Немачка: Срби су поставили камен темељац данашње цивилизације

(dzambas.ch)
Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи: “Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”. Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са насом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и српска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од сестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Сафарик писе: “Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле српске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не мозе одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима једина је могућност да је то био српски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народина дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са српским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивси прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-српског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је српски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише: “Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”. Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори српски да те цео свет разуме”. За српски језик Шафарик каже да је: “Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”. А стари српски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и српски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је српска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а српски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва српска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима српска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу српска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о српству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста писе ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том српском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама српског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за српским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) писе да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истразиваче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле српски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадасњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске државе. Српска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Нас књижевник Милош Црњански навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.
Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже: “Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног српства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од српског народа хрватска католичка краљевина, где живи српски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од српске речи поље, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики српски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног српског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном српском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије српско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

Демонизација Црвене армије

17. мај 2013.

На Западу је тешко замислити да је СССР 1945. могао неког да „ослободи“. Приказивање ослободилачке Црвене армије као хорде дивљака и силоватеља, која је практично извршила „геноцид нам немачким народом“, постаје све интензивније у западним медијима и школама. При томе се користе дела Солжењицина, али се прећуткују сведочанства самих Немаца очевидаца.

Представа војника Црвене армије са пољског постера из Совјетско-пољског рата (1919-1921). Натпис гласи: „Удри бољшевика“. Слика совјетских војника-ослободилаца из Другог светског рата, која се данас гради у западним медијима, не разликује с много од ове, старе готово 100 година.

Велико поштовање које указујемо нашој Великој Победи у последње време изазива чудну реакцију код наших западних „партнера“. Већ годинама на Западу функционише нечувена пропагандна машинерија која својом креативношћу формира код грађана „јединствене Европе“ мишљење да су се совјетски војници у последњим месецима рата на територији Немачке понашали као варвари и поступали супротно свим могућим и немогућим нормама европске цивилизације.

Индикативно је то што су многи медији одлучили да подрже ту тему и прикажу „голу истину“ о рату, а ту „истину“ су, како се испоставило,брзо срочили стручњаци за пуњење информационих бомби на истом том Западу. Те бомбе су активиране и у Европи и у Русији са једним истим циљем: да се умањи улога саме Победе совјетског народа над нацистичком Немачком и њеним савезницима, и улога совјетског војника у ослобађању европских народа. Јер,забога, на шта то личи? Замислите како ће реаговати савремени просечни мегатолерантни и мегалиберални Европљанин ако и даље буде слушао приче о томе како и за саму чињеницу свога потпуно безбедног постојања може да захвали држави која је својевремено избавила његове претке и његову земљу од нацистичке заразе. Реч је, јелте, о земљи у којој су „кршена људска права“ и која је „имала проблеме са поштовањем права сексуалних мањина“. Европљанин не схвата како је таква једна земља уопште могла некога од нечега да ослободи. После детаљне „демократизације“ савремени европски менталитет не може да доведе у везу појам„Совјетски Савез“ (а самим тим и „Русија“) са појмом „слобода“. А шта ако неко ипак покуша да повеже та два појма?

Идеја о совјетском војнику као заосталом дивљаку који убија децу и силује жене старија је и од Другог светског рата.

„Е то неће моћи!“ Са таквом мишљу су, очигледно, савремени пропагатори у Немачкој почели полако да покрећу информациони рат, приказујући совјетског војника као дивљака који је потпуно погазио слободу и независност немачког народа, а у паузама између борби силовао је немачке жене и кундаком убијао немачку децу... У том контексту се понавља већ позната мантра о кршењу људских права, о ратним злочинима, па чак и о геноциду немачког народа, а све се то сервира на европски (па и на руски) сто добро зачињено преком потребом да се пронађу они који морају одговарати за „злочине“ совјетских војника у Немачкој1945.

Штавише, у информационом пољу се (у виду нових провокација усмерених против Русије) појављују „потврде“ теорије о невероватној заосталости и крајњем степену дивљаштва совјетских војника, које неопропагатори преузимају од својих учитеља из доба Другог светског рата. У оптицају су чак и изјаве познатог „филантропа“ и великог „етичара“ Јозефа Гебелса. Оне служе као нека врста доказа да је совјетски војник заправо брутални убица, насилник и крвожедни монструм. Уз све то, поједини руски медији, који се одликују чудном жељом да све што долази са Запада прихватају као сопствену добробит, не гнушају се рекламирања приче о томе како Велика Победа уопште није била Велика, него само још једна мање-више небитна историјска епизода, и то упрскана крвљу„поробљеног“ немачког народа. А „поробљивач“ је, наравно, Совјетска армија.

После детаљне „демократизације“ савремени европски менталитет не може да доведе у везу појам „Совјетски Савез“ (а самим тим и „Русија“) са појмом „слобода“.

Када су 1945. објављени материјали Гебелсове пропаганде,немачки народ је обузела страшна паника. Речи о томе како совјетски војници силују и убијају жене без обзира на њихов узраст и однос према нацистичким властима довеле су до невиђеног пораста самоубистава управо у женском делу становништва.То, међутим, нимало није сметало онима који су управљали нацистичком пропагандном машинеријом. Суициди немачких жена су искоришћени да се прикаже како оне, тобоже, дижу руку на себе после иживљавања руских војника над њима.

У вези са тим неће бити наодмет да цитирамо речи Вернера Наумана, државног секретара министарства народне просвете и пропаганде Трећег Рајха.

Црвена армија као хорда демона на пољском антисовјетском постеру.

„Мало смо претерали, јер се пропаганда одбила као рикошет и погодила нас саме.“

Индикативно је да западни медији не цитирају речи из дневника Вернера Наумана, једног од најближих Гебелсових сарадника. Они полазе од тога да нема потребе раскринкавати мит о „степском шљаму“, када он већ добија сасвим јасне контуре у западном друштву.

