Којекуде и још која

Љубомир Костић

Поћути народе још коју па да речемо и по неку. Док нас још имаде.

Ниш, 10.09.2013

У нашему роду кажу да се кућа купује од наследника. Има и она где веле да два колена куће а треће раскућује. Мудар нам је народ чим зна да прича у пословицама. А и опасан када ћути.

Газдински синови који наследише ову трошну, осиромашену кућу, на ветрометини и времена и простора, не чују ћутање народа. Стечену у зноју и крви наших предака, распикућују је варани својим лажним сновима и стеченим, назови господским, потребама. Бришу повратак и својој деци коју отпратише у ''боље'' куће.

Ни за довратак нису а седе нам у чело стола. Проћердаше нам прошлост журећи у своје сутра. Остављају нам наследнике да нас на њих подсећају. Лош горега иза себе изабира, не би ли га памтили к`о доброг.

Поћути народе још коју па да речемо и по неку. Док нас још имаде.

Шта повезује Путина, Ердогана, Орбана и корпорацију Кока Кола?

Економски тим Двери

У свету се назире неформална коалиција корпоративних гиганата попут Кока Коле и патриотских политичара, попут Путина, Ердогана и Виктора Орбана, која односе прве победе против финансијске олигархије.

Београд, 10.09.2013

* Док се у свету назире једна неформална и неубичајена коалиција против смањења утицаја и значаја финансијског сектора и банака коју чине лидери земаља попут Путина, Ердогана, Орбана и глобалних производних корпорација као што је Кока Кола, у Србији се по том питању не дешава ништа ново. Влада Србије и НБС настављају примену неолибералног економског модела, увози се и даље све – од игле до локомотиве, преостала привреда је на издисају, губи се све већи број радних места а грађани живе све лошије и лошије.

Недавно је турски премијер Ердоган позвао Турке да не користе кредитне картице и оптужио банке да су заробиле људе у сиромаштву великим каматама. Ердоган је истакао да су банке све богатије захваљујући високим каматама и маржама. Он је оптужио шпекуланте за намерно дестабилизовање финансијских тржишта да би остварили брзу зараду на рачун турске економије и позвао грађане да свој новац чувају у државним, а не приватним банкама.

Нешто пре тога, председник Русије Владимир Путин позвао је у своју резиденцију руководица Централне банке Русије и директоре водећих руских банака. Након што су га чекали три сата он је оптужио руске банкаре за монопол, похлепу и ометање економског развоја. Путин је нагласио да су малом и средњем бизнису потребни јефтинији кредити јер је цена кредита у Русији знатно порасла. Он већ неко време пропитује владу и бизнисмене како да се убрза економски раст јер није задовољан са стопом од само 1,8% упркос високим ценама енергената. У Русији се назире и концепцијски сукоб у вези појстојећег економског модела у коме још увек доминирају олигарси који свој новац држе ван земље и финансијски сектор који послује по неолибералном економском моделу што ствара одређену зависност од запада. Недавно је група угледних економиста, чланова руске академије наука који се залажу за евроазијске интеграције донела Стратегију економског развоја Русије у којој је изнет предлог знатно самосталнијег развоја руске економије у условима глобалне кризе.

Премијер Мађарске Виктор Орбан се већ дуже времена бори против банкарског картела коме страну држе још и ММФ, Европска централна банка и Европска комисија. Орбанов циљ је претварање кредита индексираних у страној валути у класичне кредите у форинтама чиме би се ризик од промене курса пребацио са грађана и привреде на банке. Он истиче да је то ствар националног суверенитета јер та врста кредита ограничава мере монетарне политике. У најави је и национализација значајног дела банкарског сектора.

Глобална доминација финансијког сектора над привредом
Шта је у позадини ових дешавања? Зашто су банкарски сектори постали сметња развоју националне економије и повећању животног стандарда у бројним земљама света?

Зато што се неолиберални економски модел и поред кризе у значајној мери одржава кроз финансијски сектор, берзе и банкарске системе широм света. Зато што је кроз дугогодишњу примену овог погубног модела још увек наметнута доминација финансијског сектора у односу на привреду. Зато што још увек не постоји алтернатива постојећем глобалном финансијком систему на његовом највишем нивоу. Систем је и даље у значајној мери заснован на долару као резервној валути, обвезницама државних дугова као саставном елементу девизних резерви, финансијским дериватима и манипулацијама на берзи. Државе се задужују на финансијском тржишту и код централних банака да би покриле буџетске дефиците а грађани и привреда се задужују да би могли да опстану. Инфлација расте на глобалном нивоу. Дуг САД је нарастао на скоро 17 билиона долара.

