако неко ипак покуша да повеже та два појма?

Идеја о совјетском војнику као заосталом дивљаку који убија децу и силује жене старија је и од Другог светског рата.

„Е то неће моћи!“ Са таквом мишљу су, очигледно, савремени пропагатори у Немачкој почели полако да покрећу информациони рат, приказујући совјетског војника као дивљака који је потпуно погазио слободу и независност немачког народа, а у паузама између борби силовао је немачке жене и кундаком убијао немачку децу... У том контексту се понавља већ позната мантра о кршењу људских права, о ратним злочинима, па чак и о геноциду немачког народа, а све се то сервира на европски (па и на руски) сто добро зачињено преком потребом да се пронађу они који морају одговарати за „злочине“ совјетских војника у Немачкој1945.

Штавише, у информационом пољу се (у виду нових провокација усмерених против Русије) појављују „потврде“ теорије о невероватној заосталости и крајњем степену дивљаштва совјетских војника, које неопропагатори преузимају од својих учитеља из доба Другог светског рата. У оптицају су чак и изјаве познатог „филантропа“ и великог „етичара“ Јозефа Гебелса. Оне служе као нека врста доказа да је совјетски војник заправо брутални убица, насилник и крвожедни монструм. Уз све то, поједини руски медији, који се одликују чудном жељом да све што долази са Запада прихватају као сопствену добробит, не гнушају се рекламирања приче о томе како Велика Победа уопште није била Велика, него само још једна мање-више небитна историјска епизода, и то упрскана крвљу„поробљеног“ немачког народа. А „поробљивач“ је, наравно, Совјетска армија.

После детаљне „демократизације“ савремени европски менталитет не може да доведе у везу појам „Совјетски Савез“ (а самим тим и „Русија“) са појмом „слобода“.

Када су 1945. објављени материјали Гебелсове пропаганде,немачки народ је обузела страшна паника. Речи о томе како совјетски војници силују и убијају жене без обзира на њихов узраст и однос према нацистичким властима довеле су до невиђеног пораста самоубистава управо у женском делу становништва.То, међутим, нимало није сметало онима који су управљали нацистичком пропагандном машинеријом. Суициди немачких жена су искоришћени да се прикаже како оне, тобоже, дижу руку на себе после иживљавања руских војника над њима.

У вези са тим неће бити наодмет да цитирамо речи Вернера Наумана, државног секретара министарства народне просвете и пропаганде Трећег Рајха.

Црвена армија као хорда демона на пољском антисовјетском постеру.

„Мало смо претерали, јер се пропаганда одбила као рикошет и погодила нас саме.“

Индикативно је да западни медији не цитирају речи из дневника Вернера Наумана, једног од најближих Гебелсових сарадника. Они полазе од тога да нема потребе раскринкавати мит о „степском шљаму“, када он већ добија сасвим јасне контуре у западном друштву.

Да не би оперисали искључиво Гебелсовим цитатима,пропагатори новог таласа одлучили су да информационо затупљивање својих суграђана допуне другим „историјским изворима“ и „доказима“. На пример, немачки медији су почели активно да користе радове појединих руских писаца који,наводно, директно потврђују да је руски војник у Немачкој поступао као варварин и разбојник. У својству таквог аутора изабран је, између осталих, и Александар Солжењицин. Навешћемо неколико одломака из његове познате поеме „Пруске ноћи“,написане 1950.

Уз цику, звиждук и бљесак фарова –
Клајн Козлау, Грос Козлау –
Једно село – један пожар!
Све је у пламену!! Мучу краве,
Затворене у ужареним шталама, –
Ех, рођене,
Нисте наше!

Zwei und zwanzig, Höringstraβe.
Кућа није спаљена, али је очерупана и опљачкана.
Нечији јаук се слабо чује из друге просторије:
Мајку – не до смрти. На душеку се изређала
Да ли чета, да ли вод –
а ћерка је још девојчица, њу једним ударцем.

Девојку – у жену, жену – у леш!
Окрвављен и мутан поглед,
Моли: „Töte mich, Soldat!“

Девојка друкчије збори:
„Причекајте мало, момци!
Показаћу вам богатију кућу!
Пуна је невиних Немица!“
„Мора да је далеко?“
„Ту је, близу, одмах иза угла!“

Подразумева се да је ово Солжењициново дело на Западу постало ризница цитата на основу којих су приређиване читаве дебате о томе треба ли уопште Немачка да осећа кривицу према Совјетском Савезу за изазивање рата, ако су Руси такви?

Према најновијим информацијама, дело „Пруске ноћи“ увршћено је у школски програм у оквиру проучавања стране књижевности. Јасно је као дан:такав избор сведочи о томе да рад неопропагатора у Немачкој рађа своје плодове и очигледно задаје нови информациони ударац Русији и уопште билатералним односима. Одређеним силама, по свему судећи, не иде у прилог да односи између Немачке и Русије и даље буду партнерски.

С обзиром да је тако, уопште не чуди што старији ђаци изучавају Солжењицина, а нису ни чули за дела немачких аутора који сасвим друкчије описују свој сусрет са совјетским војницима. Група немачких аутора у свом историјском приказу користи речи санитарног инструктора Софије Кунцевич:

„Дошли смо у неко село, деца трчкарају унаоколо гладна и несрећна. И ја, која сам се клела да их све мрзим, покупим од својих све што имају, све што им је остало од оброка, сваки комадић шећера, и све дам немачкој деци. Наравно, нисам заборавила оно што је било, све ми је то и даље било на уму, али нисам могла мирно да гледам гладне дечје очи.“

Такве совјетске грађане очигледно нико неће поменути на часовима књижевности.