Да не би оперисали искључиво Гебелсовим цитатима,пропагатори новог таласа одлучили су да информационо затупљивање својих суграђана допуне другим „историјским изворима“ и „доказима“. На пример, немачки медији су почели активно да користе радове појединих руских писаца који,наводно, директно потврђују да је руски војник у Немачкој поступао као варварин и разбојник. У својству таквог аутора изабран је, између осталих, и Александар Солжењицин. Навешћемо неколико одломака из његове познате поеме „Пруске ноћи“,написане 1950.

Уз цику, звиждук и бљесак фарова –
Клајн Козлау, Грос Козлау –
Једно село – један пожар!
Све је у пламену!! Мучу краве,
Затворене у ужареним шталама, –
Ех, рођене,
Нисте наше!

Zwei und zwanzig, Höringstraβe.
Кућа није спаљена, али је очерупана и опљачкана.
Нечији јаук се слабо чује из друге просторије:
Мајку – не до смрти. На душеку се изређала
Да ли чета, да ли вод –
а ћерка је још девојчица, њу једним ударцем.

Девојку – у жену, жену – у леш!
Окрвављен и мутан поглед,
Моли: „Töte mich, Soldat!“

Девојка друкчије збори:
„Причекајте мало, момци!
Показаћу вам богатију кућу!
Пуна је невиних Немица!“
„Мора да је далеко?“
„Ту је, близу, одмах иза угла!“

Подразумева се да је ово Солжењициново дело на Западу постало ризница цитата на основу којих су приређиване читаве дебате о томе треба ли уопште Немачка да осећа кривицу према Совјетском Савезу за изазивање рата, ако су Руси такви?

Према најновијим информацијама, дело „Пруске ноћи“ увршћено је у школски програм у оквиру проучавања стране књижевности. Јасно је као дан:такав избор сведочи о томе да рад неопропагатора у Немачкој рађа своје плодове и очигледно задаје нови информациони ударац Русији и уопште билатералним односима. Одређеним силама, по свему судећи, не иде у прилог да односи између Немачке и Русије и даље буду партнерски.

С обзиром да је тако, уопште не чуди што старији ђаци изучавају Солжењицина, а нису ни чули за дела немачких аутора који сасвим друкчије описују свој сусрет са совјетским војницима. Група немачких аутора у свом историјском приказу користи речи санитарног инструктора Софије Кунцевич:

„Дошли смо у неко село, деца трчкарају унаоколо гладна и несрећна. И ја, која сам се клела да их све мрзим, покупим од својих све што имају, све што им је остало од оброка, сваки комадић шећера, и све дам немачкој деци. Наравно, нисам заборавила оно што је било, све ми је то и даље било на уму, али нисам могла мирно да гледам гладне дечје очи.“

Такве совјетске грађане очигледно нико неће поменути на часовима књижевности.

Фотографије које се не уклапају у савремене европске уџбенике историје: војници Црвене армије деле храну цивилном становништву Берлина 1945.

Не помињу се ни сведочанства обичних житеља Берлина који својим речима побијају мит о непрекидном дивљању руских војника у Немачкој1945. Елизабет Штајм прича:

„Нацисти су говорили да бољшевици стрељају све породице у којима је неко учествовао у рату против Русије. Одлучила сам да пресечем вене својој деци и сама извршим самоубиство, али ми је било жао деце, па сам се сакрила у подрум, где смо неколико дана и ноћи провели без хране. У неко доба изненада упадоше четири црвеноармејца. Нису нас ни пипнули, а малом Вернеру су чак дали комадић хлеба и мало чајног пецива. Нисам могла да верујем својим очима. После тога одлучисмо да изађемо напоље. Напољу је било много цивила.Нико их није дирао. Сви су журили неким послом. То доказује да Руси не само да не уништавају и не истребљују становништво, него чак брину да то становништво не помре од глади. Штавише, постављају високе норме и брину се о обнављању наших кућа.“

Наравно, овакве речи немачких сведока данашњи неопропагатори вешто „повлаче из европског оптицаја“. У вези са тим се поставља питање: зар није време да се посвети дужна пажња покушајима новог извртања историјских чињеница које наноси штету имиџу Русије?

Србија: Европска цивилизација потекла из Лепенског вира

(Новости)
У Лепенском виру су припитомљене прве животиње, сазидане прве куће и исклесане прве монументалне скулптуре човечанства. Испитивање скелета Валентина открива да је он умро око 8200. године пре нове ере.

Овако су изгледале куће племена која су живела у Лепенском виру.

Праисторијски житељи Лепенског вира су створили прву европску архитектуру и урбанизам, монументалну уметност, модерну пољопривреду и организовали друштвени живот, слажу се научници.
Донедавно се сматрало да су Лепенци своје насеље подигли око 6.200 година пре наше ере, али најновија експертиза костију са овог локалитета изведена у Кембриџу помера ту границу још дубље у прошлост.

РЕКОНСТРУКЦИЈА ВАЛЕНТИНА
Лепенци нису били еволуцијска секвенца примитивног човека, судећи по изгледу костију пронађених испод подова кућа у којима су живели а затим и сахрањивани, каже Павловић. У његовој књизи је објављен и први покушај реконструкције лика Валентина из Лепенског вира.
- Судећи по пронађеним костима Лепенци су изгледали као савремени људи. Најупечатљивији је скелет покојника из “гроба 69”, који је био висок око 180 центиметара и складно грађен, због чега су га археолози назвали Валентино. На основу одлично сачуване лобање, архитекта Горан Младић је покушао да реконструише његов лик. То је први покушај реконструкције од проналска скелета, пре пола века.