Некада су се на западу кредитне картице користиле за куповину намештаја, беле технике и кућне електронике што је повратно подстицало националне економије. Данас се преко кредитних картица широм света грађани до крајњих граница задужују да би куповали храну и најосновније ствари на шта указује турски председник Ердоган. Први талас кризе у јесен 2008. године је заустављен значајним захватањима из буџета и емисијом новца чиме су се дугови са посрнулих финансијких инситуција, фондова и банака пребацили на државе. Данас су практично све централне банке водећих западних земаља значајно спустиле референтну каматну стопу. У еврозони она износи око 0,5%. Међутим ова ситуација не користи за кредитирање привреде и инвестиције већ за одржавање ликвидности и стабилности у финансијском и банкарском сектору. Поједине банке у ЕУ су у прилично лошој ситуацији поред осталог и због тога што су пласирале у обвезнице државних дугова земаља попут Грчке, Шпаније и Португала али и због ненаплативних кредита код све већег броја осиромашених грађана који су остали без посла и посрнуле привреде. Зато банке у овој кризи покушавају да одрже свој повлашћени положај и профит подизањем камата и разних накнада и тарифа код својих преосталих клијената.

Криза и манипулације Дојче банке

Обзиром да то за поједине водеће светске банке и фондове није довољно све су чешће, очигледније и безочније финансијске манипулације. Прошле године је откривена манипулација ЛИБОР-ом, међубанкарском каматном стопом на лондонском финансијском тржишту. Оптужене су и кажњене водеће светске банке попут УБС, Дојче и Барклиз банке. Агенција Ројтерс је прошлог месеца пренела вест да је Дојче банка посебно у лошој позицији јер је значајно потпикапитализована у односу на лоше пласмане и ризике које је преузела у пословању.

Ова банка се, по тврдњи Томаса Хенига потпредседника америчке агенције за осигурање депозита, одржава туђим парама јер има изузетно лош однос сопственог капитала и позајмљеног новца. У сличној ситуацији су по њему и УБС, Морган Стенли, Креди Агрикол и Сосијете Женерал. Агенција Блумберг је пренела тврдње неименованих извора упућених у пословање Дојче банке да ова банка увелико чини књиговодствене злоуптребе тако што избацује поједине трансакције из својих биланса са циљем прикривања ризика пласмана. Тако је наводно из књига избачено готово 20% пласмана ове банке у укупном износу од 400 милијарди еура.

Наводи се да Дојче банка ових дана користи и технике које су противне најосновнијим правилима банкарског пословања што поједини аналитичари упоређују са понашањем финансијске корпорације Лиман Брадерс пред њен банкрот у јесен 2008. године. Тврди се да ова банка приликом издавања кредита узима колатерале – одређена средства обезбеђења у виду обвезница државних дугова које одмах продаје на тржишту па та средства користи за даље пласмане! Таква пракса практично указује на финансијски перпетум мобиле! На разним Интернет сајтовима специјализованим за глобалне финансије и светску финансијску кризу преносе се тврдње разних инсајдера да се Дојче банка једва одржава тако што преко ноћи позајмљује огромне количине новца од других банака.

Већ дуже времена из многих независних извора стижу вести да се значајно потискује цена злата и сребра како се не би открило да су златне резерве западних земаља које су у међувремену изнајмљене појединим фондовима и банкама у највећој мери и продате. Купци су, потогово у последње време, централне банке Кине, Русије, Бразила и других земаља попут Јужне Кореје, Казахстана и Турске. То указује да бројне земље размишљају о будућности и алтернативама поготово у вези резервне светске валуте и састава девизних резерви.

... Кока Кола је то!