Фотографије које се не уклапају у савремене европске уџбенике историје: војници Црвене армије деле храну цивилном становништву Берлина 1945.

Не помињу се ни сведочанства обичних житеља Берлина који својим речима побијају мит о непрекидном дивљању руских војника у Немачкој1945. Елизабет Штајм прича:

„Нацисти су говорили да бољшевици стрељају све породице у којима је неко учествовао у рату против Русије. Одлучила сам да пресечем вене својој деци и сама извршим самоубиство, али ми је било жао деце, па сам се сакрила у подрум, где смо неколико дана и ноћи провели без хране. У неко доба изненада упадоше четири црвеноармејца. Нису нас ни пипнули, а малом Вернеру су чак дали комадић хлеба и мало чајног пецива. Нисам могла да верујем својим очима. После тога одлучисмо да изађемо напоље. Напољу је било много цивила.Нико их није дирао. Сви су журили неким послом. То доказује да Руси не само да не уништавају и не истребљују становништво, него чак брину да то становништво не помре од глади. Штавише, постављају високе норме и брину се о обнављању наших кућа.“

Наравно, овакве речи немачких сведока данашњи неопропагатори вешто „повлаче из европског оптицаја“. У вези са тим се поставља питање: зар није време да се посвети дужна пажња покушајима новог извртања историјских чињеница које наноси штету имиџу Русије?

Србија: Европска цивилизација потекла из Лепенског вира

(Новости)
У Лепенском виру су припитомљене прве животиње, сазидане прве куће и исклесане прве монументалне скулптуре човечанства. Испитивање скелета Валентина открива да је он умро око 8200. године пре нове ере.

Овако су изгледале куће племена која су живела у Лепенском виру.

Праисторијски житељи Лепенског вира су створили прву европску архитектуру и урбанизам, монументалну уметност, модерну пољопривреду и организовали друштвени живот, слажу се научници.
Донедавно се сматрало да су Лепенци своје насеље подигли око 6.200 година пре наше ере, али најновија експертиза костију са овог локалитета изведена у Кембриџу помера ту границу још дубље у прошлост.

РЕКОНСТРУКЦИЈА ВАЛЕНТИНА
Лепенци нису били еволуцијска секвенца примитивног човека, судећи по изгледу костију пронађених испод подова кућа у којима су живели а затим и сахрањивани, каже Павловић. У његовој књизи је објављен и први покушај реконструкције лика Валентина из Лепенског вира.
- Судећи по пронађеним костима Лепенци су изгледали као савремени људи. Најупечатљивији је скелет покојника из “гроба 69”, који је био висок око 180 центиметара и складно грађен, због чега су га археолози назвали Валентино. На основу одлично сачуване лобање, архитекта Горан Младић је покушао да реконструише његов лик. То је први покушај реконструкције од проналска скелета, пре пола века.

- Испитивање најчувенијег скелета Валентина, открива да је он умро око 8200. године пре нове ере. То значи да су Лепенци живели око два миленијума раније него што се до сада претпостављало – наводи архитекта Христивоје Павловић, пасионирани истраживач културе Лепенског вира.
- Ови подаци руше заблуду о времену настанка цивилизације у Европи, која је потекла из Лепенског вира, где су припитомљене прве животиње, сазидане прве куће и исклесане прве монументалне скулптуре човечанства. Нова истраживање Лепенског вира могла би да сруше и многе друге научне заблуде.
Међутим, Павловић наводи да простор на коме су живели Лепенци већ деценијама тавори у запећку, без нових ископавања, иако постоје докази да остатака преисторијских насеља има и изнад данашњег нивоа Дунава.
- Као што би рекао академик Срејовић, дуг живот на културној маргини довео нас је до ситуације у којој не само да сумњамо у своју будућност већ и у прошлост. Ствар је утолико гора што Лепенски вир није само прошлост Србије већ Европе, која је из њега проистекла – закључује Павловић.
Он је после дугогодишњег истраживања објавио књигу “Кућа Лепенски вир” у којој на нов начин расветљава тајне градитељства најстаријег европског преисторијског насеља.
Да би проверио своје хипотезе, он је направио модел лепенске куће од оригиналног материјала из Ђердапске клисуре.
- Сада сам сигуран да су становници Лепенског вира пре 10.000 година озидали прву куполу с арматуром у историји човечанства. Да подсетим, лучне арматурне конструкције и пренапрегнути бетон сматрају се открићем 20. века – каже Павловић.
- Лепенци су оставили лук и куполу човечанству које је наставило да га користи на најразличитије начине, од хлебне пећи, преко мостова, до модерних еколошких кућа.

ПРЕИСТОРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА
Аехитектура Лепенског вира сажима цело чудо које је академик Срејовић назвао неолитском револуцијом, каже архитекта Христивоје Павловић:
- Овај процес, у коме је људски род открио пољопривреду и напустио живот луталица, ловаца-сакупљача, одигравао се и на другим местима, али ни на једном другом локалитету није пронађена архитектура, урбанизам и уметност као у Лепенском виру.