- Испитивање најчувенијег скелета Валентина, открива да је он умро око 8200. године пре нове ере. То значи да су Лепенци живели око два миленијума раније него што се до сада претпостављало – наводи архитекта Христивоје Павловић, пасионирани истраживач културе Лепенског вира.
- Ови подаци руше заблуду о времену настанка цивилизације у Европи, која је потекла из Лепенског вира, где су припитомљене прве животиње, сазидане прве куће и исклесане прве монументалне скулптуре човечанства. Нова истраживање Лепенског вира могла би да сруше и многе друге научне заблуде.
Међутим, Павловић наводи да простор на коме су живели Лепенци већ деценијама тавори у запећку, без нових ископавања, иако постоје докази да остатака преисторијских насеља има и изнад данашњег нивоа Дунава.
- Као што би рекао академик Срејовић, дуг живот на културној маргини довео нас је до ситуације у којој не само да сумњамо у своју будућност већ и у прошлост. Ствар је утолико гора што Лепенски вир није само прошлост Србије већ Европе, која је из њега проистекла – закључује Павловић.
Он је после дугогодишњег истраживања објавио књигу “Кућа Лепенски вир” у којој на нов начин расветљава тајне градитељства најстаријег европског преисторијског насеља.
Да би проверио своје хипотезе, он је направио модел лепенске куће од оригиналног материјала из Ђердапске клисуре.
- Сада сам сигуран да су становници Лепенског вира пре 10.000 година озидали прву куполу с арматуром у историји човечанства. Да подсетим, лучне арматурне конструкције и пренапрегнути бетон сматрају се открићем 20. века – каже Павловић.
- Лепенци су оставили лук и куполу човечанству које је наставило да га користи на најразличитије начине, од хлебне пећи, преко мостова, до модерних еколошких кућа.

ПРЕИСТОРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА
Аехитектура Лепенског вира сажима цело чудо које је академик Срејовић назвао неолитском револуцијом, каже архитекта Христивоје Павловић:
- Овај процес, у коме је људски род открио пољопривреду и напустио живот луталица, ловаца-сакупљача, одигравао се и на другим местима, али ни на једном другом локалитету није пронађена архитектура, урбанизам и уметност као у Лепенском виру.

Архитекта Павловић наглашава да је решење загонетке како су Лепенци градили добио посматрајући локално народно градитељство у селима око Лепенског вира.
- Тамо се и данас за градњу често користи арматурна мрежа од шибља и младица, покривена посебном смесом, “бетоном” од глине којој додаци изузетно побољшавају механичке особине – објашњава Павловић.
- Преисторијски Лепнци су своје куполасте куће правили на исти начин, а с обзиром на то да су неке од њих врло велике, очигледно је да су умели и да продужавају арматуру преклапањем и надовезивањем, што је један од сложенијих задатака и у савременом грађевинарству.
Саговорник “Новости” истиче да је управо захваљујући револуционарним проналасцима, мистериозна култура Лепенског вира опстала два миленијума у Ђердапској клисури, издржавајући екстремне временске услове и промене.
- Лепенци су први Европљани који нису подржавали природу већ су је мењали. Док њихови рођаци на северу и западу још живе у пећинама, становници Лепенског вира градили су куће и у њих смештали прве монументалне скулптуре човечанства.

"do pre 100g cela Evropa a i Srbi su vekovima učili istoriju u kojoj je pisano da smo stari domorodački narod na Helmskom poluostrvu, a onda je 1878 to zabranjeno (germanski uslov podrške našoj nezavisnosti), pa se danas naj"učeniji" Srbi podsmevaju toj istoriji po kojoj teče 7522g po jedinom srpskom kalendaru ..."

О погубним последицама Француске револуције

Предраг Тодоровић

Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба.

Београд, 16.05.2013

Почињемо овај текст помало неуобичајено. Мај 1981. Београд. Рано јутро. Излазак на мој први испит. Филозофија марксизма. Наравно да такав испит нисам нарочито спремао. Прво питање професора: „Знате ли, колега, шта се десило ових дана? Трик-питање, али решиво. „Наравно, професоре. На демократским изборима у Француској победио је кандидат левице, социјалиста Франсоа Митеран. То је први левичарски председник у историји те земље.“ Без таквих лупетања није се могао положити сличан испит у то време. Професор је одушевљен. Разговор се наставља на сличне теме, једва се и сетио да ме пита нешто из свог предмета. Провукох се, добих чак и добру оцену. Осам година после тога обрео сам се у Француској, где ћу провести следеће године мог живота. Те 1989. Митеран је већ био у другом седмогодишњем мандату, поставши тако најдуговечнији демократски председник на власти. Пуних 14 година (1981 – 1995) он ће управљати том земљом. Назван од стране сународника иронично „социјалистичким фараоном“ он ће и владати заиста фараонски: изводиће мегаломанске пројекте који ће скупо коштати француске грађане. А да није предалеко од истине поређење њега са владарима старог Египта сведоче неке од грађевина које су остале иза њега: пирамида (случајност?) у Лувру; Велика капија братства (ког?) на Дефансу; нова Опера на Бастиљи (иако је постојала прелепа стара Опера Гарније); нова Национална библиотека (и поред постојеће библиотеке Ришеље), итд.

Већ тад радећи као новинар Радио Франс Антернасионала, заносио сам се тиме да сам из једне комунистичке земље неслободе стигао коначно у праву демократију. Питао сам мог уредника у Југословенској редакцији могу ли ја заиста писати оно што пожелим: истину о, на пример, Митерану. Он ми је одговорио: „Можеш, али ја то не смем да објавим.“ У преводу – аутоцензура. Једно од мојих првих отрежњења. А управо о Митерану имало се шта написати. Човек је био сарадник колаборационистичке Вишијевске Француске маршала Петена у Другом светском рату! Тако је започео своју дуготрајну политичку каријеру. У послератној Француској то му никако није био минус. Напротив! Служио је у свим десничарским владама Де Гола, Помпидуа. Кад је схватио да се његов амбиције да постане председник „свих Француза“ не могу остварити у тим водама, напрасно је одлучио да промени ћурак, прогласи се за левичара, оснује Социјалистичку партију, и годинама после тријумфује на председничким изборима. Вешто, нема шта.