Прошле недеље десио се вансеријски догађај који може указати на отварање једног од најважнијих фронтова према подивљалом финансијком картелу кога чине највећи западни инвестициони фондови и банке. Наиме, група америчких производних корпорација које послују глобално, на челу са Кока Колом иницирала је саслушање у Сенату на Подкомитету за заштиту потрошача у вези манипулације ценом алуминијума. Кроз кратку медијску кампању у Њујорк Тајмсу и Форбсу која је претходила саслушању указано је да Голдман Сакс и Џи Пи Морган Чејс и друге банке контролишу тржиште комодитета чиме имају пуну могућност за манипулацију ценама. Како је цена значајно подигнута на глобалном нивоу постале су угрожене и компаније попут Кока Коле јер то утиче на цену лименке – једног од стандардних паковања за њене производе. На саслушању су бројни експерти ангажовани од стране групације производних корпорација упозорили Сенат да банке у потпуности контролишу ово тржиште и указали на погубност те ситуације за привреду. Изнети су и предлози за знатно раније увођење веома строгог Базел 3 банкарског стандарда које је банкарски картел претходно успео да одложи за 2018. годину.

Два дана након саслушања компанија Џи Пи Морган Чејс је најавила да се потпуно повлачи из трговине комодитета, укључујући и алуминијум. Проблем је очигледно ескалирао до крајњих граница јер када симбол глобалног капитализма као што је Кока Кола има проблеме са финансијском олигахијом чему тек онда могу да се надају остали! Цео случај указује и да је ово прва већа добијена битка привреде над финансијским сектором на новоформираном унутрашњем америчком фронту.

У Србији ништа ново

Док се у свету назире једна неформална и неубичајена коалиција против смањења утицаја и значаја финансијског сектора и банака коју чине лидери земаља попут Путина, Ердогана, Орбана и глобалних производних корпорација као што је Кока Кола, у Србији се по том питању не дешава ништа ново. Влада Србије и НБС настављају примену неолибералног економског модела, увози се и даље све – од игле до локомотиве, преостала привреда је на издисају, губи се све већи број радних места а грађани живе све лошије и лошије. Курс динара је и даље прецењен, највећи део кредита је и даље индексиран у страној валути а банкама од којих су готово све у страном власништву нико не сме ни да писне. Медији и даље углавном успешно убеђују већину грађана да је најважнија ствар борба против корупције а не и промена економског модела која би довела до повећања броја радних места. Приликом реконструкције владе размишља се о довођењу странаца који треба да доследније примењују погубну економску политику јер наводно мангупи у њиховим редовима то неће и не могу.

У тој ситуацији Драган Ђилас у име ДС-а предлаже мере заштите банкарских клијената које се односи на ограничење каматних стопа, провизија и накнада банака по угледу на Хрватску, Црну Гору и Македонију. Треба рећи да је овај предлог без јасног става о промени неолибералног екоомског модела у Србији и темељне реформе банкарског система изгледа попут гланцања ограде на Титанику који се управо приближава леденом брегу. Нема довођења система у питање.

Ђилас је изгледа става да је све што је запад направио много савршеније од онога би ми или било ко други осим њих могао направити. Потребно је само ту и тамо зашарафрити по неку ствар као што су накнаде и камате како су то учиниле и друге побројане земље које се мире са својим колонијалним положајем у односу на запад. Ђилас је предложио и фикни курс са образложењем које не треба ни коментарисати чиме је заправо предложио потпуно одустајање од независне монетарне политике. У тој ситуацији су земље попут Македоније и Босне и Херцеговине. Једина гора ситуација је да не постоји сопствена већ да се уведе туђа валута као што је то урадила Црна Гора. Управо ка тим економијама би клизила ионако руинирана економија Србије када би се којим случајем не дај боже применио Ђиласов предлог.

Економски тим Двери

Синдикат као опозиција: Време је за солидарност

Власта Младеновић, синдикални активиста

Постоје ли уопште синдикати у Србији у суштинском смислу? Могу ли синдикалци да се солидаришу, уједине своје активности? Могу и морају!

Неготин, 10.09.2013

Синдикати су у суштини опозиција. Разуме се, послодавац жели што више да смањи плату, права и услове радника, а радници по својој нужности траже што већу плату, права и боље услове. Без обзира на тржиште, радник, ипак, није роба, колико год да постаје роб. Неолиберално робовласништво, осмишљено у форми глобализма, већ је започело и узима данак и маха, радницима ће узети и душу и остаће без даха. Радници не само што ће све више бити обесправљени, него више ни њихов живот неће вредети, а за сваку побуну оде глава.

Зато се и ради на припреми Закона о штрајку и Закона о раду, чиме ће све то бити озакоњено.

Синдикати не могу и не треба да буду партије, странке, али могу и морају да се удружују, да заједнички делују, да бране, ево већ је дошло време, голу егзистеницју, голи живот.