Архитекта Павловић наглашава да је решење загонетке како су Лепенци градили добио посматрајући локално народно градитељство у селима око Лепенског вира.
- Тамо се и данас за градњу често користи арматурна мрежа од шибља и младица, покривена посебном смесом, “бетоном” од глине којој додаци изузетно побољшавају механичке особине – објашњава Павловић.
- Преисторијски Лепнци су своје куполасте куће правили на исти начин, а с обзиром на то да су неке од њих врло велике, очигледно је да су умели и да продужавају арматуру преклапањем и надовезивањем, што је један од сложенијих задатака и у савременом грађевинарству.
Саговорник “Новости” истиче да је управо захваљујући револуционарним проналасцима, мистериозна култура Лепенског вира опстала два миленијума у Ђердапској клисури, издржавајући екстремне временске услове и промене.
- Лепенци су први Европљани који нису подржавали природу већ су је мењали. Док њихови рођаци на северу и западу још живе у пећинама, становници Лепенског вира градили су куће и у њих смештали прве монументалне скулптуре човечанства.

"do pre 100g cela Evropa a i Srbi su vekovima učili istoriju u kojoj je pisano da smo stari domorodački narod na Helmskom poluostrvu, a onda je 1878 to zabranjeno (germanski uslov podrške našoj nezavisnosti), pa se danas naj"učeniji" Srbi podsmevaju toj istoriji po kojoj teče 7522g po jedinom srpskom kalendaru ..."

О погубним последицама Француске револуције

Предраг Тодоровић

Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба.

Београд, 16.05.2013

Почињемо овај текст помало неуобичајено. Мај 1981. Београд. Рано јутро. Излазак на мој први испит. Филозофија марксизма. Наравно да такав испит нисам нарочито спремао. Прво питање професора: „Знате ли, колега, шта се десило ових дана? Трик-питање, али решиво. „Наравно, професоре. На демократским изборима у Француској победио је кандидат левице, социјалиста Франсоа Митеран. То је први левичарски председник у историји те земље.“ Без таквих лупетања није се могао положити сличан испит у то време. Професор је одушевљен. Разговор се наставља на сличне теме, једва се и сетио да ме пита нешто из свог предмета. Провукох се, добих чак и добру оцену. Осам година после тога обрео сам се у Француској, где ћу провести следеће године мог живота. Те 1989. Митеран је већ био у другом седмогодишњем мандату, поставши тако најдуговечнији демократски председник на власти. Пуних 14 година (1981 – 1995) он ће управљати том земљом. Назван од стране сународника иронично „социјалистичким фараоном“ он ће и владати заиста фараонски: изводиће мегаломанске пројекте који ће скупо коштати француске грађане. А да није предалеко од истине поређење њега са владарима старог Египта сведоче неке од грађевина које су остале иза њега: пирамида (случајност?) у Лувру; Велика капија братства (ког?) на Дефансу; нова Опера на Бастиљи (иако је постојала прелепа стара Опера Гарније); нова Национална библиотека (и поред постојеће библиотеке Ришеље), итд.

Већ тад радећи као новинар Радио Франс Антернасионала, заносио сам се тиме да сам из једне комунистичке земље неслободе стигао коначно у праву демократију. Питао сам мог уредника у Југословенској редакцији могу ли ја заиста писати оно што пожелим: истину о, на пример, Митерану. Он ми је одговорио: „Можеш, али ја то не смем да објавим.“ У преводу – аутоцензура. Једно од мојих првих отрежњења. А управо о Митерану имало се шта написати. Човек је био сарадник колаборационистичке Вишијевске Француске маршала Петена у Другом светском рату! Тако је започео своју дуготрајну политичку каријеру. У послератној Француској то му никако није био минус. Напротив! Служио је у свим десничарским владама Де Гола, Помпидуа. Кад је схватио да се његов амбиције да постане председник „свих Француза“ не могу остварити у тим водама, напрасно је одлучио да промени ћурак, прогласи се за левичара, оснује Социјалистичку партију, и годинама после тријумфује на председничким изборима. Вешто, нема шта.

Живећи у тој и таквој Француској, као новинар био сам у току многих ствари. Растући у оном нашем назови комунизму-социјализму у грађанској породици, чула су ми била изоштрена. Научен сам био да не верујем барабама на власти. Једна од бројних афера које су пратиле Митеранову владавину била је и волшебна одлука да се изгради нова писта за трке Формуле 1, и поред постојеће у Кастелеу. Избор је пао на недођију звану Мањи Кур. Игром случаја моја тазбина је живела у том крају. Накнадно је откривен прави мотив за такву чудну одлуку: писта ће се градити (и изградити) на имању једне од Митеранових љубавница! Усред ничега: ни пута, ни хотела, никакве инфраструктуре. Али, тако ће се добар део новца задржати у џеповима Митеранове екипе на власти, укључујући и наложницу! Митеранов лични пријатељ и саборац, неко време и премије, Пјер Береговоа, такође је био умешан у ту аферу са пистом формуле 1. Кад је откривена, он ће се наводно убити, у по бела дана у шетњи поред канала. То самоубиство (а остала је сумња да је то било то) само је још једна мрља на Митерановој владавини. Сви ти подаци су у Француској објављени тек после његовог одласка са власти. Толико о слободи штампе у тој земљи.