Живећи у тој и таквој Француској, као новинар био сам у току многих ствари. Растући у оном нашем назови комунизму-социјализму у грађанској породици, чула су ми била изоштрена. Научен сам био да не верујем барабама на власти. Једна од бројних афера које су пратиле Митеранову владавину била је и волшебна одлука да се изгради нова писта за трке Формуле 1, и поред постојеће у Кастелеу. Избор је пао на недођију звану Мањи Кур. Игром случаја моја тазбина је живела у том крају. Накнадно је откривен прави мотив за такву чудну одлуку: писта ће се градити (и изградити) на имању једне од Митеранових љубавница! Усред ничега: ни пута, ни хотела, никакве инфраструктуре. Али, тако ће се добар део новца задржати у џеповима Митеранове екипе на власти, укључујући и наложницу! Митеранов лични пријатељ и саборац, неко време и премије, Пјер Береговоа, такође је био умешан у ту аферу са пистом формуле 1. Кад је откривена, он ће се наводно убити, у по бела дана у шетњи поред канала. То самоубиство (а остала је сумња да је то било то) само је још једна мрља на Митерановој владавини. Сви ти подаци су у Француској објављени тек после његовог одласка са власти. Толико о слободи штампе у тој земљи.

Читава ова увертира само је једна могућа илустрација онога што је Француска данас. Чувена флоскула Француске револуције – једнакост, братство, слобода – схватио сам то тамо, само је мртво слово на папиру. Једнакости никад није било нити ће је бити. Братство међу људима – не постоји ни у траговима. А о слободи су написани читави трактати. Мој драги пријатељ, један од малоборојних Француза који су изазивали моје поштовање, Робер Марто, писац, песник, ерудита, зналац старих заборављених наука, хришћанин и Европејац, на самом почетку нашег дивног дружења ми је рекао: „Мој Предраже, у Француској постоји данас само један слобода – слобода порнографије.“ Требало ми је времена да схватим шта је под тим мислио. Данас, мислим да је свакоме од нас јасно шта је хтео да каже: порнографија духа, културе и цивилизације преплављује нас са малих и великих екрана, телевизија, биоскопа, рачунара. Холивуд, интернет, орвеловски Велики брат и људска фарма, шљам естраде политичке и забављачке оличавају ту Велику курву Јовановог Откровења, ту „слободу“ која нам је наметнута: „ходи да ти покажем суд курве велике, која сједи на водама многим; с којом се курваше цареви земаљски, и који живе на земљи опише се вином курварства њезина.“ (Откр. 17, 1-2)

Марто, родом из Поатуа, из чувене Вандеје, јако је добро био упознат са, за већину Француза, непознатим чињеницама о погубним последицама Револуције по француски народ у целини, а Вандејце поготово. Он ми је први причао о тим злогласним јединицама састављеним од људског олоша скупљеног с коца и конопца (многи су били криминалци пуштени из затвора) названим злослутно „пакленим одредима“, који су били послати у побуњену Вандеју да угуше контрареволуцију присталица монархије. Господин Марко Марковић у својој књизи Истина о Француској револуцији пише о тим страхотама, о првом геноциду у модерној историји Европе, оном који ће најавити терор таквих психопата као што су били Хитлер, Лењин, Стаљин, Павелић, Мусолини, Тито, Чаушеску, Мао Це Дунг, Пол Пот, Пиноче, и слични. На кога ли нас Србе подсећају страхотни подаци, вешто скривани од француске јавности, о женама и деци сатераним у цркву и живим спаљеним!? О масовном клању нејачи, док су мушкарци били у војни, наоружани. Тај подли психолошки рат: убити жене и децу, спалити им домове, уродио је плодом.

Деморалисана војска, ратници без породица и домова, нису више имали кога да бране, а на ту карту су и играли „војници“ из пакла изашли. Изгубили су тај крвави и сурови грађански рат. Неко је добро научио лекцију о терору и уништењу неподобних. Исту ту методологију примениће вековима касније немачки нацисти, хрватске усташе, италијански фашисти, шиптарски балисти, јапански освајачи, али и америчка солдатеска где год се затекла. Турци су геноцидним методама владали вековима на нашим просторима. А Запад је одувек с њима шуровао. Човек се мора запитати: па чиме се то онда дичи и хвали француска цивилизација, историографија, наука. Управо те 1989, кад сам пристигао у Париз, помпезно је прослављана Двестогодишњица Револуције. Дефилеи, параде, концерти, научни скупови, књиге, серије, филмови, све у част те кланице над сопственим народом.