Шта ради Министарство за рад, запошљавање и социјалну политику.? Тиче ли се министра и министарске бирократије радници, све већа незапосленост, иживљавање послодаваца, обесправљеност, број сиромашних, око милоион људи, мобинг... О моралу је сувишно говорити, али где је ту одговорност?

Шта раде и како раде инспекције рада? Кога оне штите? С обзиром да су радници потпуно и цинично обесправљени, треба тужити инспекције рада и инспекторе за злаоупотребу положаја и несавестан рад.

Да ли уопште постоји социјални дијалог?

Бранислав Чанак, председника УГС Независност, у једном интервју, изричито каже да нема.

У најновијој акцији Доста!, Синдикат Независност, захтева да се, између осталог, реши избегавања социјалног дијалога између државе и институција у државној управи, неусклађеност законске регулативе у државној управи, полицији, војсци са осталим актима о раду, пријема у радни однос на основу политичке подобности и припадности мимо закона, итд.

Конфедерација самосталних синдиката упутила је Отворено писмо Министарству рада са тврдњом да је социјално-економски савет кочница за унапређење социјалног дијалога.

СССС је управо послао писмо Александру Вучићу, првом потпредседнику Владе, да се сазове састанак поводом најаве измена Закона о раду и даље реформе Пензионо-инвалидског осигурања..

О односу послодаваца, данашњих газда, најилустративније говори реченица Миодрага Костића, „краља шећера“: „Лакше сам се развео од жене, него што раднику могу да дам отказ“

Ова изјава не заслужује ни коментар, али заслужује пажњу и предузимања мера против оваквих послодаваца. Он би, као и други капиталисти, да има право на радника и његов живот, а да нема нема нимало обавезу и одговорност.

Једна од веома забрињавајућих ставки нових нацрта закона је дужина радног стажа. Очигледно је да ЕУ намеће тај услов, како радници не би ни доживели пензију.

У Србији о судбини радника одлучују пензионери, ПУПС. То нема нигде.

Мобинг је веома изражен у последње време, шиканирање и дискриминација радника. Судови не штите радника.Зато треба тужити судове за саучесништво у мобингу.

Повећан је број самоубистава и убистава због материјалне ситуације и очаја.

СССС тужио Министарство за рад због Решења о репрезентативности Конфедерације слободних синдиката. Уместо да делују на заједничким стварима, они се боре за личне престиже

Удружење слободних синдиката Србије Слога упозорава и тврди да је тотална медијска блокада када су синдикати у питању.

У свеопштем расулу, неповерењу, распадању свих система вредности и критеријума, синдикти су постали колетарлна штета страних монополиста и домаћих тајкуна.

Синдикати су очито мртво слово на папиру (закону). На једној страни лидери и лидерчићи су у директној вези са послодавцем или политичарима, на другој неактивност , неповерење и несложност, несолидарност самих чланова синдиката.

У том замешетељству губе радници (посао и наду), па ће свако по „закону“ моћи да им ради што му се прохте. Криминалци, приватници и директори јавних предузећа, сматрају да је то њихова, односно партијско власништво и прћија, и да нису за своје поступке одговорни. Знају они да су судови у њиховом незаконитом пословању на њиховој страни, да ће се све жалбе задржати у фијоци до застарелости. Чак ће невини бити окривљени и кажњени, за пример другима, да не траже више право и правду.

Ипак, не знају да злочиначки подухват не застерева и да ће им бити суђено.

Скоро је прослављена 110 година синдиката у Србији. Шта ми то славимо? Ако је било какве такве синдикалне организације, данас свакако није време за славље. То је лицемерно и тужно и ружно. Ако је некада „1. Мај“ имао сврху, да не полемишемо идеолошки, данас је то кичерај са прасићима на ражњу. А не знају ти радници што славе да ће њих егзистенцијално и правно да закољу.

Ако сељци штрајкују, ако металци штрајкују, ако полицајци штрајкују, ако медицинари штрајкују, ако просветари штрајкују, ако појединци штрајкују... није то само њихово питање и мука, то је свих нас. Ко гарантује да сутра неће (а хоће сигурно) доживети исту судбину. Зар да неми посматрамо шта се другима догађа?

Искрени синдикалци, од поверења, доказани у својој борби, морају да се солидаришу и морају да раскрсте са лажним лидерима, са неактивним чланством.