Читава ова увертира само је једна могућа илустрација онога што је Француска данас. Чувена флоскула Француске револуције – једнакост, братство, слобода – схватио сам то тамо, само је мртво слово на папиру. Једнакости никад није било нити ће је бити. Братство међу људима – не постоји ни у траговима. А о слободи су написани читави трактати. Мој драги пријатељ, један од малоборојних Француза који су изазивали моје поштовање, Робер Марто, писац, песник, ерудита, зналац старих заборављених наука, хришћанин и Европејац, на самом почетку нашег дивног дружења ми је рекао: „Мој Предраже, у Француској постоји данас само један слобода – слобода порнографије.“ Требало ми је времена да схватим шта је под тим мислио. Данас, мислим да је свакоме од нас јасно шта је хтео да каже: порнографија духа, културе и цивилизације преплављује нас са малих и великих екрана, телевизија, биоскопа, рачунара. Холивуд, интернет, орвеловски Велики брат и људска фарма, шљам естраде политичке и забављачке оличавају ту Велику курву Јовановог Откровења, ту „слободу“ која нам је наметнута: „ходи да ти покажем суд курве велике, која сједи на водама многим; с којом се курваше цареви земаљски, и који живе на земљи опише се вином курварства њезина.“ (Откр. 17, 1-2)

Марто, родом из Поатуа, из чувене Вандеје, јако је добро био упознат са, за већину Француза, непознатим чињеницама о погубним последицама Револуције по француски народ у целини, а Вандејце поготово. Он ми је први причао о тим злогласним јединицама састављеним од људског олоша скупљеног с коца и конопца (многи су били криминалци пуштени из затвора) названим злослутно „пакленим одредима“, који су били послати у побуњену Вандеју да угуше контрареволуцију присталица монархије. Господин Марко Марковић у својој књизи Истина о Француској револуцији пише о тим страхотама, о првом геноциду у модерној историји Европе, оном који ће најавити терор таквих психопата као што су били Хитлер, Лењин, Стаљин, Павелић, Мусолини, Тито, Чаушеску, Мао Це Дунг, Пол Пот, Пиноче, и слични. На кога ли нас Србе подсећају страхотни подаци, вешто скривани од француске јавности, о женама и деци сатераним у цркву и живим спаљеним!? О масовном клању нејачи, док су мушкарци били у војни, наоружани. Тај подли психолошки рат: убити жене и децу, спалити им домове, уродио је плодом.

Деморалисана војска, ратници без породица и домова, нису више имали кога да бране, а на ту карту су и играли „војници“ из пакла изашли. Изгубили су тај крвави и сурови грађански рат. Неко је добро научио лекцију о терору и уништењу неподобних. Исту ту методологију примениће вековима касније немачки нацисти, хрватске усташе, италијански фашисти, шиптарски балисти, јапански освајачи, али и америчка солдатеска где год се затекла. Турци су геноцидним методама владали вековима на нашим просторима. А Запад је одувек с њима шуровао. Човек се мора запитати: па чиме се то онда дичи и хвали француска цивилизација, историографија, наука. Управо те 1989, кад сам пристигао у Париз, помпезно је прослављана Двестогодишњица Револуције. Дефилеи, параде, концерти, научни скупови, књиге, серије, филмови, све у част те кланице над сопственим народом.

Путујући по земљи наилазио сам на трагове тог крвавог пира и лудила којим су били обузети „револуционари“: срушене цркве и манастири, чувена опатија Клини, највећа у том делу Европе, до темеља разнета. Манастир Фонтене, такође у Бургоњи, приватно је власништво од времена Револуције, прво породице Монголфије (изумитељи балона за летење), потом банкара Ајнар! Или, друга последица те „класне“ борбе новобогаташа, тј. буржоазије против аристократије: у већини двораца који су преживели рушења и дан-данас неко живи. Најчешће то су припадници породица тих скоројевићких богаташа. Што би наш народ рекао: сјаше Курта да узјаше Мурта. Или: Цетиње – Дедиње. Банкари, лихвари, индустријалци, породице Шнајдер, Дипон, Ротшилд, Арно, Бетанкур. Посетио сам и један од тих замкова, прелепи Шато де При, у Бургоњи, сада власништву породице Шнајдер. На који начин су дошли до тог власништва само они знају. А обогатили су се производећи топове за француску војску у Првом светском рату. Ако се зна, а зна се, да су главни финансијери тог замешатељства прозваног Француска револуција били управо припадници неких од горе набројаних породица, као и енглеска Круна, значи припадници високе масонерије, а извршитељи радова ситна масонерија из француских провинција, бележници, мешетари и „просветитељи“(1), и да је једини циљ био не борба за социјалну правду и једнакост, већ свргавање са власти старог племства и краља, е да би се домогло силом њиховог богатства, а и да би се урушила најјача континентална сила Запада тога времена, главни конкурент енглеској држави у управљању светским морима и, наравно, колонијама, док за народ нико заправо није ни најмање марио, јасно је зашто од једнакости, братства и слободе никад није било ничега.
Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба. Опет уз помоћ грађанског рата и геноцида, Хитлера, Павелића, Тита над, зна се, нејачи, потом и преваром званом Револуција, Срби су бачени на колена: клани, покрштавани, протеривани, хапшени, преваспитавани, опљачкани, проглашени за црне овце двадесетог века, уместо најгорих злочинаца истог века: Енглеза, Американаца, Немаца, усташа, Француза, Ватикана, и иних. Фантастичним велеобртом, уз помоћ најстрашније гебелсовске пропаганде (много пута понављана лаж постаје истина) жртве су проглашене џелатима, а џелати жртвама. Ако се то догађа у нашем времену технологије и убрзане комуникације, где нам се пред очима лаж претвара у истину, и обрнуто, замислите кроз какво је филтрирање и прекрајање прошла „истина“ о Француској револуцији! Деца у француским школама и дан-данас уче ноторне лажи о броју жртава, које се упорно минимизирају (од реалне процене о 700.000(2) мртвих, што убијених, што умрлих од глади и болести) у „научним“ издањима, енциклопедијама и уџбеницима долази се до броја од 30.000 до 35.000 мртвих!(3) Од 700.000 до 30–35.000 дуг је пут лажи. (4) Не подсећа ли нас то, поново, на ужасну причу о Јасеновцу и броју уморених у том, вероватно, најстрашнијем стратишту Другог светског рата? Те се папа неће тамо запутити док се „не утврди истина“. Као да је он не зна? Па смо тако од класне борбе дошли до бескласне кланице. Но, ако жртвама Револуције од 1789. до 1799. придодамо и жртве ратова које је Француска водила у току тих година против страних сила, које су покушавале да угуше револуционарни покрет, а поготово жртве Наполеонових сулудих и мегаломанских освајачких похода диљем Европе и Африке од 1799. до 1815, број мртвих досеже застрашујућа два милиона! Само поход на Русију 1813. године коштао је Наполеона преко пола милиона мртвих! Од Велике армије која је ушла у Русију са око 600.000 војника, остало је једва 60.000 по изласку из ње. Иако није изгубио практично ниједну битку у том походу, Наполеон је тиме припремио свој крах. А кад се још једном подсетимо почетних идеја револуционара о свргавању монархије и племства, старог феудалног система, какав је само ироничан велеобрт био проглашење 1804. године једног корзиканског гаулајтера за цара! Од Лујева до Бонапарти пређен је кратак и крвав пут насилних промена, који ће скупо коштати Француску.