Путујући по земљи наилазио сам на трагове тог крвавог пира и лудила којим су били обузети „револуционари“: срушене цркве и манастири, чувена опатија Клини, највећа у том делу Европе, до темеља разнета. Манастир Фонтене, такође у Бургоњи, приватно је власништво од времена Револуције, прво породице Монголфије (изумитељи балона за летење), потом банкара Ајнар! Или, друга последица те „класне“ борбе новобогаташа, тј. буржоазије против аристократије: у већини двораца који су преживели рушења и дан-данас неко живи. Најчешће то су припадници породица тих скоројевићких богаташа. Што би наш народ рекао: сјаше Курта да узјаше Мурта. Или: Цетиње – Дедиње. Банкари, лихвари, индустријалци, породице Шнајдер, Дипон, Ротшилд, Арно, Бетанкур. Посетио сам и један од тих замкова, прелепи Шато де При, у Бургоњи, сада власништву породице Шнајдер. На који начин су дошли до тог власништва само они знају. А обогатили су се производећи топове за француску војску у Првом светском рату. Ако се зна, а зна се, да су главни финансијери тог замешатељства прозваног Француска револуција били управо припадници неких од горе набројаних породица, као и енглеска Круна, значи припадници високе масонерије, а извршитељи радова ситна масонерија из француских провинција, бележници, мешетари и „просветитељи“(1), и да је једини циљ био не борба за социјалну правду и једнакост, већ свргавање са власти старог племства и краља, е да би се домогло силом њиховог богатства, а и да би се урушила најјача континентална сила Запада тога времена, главни конкурент енглеској држави у управљању светским морима и, наравно, колонијама, док за народ нико заправо није ни најмање марио, јасно је зашто од једнакости, братства и слободе никад није било ничега.
Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба. Опет уз помоћ грађанског рата и геноцида, Хитлера, Павелића, Тита над, зна се, нејачи, потом и преваром званом Револуција, Срби су бачени на колена: клани, покрштавани, протеривани, хапшени, преваспитавани, опљачкани, проглашени за црне овце двадесетог века, уместо најгорих злочинаца истог века: Енглеза, Американаца, Немаца, усташа, Француза, Ватикана, и иних. Фантастичним велеобртом, уз помоћ најстрашније гебелсовске пропаганде (много пута понављана лаж постаје истина) жртве су проглашене џелатима, а џелати жртвама. Ако се то догађа у нашем времену технологије и убрзане комуникације, где нам се пред очима лаж претвара у истину, и обрнуто, замислите кроз какво је филтрирање и прекрајање прошла „истина“ о Француској револуцији! Деца у француским школама и дан-данас уче ноторне лажи о броју жртава, које се упорно минимизирају (од реалне процене о 700.000(2) мртвих, што убијених, што умрлих од глади и болести) у „научним“ издањима, енциклопедијама и уџбеницима долази се до броја од 30.000 до 35.000 мртвих!(3) Од 700.000 до 30–35.000 дуг је пут лажи. (4) Не подсећа ли нас то, поново, на ужасну причу о Јасеновцу и броју уморених у том, вероватно, најстрашнијем стратишту Другог светског рата? Те се папа неће тамо запутити док се „не утврди истина“. Као да је он не зна? Па смо тако од класне борбе дошли до бескласне кланице. Но, ако жртвама Револуције од 1789. до 1799. придодамо и жртве ратова које је Француска водила у току тих година против страних сила, које су покушавале да угуше револуционарни покрет, а поготово жртве Наполеонових сулудих и мегаломанских освајачких похода диљем Европе и Африке од 1799. до 1815, број мртвих досеже застрашујућа два милиона! Само поход на Русију 1813. године коштао је Наполеона преко пола милиона мртвих! Од Велике армије која је ушла у Русију са око 600.000 војника, остало је једва 60.000 по изласку из ње. Иако није изгубио практично ниједну битку у том походу, Наполеон је тиме припремио свој крах. А кад се још једном подсетимо почетних идеја револуционара о свргавању монархије и племства, старог феудалног система, какав је само ироничан велеобрт био проглашење 1804. године једног корзиканског гаулајтера за цара! Од Лујева до Бонапарти пређен је кратак и крвав пут насилних промена, који ће скупо коштати Француску.

Терор мањине над већином, започет 1789. г. наставља се до данашњих дана. Немилосрдно, систематски, уништава се све што је племенито и узвишено у људском роду. Пошто су разорени краљевина и племство, на реду је била Црква. На Западу тај процес уништења одавно је завршен. Последице, погубне и разорне по човека, непоправљиве су. Живећи у Француској безброј пута сам се уверио у то. Све Свете тајне Римокатоличке цркве претворене су у испразне обреде, готово карикатуралне, у којима ће сваки прави верник осетити застрашују празнину, вриштећу тишину, одсуство Светога Духа. Материјализацијом Цркве, обездуховљењем свештенства, обездуховљен је и француски народ. То осиромашење духовног живота флагрантно је и непоправљиво. Оно се просто цери на вас својом искеженом губицом на крштењу, венчању, опелу, миси, при свакој црквеној служби. Ту светости нема, профано је надвладало сакрално. Црква је урушена првенствено изнутра, огрезла у греху, прелести, безверју или кривоверју. Народ то осећа, макар инстинктивно, и просто речено, избегава Цркву кад год то може. Или се окреће сектама и неким егзотичним религијама, јоги, будизму, зену, наравно и исламу. Вера је на најнижим могућим гранама, а замена за њу јесте, између осталог, и већ споменута „слобода порнографије“. Марто, као истински верник старог кова, имао је великих проблема да нађе себи одговарајућег свештеника и праву црквену службу. Не чуди ме што је утеху нашао у једном младом, тек придошлом са ... Кариба! Црнцу, али од оних који су у Вери свим срцем. У оноликом Паризу!

А ми смо мислили да је јахање попова наш специјалитет, да су наши вајни „другови“, дични и дрчни никоговићи, измислили тај комунистички спорт. Не, и ту су Французи предњачили: палећи цркве и манастире (никад у француској историји није уништено толико храмова) страшно су волели да убијају, муче и понижавају свештенство и монашство, да силују опатице, забележени су чак и случајеви канибализма (!), а надасве да присвајају црквена имања. Свака сличност са нама је случајна.

Коначно, можда и најпогубнија последица Француске револуције јесте разарање породице. Започето је још тада „ослобађањем“ жене од мужа, деце, Бога Краља. „Ослобођена“ жена постаће, апсурдно, роб наметнуте јој слободе: бездеткиње, све бројније, сад су само купохоличарк,е, радохоличарке или алкохоличарке или ... Мушкарци, дезоријентисани, погубљени, од очева породице претворени су у машине за прављење новца, у тркаче за лажном срећом, у „борце“ за демократију или у порнофиле ове или оне провенијенције. Содома је победила, коначно. Маске су пале. Али крајњи циљ ове маскараде, геј – параде, су наша деца. Она су мета за одстрел идејама, неморалом, лажима, изврнутим системом вредности, насиљем, а може и дрогом и сексом. Све под плаштом „слободе“.