Савремена и технологија и све већа незапосленост највећи су непртијатељ радника. То је проблем читавог човечанства. Није чудо што има озбиљних тумача теорија завера, које хоће да преполове људство. Јер шта ће им радници, имају машине и довољан број јадника који ће за њих да раде. Остали су им социјална сметња, њих треба уништити савременим средствима.

Није ово питање само синдиката, него питање опстанка људи

Конкретно, има ли решења? Има. Синдикат је ипак форма законска и цивилизацијска и колико год да се закон игнорише, то је ипак прави начин за окупљање. И деловање.

Синдикатима треба посветити много више пажње у времену које долази.

Власта Младеновић, синдикални активиста

Американци гурају Европу у Трећи светски рат

Максим Рева, шеф пројеката Балтичког истраживачког центра

Трећи светски рат донеће разарања таквих димензија да ће САД моћи да се бар 100 година развијају без социјалних потреса на својој територији.

Београд, 09.09.2013

Британија и Француска су 1938. својим рукама гурнуле Хитлера у рат, дозволивши му да окупира Чехословачку и да анектира Аустрију. Тада је ширење нацизма могло да се заустави.

Да су Лондон и Париз показали више одлучности, Европа 7 година касније не би лежала у руинама и не би било 70 милиона погинулих.

На европском згаришту је никла нова глобална империја - САД. Северна Америка је добила велики финансијски приход како од Другог светског рата тако и од послератног обнављања Европе. На тај начин је Америка успела да стане на ноге после Велике депресије.

Ми се сада налазимо у почетној фази глобалне кризе, која може да потраје и деценију, а слична је депресији која је погодила свет 20.-30. година прошлог века. Чак можда и снажнија од ње.

САД се већ данас припремају за своје извлачење из текризе.

Паралелно стварају услове како за реиндустријализације - за обнављање индустрије Северне Америке у пуном технолошком циклусу - тако и за новог непријатеља са којим би било могуће, чим прође криза, да се започне нови светски рат који би САД омогућио још 100 година поступног економског развоја.

У протеклој деценији Американци су направили битан корак у развоју свог енергетског комплекса, што је утицало на промену политике САД на Блиском Истоку.

Ако пре десет година Бела кућа - изводећи војне интервенције, имала за циљ да контролише цену нафте тако да одговара Америци, сада САД желе само једно - да повећају разлику котирања на берзи нафте класе Brent којом се тргује у Европи у односу на класу WTI која доминира тржиштем Северне Америке.

Американцима одговара раст котизација нафте Brent, јер то САД омогућава, у односу на Европу и Азију, да смање производне цене без смањења цене радне снаге.

Са променом циљева променила се и политика. Америку више не занима стварање у арапском свету режима које може сама да контролише тако да јој обезбеде неометане испоруке нафте и гаса. Данас САД за собом остављају хаос грађанског рата, смрт и пустош.

САД су запалиле читав Блиски Исток и северну Африку па котизације нафте типа Brent остају на нивоу изнад 110$ за барел, па у Европи и Кини траје пад производње.

За Иран, Сирију, Египат и Либију европско тржиште је једино на којем могу да продају нафту и гас уз ниске трошкове транспорта. За Европу то значи нижу цену енергената. Међутим, то се коси са плановима САД да изведу своју нову индустријализацију.

Није случајно што су немири у Сирији почели чим су Сирија, Иран и Ирак постигли споразум о изградњи гасовода којим би ирански гас, предвиђен за Европу, требало да стиже до сиријских терминала за течни природни гас.

„Муслиманску браћу“, која проповедају радикалне облике ислама, могуће је сврстати, у складу са европском традицијом, у верске профашистичке организације. А њих спонзоришу најближи сарадници САД - Катар, Јордан и Саудијска Арабија - земље које, благо речено, не одликује нити демократија, нити верска трпељивост.
У поређењу са њима, Иран може да се назове државом која постиже огромне успехе у демократизацији и у развоју цивилизованог друштва.

После хаоса који су САД посејале на Блиском Истоку, у арапском свету могу да се формирају радикални верски режими, уједињени у огромни калифат. Као и у случају са Трећим рајхом, овај калифат ће имати тесне везе са финансијским светом САД.

Као и у случају са нацистичком Немачком, многи банкари и индустријалци Северне Америке су заинтересовани за стварање таквог калифата.

Док америчка економија излази из кризе и у САД се развија нова индустрија роботике, муслимански екстремистички калифат моћи ће да прикупи довољно наоружања да води велики рат.