Терор мањине над већином, започет 1789. г. наставља се до данашњих дана. Немилосрдно, систематски, уништава се све што је племенито и узвишено у људском роду. Пошто су разорени краљевина и племство, на реду је била Црква. На Западу тај процес уништења одавно је завршен. Последице, погубне и разорне по човека, непоправљиве су. Живећи у Француској безброј пута сам се уверио у то. Све Свете тајне Римокатоличке цркве претворене су у испразне обреде, готово карикатуралне, у којима ће сваки прави верник осетити застрашују празнину, вриштећу тишину, одсуство Светога Духа. Материјализацијом Цркве, обездуховљењем свештенства, обездуховљен је и француски народ. То осиромашење духовног живота флагрантно је и непоправљиво. Оно се просто цери на вас својом искеженом губицом на крштењу, венчању, опелу, миси, при свакој црквеној служби. Ту светости нема, профано је надвладало сакрално. Црква је урушена првенствено изнутра, огрезла у греху, прелести, безверју или кривоверју. Народ то осећа, макар инстинктивно, и просто речено, избегава Цркву кад год то може. Или се окреће сектама и неким егзотичним религијама, јоги, будизму, зену, наравно и исламу. Вера је на најнижим могућим гранама, а замена за њу јесте, између осталог, и већ споменута „слобода порнографије“. Марто, као истински верник старог кова, имао је великих проблема да нађе себи одговарајућег свештеника и праву црквену службу. Не чуди ме што је утеху нашао у једном младом, тек придошлом са ... Кариба! Црнцу, али од оних који су у Вери свим срцем. У оноликом Паризу!

А ми смо мислили да је јахање попова наш специјалитет, да су наши вајни „другови“, дични и дрчни никоговићи, измислили тај комунистички спорт. Не, и ту су Французи предњачили: палећи цркве и манастире (никад у француској историји није уништено толико храмова) страшно су волели да убијају, муче и понижавају свештенство и монашство, да силују опатице, забележени су чак и случајеви канибализма (!), а надасве да присвајају црквена имања. Свака сличност са нама је случајна.

Коначно, можда и најпогубнија последица Француске револуције јесте разарање породице. Започето је још тада „ослобађањем“ жене од мужа, деце, Бога Краља. „Ослобођена“ жена постаће, апсурдно, роб наметнуте јој слободе: бездеткиње, све бројније, сад су само купохоличарк,е, радохоличарке или алкохоличарке или ... Мушкарци, дезоријентисани, погубљени, од очева породице претворени су у машине за прављење новца, у тркаче за лажном срећом, у „борце“ за демократију или у порнофиле ове или оне провенијенције. Содома је победила, коначно. Маске су пале. Али крајњи циљ ове маскараде, геј – параде, су наша деца. Она су мета за одстрел идејама, неморалом, лажима, изврнутим системом вредности, насиљем, а може и дрогом и сексом. Све под плаштом „слободе“.

Колика је неслобода мисли завладала данашњом Француском доказ је и следећа прича: 2011. године требало је обележити 50. годишњицу од смрти вероватно највећег француског писца двадесетог века, Луја–Фердинанда Селина. Он је одавно, још за живота, управо од стране те француске псеудолевице, те „кавијар – левице“, био проглашен за антисемиту. По Мартоу, то је најстрашнија етикета која се некоме у савременој Француској може пришити. Ако вам се то догоди, практично сте мртви, иако сте и даље живи! Завршили сте каријеру. И све то због једног памфлета написаног пре Другог светског рата, на тему, случајности, управо броја жртава Револуције и ратова у 19. веку! (5) Француски председник Никола Саркози (дошљак и антиевропљанин, прави наследник „револуционара“) одбио је званично организовање прославе поводом тог јубилеја. Највећег француског писца 20. века! Педесет година после његове смрти! Није био проблем Митеран, активан сарадник фашистичке Француске која је озбиљно порадила на решењу јеврејског питања, здушно помажући у томе Немцима, 14 година председник Француске, већ један писац, усто и лекар, који је заглавио логор, коме је јавно суђено, те је изгубио грађанска права, углед, а прокажен је и после смрти. Слобода говора? Ни говора! Слобода истине? Ни случајно! Лаж и мимикрија. Владавина олоша.