Колика је неслобода мисли завладала данашњом Француском доказ је и следећа прича: 2011. године требало је обележити 50. годишњицу од смрти вероватно највећег француског писца двадесетог века, Луја–Фердинанда Селина. Он је одавно, још за живота, управо од стране те француске псеудолевице, те „кавијар – левице“, био проглашен за антисемиту. По Мартоу, то је најстрашнија етикета која се некоме у савременој Француској може пришити. Ако вам се то догоди, практично сте мртви, иако сте и даље живи! Завршили сте каријеру. И све то због једног памфлета написаног пре Другог светског рата, на тему, случајности, управо броја жртава Револуције и ратова у 19. веку! (5) Француски председник Никола Саркози (дошљак и антиевропљанин, прави наследник „револуционара“) одбио је званично организовање прославе поводом тог јубилеја. Највећег француског писца 20. века! Педесет година после његове смрти! Није био проблем Митеран, активан сарадник фашистичке Француске која је озбиљно порадила на решењу јеврејског питања, здушно помажући у томе Немцима, 14 година председник Француске, већ један писац, усто и лекар, који је заглавио логор, коме је јавно суђено, те је изгубио грађанска права, углед, а прокажен је и после смрти. Слобода говора? Ни говора! Слобода истине? Ни случајно! Лаж и мимикрија. Владавина олоша.

Упутнице:

1. Огистен Кошан у својој сјајној књизи Мислилачка удружења, говори управо о идејним претечама Револуције, онима који ће припремити терен за крвопролиће, о философима „просветитељима“ Русоу, Волтеру, Дидроу и другима. Augustin Cochin, Les Sociétés de Pensée et la Démocratie Moderne, Copernic, Paris, 1978.

2. Квид енциклопедија доноси објективне судове о броју жртава. Пишући о укупном броју жртава револуције, контрареволуције у Вандеји и Шуана, стиже се до процене броја од 600.000 до чак 800.000. Процене, зато што су архиви о жртвама систематски уништавани. Quid, Robert Laffont, Paris, 1992, стр. 620.

3. Тако на пример у Ларусовој Историји Француске, капиталном издању урађеном под уредништвом академика Жоржа Дибија, у поглављу о Француској револуцији, у потпоглаљу иронично насловљеном L’éphémère (краткотрајан, пролазан), на стр. 537. говори се и о броју жртава Револуције. Аутор тог поглавља Мишел Вовел пише: „Физичко елиминисање (какав еуфемизам! П. Т.) непријатеља Револуције досегло је 35 до 40.000 особа: то је и много и мало (мање од 21 промил француске популације).“ Histoire de la France des origines à nos jours, Larousse, Paris, 1999, стр. 537. Јасна је позиција аутора овог историјског ремек-дела. Ниподаштавање броја жртава, његово минимизирање, сулуда игра бројевима најчешће невино страдалих, то је савремена званична историографија Француске.

4. На сајту Wikipedia под појмом Terreur (Терор), дошло се до броја од 100.000 жртава.

5. Louis-Ferdinand Céline, Bagatelles pour un masacre, Denoël, Paris, 1937.

О вршњачком насиљу

Дејан Алексовски

Васпитавати децу данас, усадити им праве вредности и извести их на прави пут, јако је тешко, а и најмањи успех у овом послу раван је малом подвигу.

Београд, 16.05.2013

Рад са младим људима је прелеп. Гледати младог човека како одраста, одговарати на његова питања, говорити му о животу и о свему што чини живот, а коначно и бити тај који ће у многоме утицати на његове изборе и одредити путању његовог бића, диван је, али у исто време и страховито одговоран посао. Ми који радимо у просвети то врло добро знамо. Пуно пута сам се лично уверио како наше речи имају одјека у умовима тих младих људи, и како – без обзира што некад изгледа другачије, оно што ми кажемо остаје заувек записано у њиховим мислима. И ту неко „фолирање“ није могуће, јер деца јако брзо схвате са ким имају посла. Вашу искреност ће наградити још већом искреношћу, а вашу неискреност знати да окарактеришу на прави начин. Личност самог предавача у овом смислу има непроцењиву улогу, а ученици се према њему и оријентишу.

Васпитавати децу данас, усадити им праве вредности и извести их на прави пут, јако је тешко, а и најмањи успех у овом послу раван је малом подвигу. У време „великог брата“, „фарме“, опште ружичасте некултуре, патетичних емоција оличеним у нискобуџетним сапуницама, шунда и кича, дроге на улицама у слободној продаји, корумпираних институција система, говорити младим људима о части, поштењу, учењу, послу, понекада изгледа бесмислено. Реалност је сурова – напољу влада мрак, а млади људи се морају у том мраку изборити за место које им припада. Ако у том мраку успете да као васпитач, упалите једну ма колико малу свећу, ви сте одрадили колосални посао, а деца ће вам то памтити. Мени лично, управо ово је главни мотив посла којим се бавим, а о томе да ли и колико сам успешан, моји ђаци и колеге ће дати коначан суд.

На жалост, оно што је део нашег посла, јесте управо суочавање са болном реалношћу и суровошћу спољног света у коме наша деца, ђаци, обитавају. Реалност је таква да су деца све суровија једни према другима, окрутнија и безобзирнија, и да институција просвете као таква, не може сама да изађе на крај са овим проблемом. Чињеница да је овај викенд у Пироту имао трагичне последице по двојицу ђака моје школе, који сада леже у болницама опорављајући се од убодних рана које су им током викенда ножевима нанели њихови вршњаци, по све нас претешка је и болна.