У исто време, у Европи, која се нашла у дубокој кризи, формираће се социјално-политичка ситуација, која може изнедрити нову ауторитарну империју. При том, улогу странаца који би могли да се оптуже за све недаће, а пре свега за скупу нафту, играће муслимани или Арапи. Светски рат би тако постао неизбежан.

Повод за њега вероватно би био терористички напад на територији Европе, који би био одговор на депортацију муслимана или формирање концентрационих логора за Арапе-терористе.

Трећи светски рат донеће разарања таквих димензија да ће САД моћи да се бар 100 година развијају без социјалних потреса на својој територији.

Јасно је зашто континентална Европа и њен главни савезник Велика Британија не желе да се уплићу у рат са Сиријом. Блок НАТО је такође одлучио да се дистанцира од сиријске авантуре.

Међутим, САД, у принципу, одговара одбијање алијансе.

Уз описани сценарио, Американцима није потребан НАТО јер ће они покушати да воде Трећи светски рат туђим рукама, укључивши се у њега у последњој фази, као што је то било у Првом и у Другом светским ратовима.

Заправо, северноатлантски блок би могао да пре времена - и на погрешној страни, врло вероватно - да увуче Американце у крвопролиће.

НАТО, највероватније, очекује судбина Уједињених нација на које се САД већ одавно не обазиру већ их користе искључиво за промовисање сопствених интереса.

Никада до сада интереси САД и Европе нису били оволико супротстављене. Међутим, као што је то било и 30-их година XX века, када су Француска и Велика Британија више биле уплашене химером комунизма, него очигледном чињеницом да се Хитлер припрема за рат, тако ће и сада Европа пре да види претњу у Русији, него да призна очигледно - да САД више нису гарант европске безбедности већ да постају снага, која гура Европу у Трећи светски рат.

Извор: Факти
Максим Рева, шеф пројеката Балтичког истраживачког центра

Глобализација је поредак недодирљивог зла

Златко Шћепановић

Ултра богати Американци планирају да толико промене људску свест да поравнају свет у глобалну државу, где се човек много забавља - да би мало размишљао и био много покоран, а за сваку критику зла – био би кажњен.

06.09.2013

“Може се рећи да је аргументација против глобализације, као аргумент против закона гравитације” – Кофи Анан, бивши генерални секретар УН.

Једно пријатно суботње вече провео сам у мени драгом друштву у ресторану Супермаркет. То место, Супермаркет, битно је за целу причу која следи јер симболично и суштински осликава тему – супермаркет роба и услуга савременог света. И на основу целог амбијента и пролажења мимо нас омладинки и активисткиња новог светског поретка, отпочела је дискусија на тему:

Шта је то глобализација?

Осим омладинки новог светског поретка, обучених и брендираних у симболе успеха и гламура, уз пар силиконских додатака који су све то заједно потенцирали и тако ми сузили поглед, а и свест- на примарни нагон, мој саговорник који је поставио кључно питање за овај текст -шта је то глобализација- је мени драга пријатељица, која, да парадокс свега буде још већи, ради у фонду једног од најбогатијих људи на свету. Фонд који кроз своје пројекте ради на томе да нас свеопшта глобализација преплави и усрећи. Признајем, да ме је поглед на Victoria secret омладинке толико усрећио да сам се питао што није ова глобализација стигла раније, док сам био млађи.

А глобални пројекти Фонда моје пријатељице и њеног оснивача су развој демократије и људских права, одрживи развој и екологија, те зелена економија. Географски фокус на три локације на планети, од тога једна од тачки деловање је и Балкан, не би ли се земље Балкана брже, боље и лакше уклопиле у Нови европски поредак, који је само слика у огледалу америчке спољне политике.

Сад, постављам вам једно логично питање, зашто један ултра богати американац као што је он, или Сорош, Гејтс, Ротшилди, што хоће да мењају свест и стас младих омладинки са Балкана, као и моје прехрамбене, модне, сексуалне, верске и све друге навике између осталог? Зашто му је то потребно, шта ће нама људска и сва остала права, шта ће нама демократија и све остало што носи Нови светски поредак?

Што сметају трубачи и опанци?