Упутнице:

1. Огистен Кошан у својој сјајној књизи Мислилачка удружења, говори управо о идејним претечама Револуције, онима који ће припремити терен за крвопролиће, о философима „просветитељима“ Русоу, Волтеру, Дидроу и другима. Augustin Cochin, Les Sociétés de Pensée et la Démocratie Moderne, Copernic, Paris, 1978.

2. Квид енциклопедија доноси објективне судове о броју жртава. Пишући о укупном броју жртава револуције, контрареволуције у Вандеји и Шуана, стиже се до процене броја од 600.000 до чак 800.000. Процене, зато што су архиви о жртвама систематски уништавани. Quid, Robert Laffont, Paris, 1992, стр. 620.

3. Тако на пример у Ларусовој Историји Француске, капиталном издању урађеном под уредништвом академика Жоржа Дибија, у поглављу о Француској револуцији, у потпоглаљу иронично насловљеном L’éphémère (краткотрајан, пролазан), на стр. 537. говори се и о броју жртава Револуције. Аутор тог поглавља Мишел Вовел пише: „Физичко елиминисање (какав еуфемизам! П. Т.) непријатеља Револуције досегло је 35 до 40.000 особа: то је и много и мало (мање од 21 промил француске популације).“ Histoire de la France des origines à nos jours, Larousse, Paris, 1999, стр. 537. Јасна је позиција аутора овог историјског ремек-дела. Ниподаштавање броја жртава, његово минимизирање, сулуда игра бројевима најчешће невино страдалих, то је савремена званична историографија Француске.

4. На сајту Wikipedia под појмом Terreur (Терор), дошло се до броја од 100.000 жртава.

5. Louis-Ferdinand Céline, Bagatelles pour un masacre, Denoël, Paris, 1937.

О вршњачком насиљу

Дејан Алексовски

Васпитавати децу данас, усадити им праве вредности и извести их на прави пут, јако је тешко, а и најмањи успех у овом послу раван је малом подвигу.

Београд, 16.05.2013

Рад са младим људима је прелеп. Гледати младог човека како одраста, одговарати на његова питања, говорити му о животу и о свему што чини живот, а коначно и бити тај који ће у многоме утицати на његове изборе и одредити путању његовог бића, диван је, али у исто време и страховито одговоран посао. Ми који радимо у просвети то врло добро знамо. Пуно пута сам се лично уверио како наше речи имају одјека у умовима тих младих људи, и како – без обзира што некад изгледа другачије, оно што ми кажемо остаје заувек записано у њиховим мислима. И ту неко „фолирање“ није могуће, јер деца јако брзо схвате са ким имају посла. Вашу искреност ће наградити још већом искреношћу, а вашу неискреност знати да окарактеришу на прави начин. Личност самог предавача у овом смислу има непроцењиву улогу, а ученици се према њему и оријентишу.

Васпитавати децу данас, усадити им праве вредности и извести их на прави пут, јако је тешко, а и најмањи успех у овом послу раван је малом подвигу. У време „великог брата“, „фарме“, опште ружичасте некултуре, патетичних емоција оличеним у нискобуџетним сапуницама, шунда и кича, дроге на улицама у слободној продаји, корумпираних институција система, говорити младим људима о части, поштењу, учењу, послу, понекада изгледа бесмислено. Реалност је сурова – напољу влада мрак, а млади људи се морају у том мраку изборити за место које им припада. Ако у том мраку успете да као васпитач, упалите једну ма колико малу свећу, ви сте одрадили колосални посао, а деца ће вам то памтити. Мени лично, управо ово је главни мотив посла којим се бавим, а о томе да ли и колико сам успешан, моји ђаци и колеге ће дати коначан суд.

На жалост, оно што је део нашег посла, јесте управо суочавање са болном реалношћу и суровошћу спољног света у коме наша деца, ђаци, обитавају. Реалност је таква да су деца све суровија једни према другима, окрутнија и безобзирнија, и да институција просвете као таква, не може сама да изађе на крај са овим проблемом. Чињеница да је овај викенд у Пироту имао трагичне последице по двојицу ђака моје школе, који сада леже у болницама опорављајући се од убодних рана које су им током викенда ножевима нанели њихови вршњаци, по све нас претешка је и болна.

Неко би у овом тренутку окривио несрећне деведесете и сву кривицу сваљивао на режим Слободана Милошевића, и његову политику. Без обзира што ни у ком случају не спадам у поштоваоце његовог лика и дела, морам рећи да се са оваквом констатацијом дубоко не слажем. Пре свега, да јасно поставимо ствари – шта је и колико је Србија од 2000 године урадила да ово стање ствари промени? Да ли се у овој држави уопште и нешто урадило како би се млади људи извели на прави пут? Да ли им се говорило преко медија о култури, врлинама, праведности и поштењу, или се пак комплетан медијски простор своди на подвлађивање патетичним емоцијама из филмских сапуница, у којима преовладава кукњава и лелек? Зашто Србија није једном за свагда раскрстила са шундом са Пинка која је све наше девојчице васпитала да изгледају више као кол герле него као жене које у себи требају носити будућност нашег народа? Да ли та Европска Унија толико „нема алтернативе“ да је то морало заменити и предавање о народној традицији, језику и свести? Да ли је Србија морала по сваку цену преписивати накарадне законе о просвети од западних земаља који су нашу децу дебилизовали, а професоре поставили у положај у коме ђаку не смеју ни реч да кажу, јер би то било окарактерисано као „малтретирање“? Ко је и када је неко у последњих 13 година у Србији једну једину реч рекао на тему породице и породичних вредности, осим током предизборних кампања?