Неко би у овом тренутку окривио несрећне деведесете и сву кривицу сваљивао на режим Слободана Милошевића, и његову политику. Без обзира што ни у ком случају не спадам у поштоваоце његовог лика и дела, морам рећи да се са оваквом констатацијом дубоко не слажем. Пре свега, да јасно поставимо ствари – шта је и колико је Србија од 2000 године урадила да ово стање ствари промени? Да ли се у овој држави уопште и нешто урадило како би се млади људи извели на прави пут? Да ли им се говорило преко медија о култури, врлинама, праведности и поштењу, или се пак комплетан медијски простор своди на подвлађивање патетичним емоцијама из филмских сапуница, у којима преовладава кукњава и лелек? Зашто Србија није једном за свагда раскрстила са шундом са Пинка која је све наше девојчице васпитала да изгледају више као кол герле него као жене које у себи требају носити будућност нашег народа? Да ли та Европска Унија толико „нема алтернативе“ да је то морало заменити и предавање о народној традицији, језику и свести? Да ли је Србија морала по сваку цену преписивати накарадне законе о просвети од западних земаља који су нашу децу дебилизовали, а професоре поставили у положај у коме ђаку не смеју ни реч да кажу, јер би то било окарактерисано као „малтретирање“? Ко је и када је неко у последњих 13 година у Србији једну једину реч рекао на тему породице и породичних вредности, осим током предизборних кампања?

На крају, да будем јасан – 90-тих су се обрачунавали мафијаши једни са другима. Данас, 20 година након тога, овако се обрачунавају обични клинци. Групне туче у „херојском маниру“ двадесет на једнога, палице и ножеви, полако доводе до тога да наша младеж полако почиње да наликује на модел понашања својствен Турцима током 70-тих година – а чак ни они више нису овакви.

На овом месту морам напоменути једну ствар која је битан катализатор овог стања, а то је присуство дроге, и њена доступност и ниска цена. А деца су свега овога врло свесна. Они својим очима виде шта се у граду дешава, и без обзира што надлежнима треба дуго времена да би реаговали и склонили проблематичне барабе са улица, деца све то виде и осећају. Када млад човек види да криминалац из његовог комшилука ради шта хоће без икакве казне или страха, да тај човек вози скупоцен аутомобил а увек уз себе има гомилу накинђурених девојчица које је управо она вашарска некултура научила да се диве таквима и буду уз њих, онда ће сасвим с правом то дете вас у чуду гледати док му ви говорите о неким стварима, и питати вас – „човече, о чему ти причаш, зар ти не видиш свет око себе“?

Увек ми је мило када у оваквим тренуцима читам лицемерна саопштења водећих медија у Србији, и њихове жалопојке о изгубљеној младости у нашој земљи. А тим хипокритима заправо јасно треба рећи да су управо они криви, и највише од свих одговорни за овакво стање свести младих људи. Јер данас медији имају немерљиву улогу на свест људи. Е па, нека управо ти медији престану постављати којекакве „старлете“ и певаљке у први план и да од њих праве хероје, нека престану да пустају у етар емисије попут „прељубника“ или „фарме“ које имају за улогу управо заглупљивање народа, нека „велики брат“ не приказује зомбиране ликове како се свађају, и нека сви они уместо тога почну говорити о неким другим стварима, и тек онда ће имати моралног права да кажу нешто на тему вршњачког насиља и васпитавања младих људи. Нека никада више у Србији не буде да било шта год „нема алтернативу“, већ нека алтернативу немају поштење, част, традиција, култура, образовање, е тек тада ће Србија моћи да се нада нечему у смислу васпитања младих.

Срби морају у Европу, како каже један познати српски политичар, мени само није јасно да ли ћемо у ту Европу ми као народ понети нешто своје, нешто од својих племенитих предака који су знали за јунаштво али знали и за чојство, знали да се бране али знали и да одбране слабијег од себе, знали да се зауставе пред нејаким и беспомоћним, или ћемо то као стару крпу одбацити. Ако је већ тако, нека се не питају ти лицемери зашто нам се дешава то што нам се дешава. И нека већ једном заћуте.
Извор: Двери Српске - Пирот

SAD umesto demokratije po svetu šire GMO hranu          

Close

Vaše ime: *Vaš E-mail: *E-mail primaoca: *Poruka:

Pročitaj ovaj interesantan članak objavljen na Kamatici.
SAD umesto demokratije po svetu šire GMO hranu

SAD su sprovele agesivnu kampanju lobiranja u cilju slamanja otpora protiv američke genetski modifikovane hrane (GMO) u Evropi i drugim zemljama, otkriveno je uvidom u preko 900 američkih depeša.

Američki zakonodavci lobirali su u inostranstvu da bi promovisali GMO useve kao što je soja, pokazala je analiza zvanične prepiske Vašingtona, prenosi britanski Gardijan.

Takva "korporativna diplomatija" dva puta je učestalija u odnosu na diplomatske napore za pomoć u hrani u svetu, navodi FWW. Izvršna direktorka FWW Venona Hauter kaže da je uznemirujuće što je američka vlada uložila toliko truda u promovisanje GMO industrije.

Grupa Fud end voter voč (FWW) iz Vašingtona analizirala je oko 900 diplomatskih dokumenata koje je pre dve godine objavio Vikiliks i otkrila pažljivo smišljenu kampanju za slamanje otpora prema GMO u Evropi i drugim zemljama i promovisanje velikih američkih kompanija iz poljoprivrednog sektora.

Dokumenti pokazuju da su u Evropi i drugim delovima sveta sprovedene razne strategije, organizovani seminari o novim biotehnologijama i konferencije za štampu sa ciljem da se naučnici, mediji, poljoprivrednici, zvaničnici i uopšte veliki igraci u toj grani privrede, ubede da su genetski modifikovani proizvodi bezbedni i korisni.