Мислим наивно, зашто ти богати Американци не пусти нас на миру са нашим деспотијама и депресијама, мрким локалним агама, министрима и прасићима, свадбарским купусом и трубачима, опанцима и народном ношњом, па да у миру живимо онако како знамо, док нам свима не кликне у главама, па кажемо себи да треба да се мењамо и да живимо као сав нормалан свет? Ако помислимо да је тај свет стварно нормалан, што судећи по макар мрачним холивудским филмовима, одвратним тетоважама, експанзији свих врста педофилија и дрога, те болесној мејнстрим музици, не бих баш рекао.

Е па то не може тако. Људске и све остале вредности су изнад наше воље да живимо као робови локалних деспота и наших традиционалних уверења. То управо осликава тврдња Кофи Анана са почетка текста. И да не заборавимо, не би Кофи био на челу УН да стварно не мисли то што говори и да није био по вољи великих корпорација које мисле глобално а послују локално. Кофи је иначе оженио плаву скандинавку, да би доказао да је то што он мисли и ради управо то. Глобална толеранција, глобално уважавање, глобални фини манири, глобална музика, глобална вера, глобални брендови, глобална храна, глобални животни стил, глобалне вредности, глобални трговачки системи, глобална политика и на крају глобална држава, све нам то стиже у једном глобалном пакету. Како кажу наши сељаци: „Ваља се … нешто иза брда“.

Похлепа је алатка глобализације

То је глобализација. У ствари, најпростије речено глобализација је процес поравнања света базиран на похлепи, храни и забави. Похлепа капитала и корпорација за тржиштем, похлепа људи за храном и забавом, похлепа политичких структура за славом и моћи које им обезбеђују корпорације. А пошто глобализација има допадљиво лице, храна је укусна, забава је доступна и скоро џабе, даје нам се изобиље избора, а политички, верски и сви други духовни уступци су наизглед мали, то је глобализација лако прихватљива за већину људи. У реду је хранити нас генетски модификованом храном са разним оријенталним укусима и аромама, лечити нас хај тек лековима, продавати нам јефтине смартфонове и телевизоре на којима је милион забавних ствари, у реду је да мало размишљамо и мало се бунимо, а да се пуно забављамо.

То је свакоме ко иоле мисли јасно. Булдожер промена звани глобализација поравнава све пред и под собом, иако на његовом предњем делу којим све равна пише великим словима „Толеранција“. Да глобална толеранција за глобализам али не и толеранција за различитости. Односно можеш ти да будеш микро различит, али не и макро различит. Буди ти муслиман али не можеш да имаш муслиманску, односно шеријатску државу – пример Авганистана, Ирана, Пакистана, Турске, Либије. Буди ти хришћанин али не можеш да имаш верску државу и да живиш у њој, чак и да сви грађани то хоће – пример сваке православне земље од Грчке до Русије. То не може, то није толерантно према малом броју атеиста и секташа, али је толерантно када та мала група социјалиста и либерала терорише глобалним терором већину верника. Терор мањине који се лицемерним маркетиншким речником назива политичка коректност. Као и она одвратна и лицемерна фраза колатерална штета за људске жртве НАТО бомбардовања.

И то је глобализација. Лицемерје и толеранција, политичка коректност и лажљивост. Не смеш више ни зло да вређаш. Није коректно.

Империјализам versus корпорације

Сад, питање откуд глобализација. Моја пријатељица ми рече да је она одувек постојала кроз историју, у неком облику. И стари Египћани, и стари Римљани, и стара Византија, сви су они знали шта је глобализација и желели да у крилу њихових империја цвета хиљаду различитих цветова и светова под једном круном. Свака империја жели да расте и треба да расте, а може да расте само ако себе пуни различитим народима. А пошто народе не може брзо да преобликује чак ни силом, то је једна врста толеранције према свим поданицима- док год плаћају порез, не буне се и иду да ратују за империјалне интересе- суштина империјализма!

Па ипак, данашња глобализација има један предзнак и један снажан импулс који се зове корпорација. Глобална корпорација. Јер данас корпорација, а не војна и верска индоктринација, је она културна и економска снага која гура глобализацију на свим нивоима, егзистенцијалним, политичким, културним, психолошким, духовним. Корпорације креирају глобалну свест људи – свака ТВ реклама то лепо објашњава.

Обавезна индустријализација свести

Осим што креирају ту свест, корпорације доносе и оно што се зове индустријализација свести. Без тога нема ни глобализације. Свест потрошача постаје глобална и индустријализована, подложна модним трендовима које индустрија забаве, моде, популарне културе форсира. Зато сада и постоје глобалне кампање, глобални трендови, глобална мода, глобални стандарди, глобално навијање, и на крају крајева глобално мишљење, јер оно што једеш устима, очима и ушима то и постајеш.