На крају, да будем јасан – 90-тих су се обрачунавали мафијаши једни са другима. Данас, 20 година након тога, овако се обрачунавају обични клинци. Групне туче у „херојском маниру“ двадесет на једнога, палице и ножеви, полако доводе до тога да наша младеж полако почиње да наликује на модел понашања својствен Турцима током 70-тих година – а чак ни они више нису овакви.

На овом месту морам напоменути једну ствар која је битан катализатор овог стања, а то је присуство дроге, и њена доступност и ниска цена. А деца су свега овога врло свесна. Они својим очима виде шта се у граду дешава, и без обзира што надлежнима треба дуго времена да би реаговали и склонили проблематичне барабе са улица, деца све то виде и осећају. Када млад човек види да криминалац из његовог комшилука ради шта хоће без икакве казне или страха, да тај човек вози скупоцен аутомобил а увек уз себе има гомилу накинђурених девојчица које је управо она вашарска некултура научила да се диве таквима и буду уз њих, онда ће сасвим с правом то дете вас у чуду гледати док му ви говорите о неким стварима, и питати вас – „човече, о чему ти причаш, зар ти не видиш свет око себе“?

Увек ми је мило када у оваквим тренуцима читам лицемерна саопштења водећих медија у Србији, и њихове жалопојке о изгубљеној младости у нашој земљи. А тим хипокритима заправо јасно треба рећи да су управо они криви, и највише од свих одговорни за овакво стање свести младих људи. Јер данас медији имају немерљиву улогу на свест људи. Е па, нека управо ти медији престану постављати којекакве „старлете“ и певаљке у први план и да од њих праве хероје, нека престану да пустају у етар емисије попут „прељубника“ или „фарме“ које имају за улогу управо заглупљивање народа, нека „велики брат“ не приказује зомбиране ликове како се свађају, и нека сви они уместо тога почну говорити о неким другим стварима, и тек онда ће имати моралног права да кажу нешто на тему вршњачког насиља и васпитавања младих људи. Нека никада више у Србији не буде да било шта год „нема алтернативу“, већ нека алтернативу немају поштење, част, традиција, култура, образовање, е тек тада ће Србија моћи да се нада нечему у смислу васпитања младих.

Срби морају у Европу, како каже један познати српски политичар, мени само није јасно да ли ћемо у ту Европу ми као народ понети нешто своје, нешто од својих племенитих предака који су знали за јунаштво али знали и за чојство, знали да се бране али знали и да одбране слабијег од себе, знали да се зауставе пред нејаким и беспомоћним, или ћемо то као стару крпу одбацити. Ако је већ тако, нека се не питају ти лицемери зашто нам се дешава то што нам се дешава. И нека већ једном заћуте.
Извор: Двери Српске - Пирот

SAD umesto demokratije po svetu šire GMO hranu          

Close

Vaše ime: *Vaš E-mail: *E-mail primaoca: *Poruka:

Pročitaj ovaj interesantan članak objavljen na Kamatici.
SAD umesto demokratije po svetu šire GMO hranu

SAD su sprovele agesivnu kampanju lobiranja u cilju slamanja otpora protiv američke genetski modifikovane hrane (GMO) u Evropi i drugim zemljama, otkriveno je uvidom u preko 900 američkih depeša.

Američki zakonodavci lobirali su u inostranstvu da bi promovisali GMO useve kao što je soja, pokazala je analiza zvanične prepiske Vašingtona, prenosi britanski Gardijan.

Takva "korporativna diplomatija" dva puta je učestalija u odnosu na diplomatske napore za pomoć u hrani u svetu, navodi FWW. Izvršna direktorka FWW Venona Hauter kaže da je uznemirujuće što je američka vlada uložila toliko truda u promovisanje GMO industrije.

Grupa Fud end voter voč (FWW) iz Vašingtona analizirala je oko 900 diplomatskih dokumenata koje je pre dve godine objavio Vikiliks i otkrila pažljivo smišljenu kampanju za slamanje otpora prema GMO u Evropi i drugim zemljama i promovisanje velikih američkih kompanija iz poljoprivrednog sektora.

Dokumenti pokazuju da su u Evropi i drugim delovima sveta sprovedene razne strategije, organizovani seminari o novim biotehnologijama i konferencije za štampu sa ciljem da se naučnici, mediji, poljoprivrednici, zvaničnici i uopšte veliki igraci u toj grani privrede, ubede da su genetski modifikovani proizvodi bezbedni i korisni.

Izveštaj FWW nudi dalji uvid u moć poljoprivredne i biotehnološke industrije u SAD, nakon što je američki Vrhovni sud stao na stranu Monsanta u naporima te kompanije da nametne svoje genetski modifikovano seme soje. Sud je presudio da jedan poljoprivrednik iz Indijane mora direktno od Monsanta da kupuje seme svaki put kada planira novi zasad soje.

Potezi Stejt departmenta zadiru i na pravni teren, navodi FWW, dodajući da su se zvaničnici SAD u inostranstvu protivili jasnom obeležavanju i zabrani uvoza GMO proizvoda. U izveštaju grupacije se navodi da se u depešama u oko sedam odsto slučajeva imenuju pojedinačne kompanije, a u šest odsto upravo Monsanto.

О историји и моралу

Мр Драган Крсмановић

Пошто је свима јасно да генерал Михаиловић не може бити издајица, на делу је матрица по којој се он мора приказати као неспособан, несналажљив, скоро па приглуп.