Izveštaj FWW nudi dalji uvid u moć poljoprivredne i biotehnološke industrije u SAD, nakon što je američki Vrhovni sud stao na stranu Monsanta u naporima te kompanije da nametne svoje genetski modifikovano seme soje. Sud je presudio da jedan poljoprivrednik iz Indijane mora direktno od Monsanta da kupuje seme svaki put kada planira novi zasad soje.

Potezi Stejt departmenta zadiru i na pravni teren, navodi FWW, dodajući da su se zvaničnici SAD u inostranstvu protivili jasnom obeležavanju i zabrani uvoza GMO proizvoda. U izveštaju grupacije se navodi da se u depešama u oko sedam odsto slučajeva imenuju pojedinačne kompanije, a u šest odsto upravo Monsanto.

О историји и моралу

Мр Драган Крсмановић

Пошто је свима јасно да генерал Михаиловић не може бити издајица, на делу је матрица по којој се он мора приказати као неспособан, несналажљив, скоро па приглуп.

Ужице, 15.05.2013

Деведесете године су разориле српско друштва до темеља. Мада су економске последице санкција и ратова биле огромне, још разорније је било рушење традиционалног система вредности. Оно што је било добро, постало је лоше, а оно што је било зло и неморално постало је пожељно и цењено. Лопови су се пресвукли у „контроверзне бизнисмене“, за крађу се говорило „снашао се“, а ко се због нечега „није снашао“, а био је у прилици постао је неспособњаковић достојан презира.

Прича се да се двехиљадите десила нека промена. Можда у политици и економији али не и у моралу. Бити поштен и племенит и надаље је вредно презира, а и даље се величају тирани и отимачи.

Поводом 9. маја –Дана победе државна телевизија је уприличила емисију у којој су „прави“ и „квазиисторичари“ покушали да осветле неке контраверзе, којима наша прошлост обилује. И опет су се, нажалост, убрали трули плодови два наопака процеса. На стабло вишедеценијског искривљавања чињеница, фалсификовања и подметања накалемљена је грана злобе и неморала.

Тако, пошто су и „слепи“ видели да генерал Михаиловић не може бити издајица, покренута је друга матрица. Матрица по којој се генерал Михаиловић мора приказати као неспособан и несналажљив, скоро па приглуп. Јер како је аустроугарски наредник „надмудрио“ српског пуковника?

Лако! Као што кваран трговац може преварити академика мерећи на кантару, или као што ће вас заклетвом у децу и највећи покварењак одвратити од трагањем за правдом. Једноставно где се сретну поштен и непоштен, искрен и неискрен, добродушан и зао, свакоме је јасно ко ће тога дана бити преварен.

На наводним преговорима у селу Брајићи, када су се састали Михаиловић и Броз, са једне стране је стајао пуковник Југословенске војске за кога се знало ко је и одакле, ко су му родитељи и где су му жена и деца, где је био у прошлом рату и коме се заклео у овом. Са друге стране седео је човек коме сем надимка ништа није било тачно. Ко је, одакле и због чега? Чија наређења прима и који су му циљеви? Ко му је жена и где су му деца?

Зар заиста верујете да би га српски сељаци следили да је стао пред њих и рекао: „Ја сам аустроугарски наредник из 25. загребачке пуковније која је у Јадру и Мачви починила бројне злочине и дошао сам да вас поведем у борбу против Немаца мада знам да ће вас стрељати по рецепту 100 за једног, па докле издржите. После рата имам намеру да уведем комунистички режим, вас стрељам или пошаљем на робију јер сте кулаци а од Србије да отргнем Црну Гору и Македонију, а касније и Косово и Метохију и Војводину“.

Броз је испливао на таласу подударања интереса Москве и Лондона да се ограничи утицај Срба и Србије на будућу југословенску државу и учини уступак Москви за ширење комунистичког поретка на земље балканског полуострва.

Све остало је само вређање историјске истине и здраве логике. Било би то као кад би данас неко тврдио како је Рамуш Харадинај бољи и способнији војник од генерала Лазаревића. Јер чињеница је да се Војска Србије повукла са Косова и Метохије и да је Харадинај „главна фаца“ на КиМ. И Броз и Харадинај су се појавили као маргиналци на крилима туђих авиона, туђег оружја, обуке и логистичке и пропагандне подршке. За њих су ратове водили други, моћнији, који су их из властитог интереса устоличили „на крају приче“.

Уколико је Србија пропустила прилику да дипломатијом спречи неки од ратова то сигурно не може ићи на душу ни генералу Михаиловићу ни генералу Лазаревићу и то их не чини мање способним.

А можда је дошло време да се Срби коначно одлуче чије традиције баштине и која је њихова „духовна вертикала“. Да ли су наши узори Свети Сава, Карађорђе и Милош, Краљ Петар и Живојин Мишић, генерали Михаиловић и Лазаревић или пак Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин, Тито...

А онима који се уздају у милост и подршку „лажних савезника“ нека погледају у документа. Октобра 1940. године у часу када је Британија била сама и изолована на свом острву а цела Европа под немачком чизмом пуковник Михаиловић је пркосно у својој униформи посетио пријем у британској амбасади демонстрирајући своју приврженост борби коју она води против Хитлера, због чега је био кажњен. Непуне четири године касније Британци су разматрали варијанте за уклањања генерала Михаиловића стидљиво уводећи у комбинације и његову физичку ликвидацију. Ако су то ваши савезници, нама је јасна и ваша судбина. За неколико година док вам низ лице буду текле покајничке сузе јер сте преварени и издани од својих „савезника“ немојте рећи да нисте били упозорени.

Аутор је члан Српског либералног савета