Ужице, 15.05.2013

Деведесете године су разориле српско друштва до темеља. Мада су економске последице санкција и ратова биле огромне, још разорније је било рушење традиционалног система вредности. Оно што је било добро, постало је лоше, а оно што је било зло и неморално постало је пожељно и цењено. Лопови су се пресвукли у „контроверзне бизнисмене“, за крађу се говорило „снашао се“, а ко се због нечега „није снашао“, а био је у прилици постао је неспособњаковић достојан презира.

Прича се да се двехиљадите десила нека промена. Можда у политици и економији али не и у моралу. Бити поштен и племенит и надаље је вредно презира, а и даље се величају тирани и отимачи.

Поводом 9. маја –Дана победе државна телевизија је уприличила емисију у којој су „прави“ и „квазиисторичари“ покушали да осветле неке контраверзе, којима наша прошлост обилује. И опет су се, нажалост, убрали трули плодови два наопака процеса. На стабло вишедеценијског искривљавања чињеница, фалсификовања и подметања накалемљена је грана злобе и неморала.

Тако, пошто су и „слепи“ видели да генерал Михаиловић не може бити издајица, покренута је друга матрица. Матрица по којој се генерал Михаиловић мора приказати као неспособан и несналажљив, скоро па приглуп. Јер како је аустроугарски наредник „надмудрио“ српског пуковника?

Лако! Као што кваран трговац може преварити академика мерећи на кантару, или као што ће вас заклетвом у децу и највећи покварењак одвратити од трагањем за правдом. Једноставно где се сретну поштен и непоштен, искрен и неискрен, добродушан и зао, свакоме је јасно ко ће тога дана бити преварен.

На наводним преговорима у селу Брајићи, када су се састали Михаиловић и Броз, са једне стране је стајао пуковник Југословенске војске за кога се знало ко је и одакле, ко су му родитељи и где су му жена и деца, где је био у прошлом рату и коме се заклео у овом. Са друге стране седео је човек коме сем надимка ништа није било тачно. Ко је, одакле и због чега? Чија наређења прима и који су му циљеви? Ко му је жена и где су му деца?

Зар заиста верујете да би га српски сељаци следили да је стао пред њих и рекао: „Ја сам аустроугарски наредник из 25. загребачке пуковније која је у Јадру и Мачви починила бројне злочине и дошао сам да вас поведем у борбу против Немаца мада знам да ће вас стрељати по рецепту 100 за једног, па докле издржите. После рата имам намеру да уведем комунистички режим, вас стрељам или пошаљем на робију јер сте кулаци а од Србије да отргнем Црну Гору и Македонију, а касније и Косово и Метохију и Војводину“.

Броз је испливао на таласу подударања интереса Москве и Лондона да се ограничи утицај Срба и Србије на будућу југословенску државу и учини уступак Москви за ширење комунистичког поретка на земље балканског полуострва.

Све остало је само вређање историјске истине и здраве логике. Било би то као кад би данас неко тврдио како је Рамуш Харадинај бољи и способнији војник од генерала Лазаревића. Јер чињеница је да се Војска Србије повукла са Косова и Метохије и да је Харадинај „главна фаца“ на КиМ. И Броз и Харадинај су се појавили као маргиналци на крилима туђих авиона, туђег оружја, обуке и логистичке и пропагандне подршке. За њих су ратове водили други, моћнији, који су их из властитог интереса устоличили „на крају приче“.

Уколико је Србија пропустила прилику да дипломатијом спречи неки од ратова то сигурно не може ићи на душу ни генералу Михаиловићу ни генералу Лазаревићу и то их не чини мање способним.

А можда је дошло време да се Срби коначно одлуче чије традиције баштине и која је њихова „духовна вертикала“. Да ли су наши узори Свети Сава, Карађорђе и Милош, Краљ Петар и Живојин Мишић, генерали Михаиловић и Лазаревић или пак Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин, Тито...

А онима који се уздају у милост и подршку „лажних савезника“ нека погледају у документа. Октобра 1940. године у часу када је Британија била сама и изолована на свом острву а цела Европа под немачком чизмом пуковник Михаиловић је пркосно у својој униформи посетио пријем у британској амбасади демонстрирајући своју приврженост борби коју она води против Хитлера, због чега је био кажњен. Непуне четири године касније Британци су разматрали варијанте за уклањања генерала Михаиловића стидљиво уводећи у комбинације и његову физичку ликвидацију. Ако су то ваши савезници, нама је јасна и ваша судбина. За неколико година док вам низ лице буду текле покајничке сузе јер сте преварени и издани од својих „савезника“ немојте рећи да нисте били упозорени.

Аутор је члан Српског либералног савета

Нежни бик расплакао матадора

- bik od koga većina "Hrišćana" može učiti

 

Матадор Тореро Алваро Мунера је клонуо под грижом савести усред борбе с биком, схвативши да га звер преклиње да се више не боре. Након потресног сусрета очи у очи са рањеним биком, Мунера је завршио професионалну каријеру матадора!

Иако је бик био жестоко рањен, није напао свог непријатеља – човека.

Матадор је описао овај потресни тренутак када га је “звер” поразила својом племенитошћу.

- И изненада погледао сам у бика. У очима је имао невиност коју поседују све животиње. Преклињао ме је погледом. То је био његов вапај за правдом, осећао сам то дубоко у себи. Своју реакцију доживљавам као молитву – ако се човек исповеди, постоји нада да ће му бити опроштено. Осећао сам се као последње говно на земљи – рекао је “покајник” и завршио каријеру.

Сада је оштар противник кориде.