И тако на овом месту заправо почиње читава једна књига о томе шта је глобализација, како је она почела индустријализацијом, како се створила једна класа олигарха незапамћене економске моћи у историји света, како је направљена спрега између индустрије високих технологија и војне индустрије, парафармацеутске индустрије, индустрије здравља, осигурање и високе политике, индустрије забаве и индустрије хране, трговине, финансија и политике, како су глобалне корпорације умрежене и комплексне, како корпорације својим учешћем или неучешћем у одређеним деловима света подижу и спуштају стандард, како је данашњи сет вредности савременог света настао у главама моћних богаташа а преко корпорација, производа и рекламе имплементиран у свест људи, како су људи подложни манипулацијама, и тако редом.

Зашто нисмо ко наш деда?

Заправо прича о глобализацији почиње од једне једноставне констатације да је ваш деда још пре 40 година за доручак јео здрав качамак од домаћег кукуруза и здраво кисело млеко од домаће краве која је пасла лековито биље на ливади, и доживео тако сто година чисте памети и високог разума, а да ми једемо нездраве заслађене и ароматизиране мусле из генетски модификованих житарица, пијемо индустријски пробиотски јогурт, болујемо од разних телесних и душевних болести, разум смо изгубили у хорор садржајима које нам протурају кроз медије и очекујемо да уз гомилу лекова и сву могућу медицину доживимо макар 75 година.

То је глобализација. И ту почиње права прича шта нама ради корпорација и како јој се ми клањамо, како нам је свест индустријализована технолошким играчкама, пропагандом и лаком забавом. И то је добро, то је укусно, то је забавно и бљешти, то је брзо и лако за употребу, све нас то лишава напора и муке. То траје. То је у реду. Кул. Супер.

А последице глобализације? То свако треба да истражи сам на себи и у себи. Не може вам други то нацртати.

аутор Златко Шћепановић / Башта Балкана
Извор : Васељенска

Гузенбауер је експерт за геноцид над Србима

---

У отвореном писму, Данко Р. Васић пре 5 година демаскирао улогу Гузенбауера: Уз смех објављујете да Аустрија прва признаје Косово, а могли сте лично да окончате крвожедни миленијум према Србима - али да није било Аустрије не би било ни Хитлера.

Београдски лист „Правда“ је јануара 2008.године објавио текст под насловом: Чега сте ви експерт хер Гузенбауер? Реч је заправо о о отвореном писму које је Гузенбауеру – као тадашњем аустријском канцелару- упутио Данко Р. Васовић, српски истраживач и новинар, специјални саветник Истраживачког института Јасеновац из Њујорка и некадашњи саветник покојног академика Владимира Дедијера који је био председник Комисије за геноцид САНУ.

Текст објављен у „Правди“ преносимо у целости:

Аустрија ће прва признати Косово, са приметним осмехом, категорички је изјавио аустријској агенцији АПА, пре недељу дана канцелар Аустрије, хер Гузенбауер.

На одговор из Београда и жестоке примедбе, председника Тадића, премијера Коштунице и министра спољних послова Јеремића, као и осталих српских политичара, Гузенбауер је једноставно одговорио да примедбе Београда не треба схватити драматично, јер су дате са циљем и у сврху предизборне кампање. Следило је и додатно објашњење. На питање како је могуће да аустријски канцелар заступа тако тврд и категоричан став у тренутку велике подељености Савета безбедности УН, па и извесног дела земаља Европске уније:

- Ја сам експерт за Балкан – гласио је одговор канцелара Гузенбауера.

Дакле, хер Гузенбауер, да не буде грешке, хајдемо у аустријском добром маниру да направимо један прецизан рачун уз прецизну ограду да се овога пута и у ономе што следи ни мало не ради о предизборној кампањи, већ само о чињеницама и историјским фактима.

Оне јасно говоре, хер Гузенбауер, да би ви и држава коју представљате морала да буде последња која би помислила да се умеша, а не прва у осетљивој политичкој ствари као што је одузимање дела територије једне међународно признате државе. Као експерт морали бисте да знате зашто Аустрија и ви, лично, немате ни најмањи морални основ да будете квалификовани да судите о таквим питањима.

Из историјских разлога познато је да је аустријски национализам био нешто најмалигније што познаје свет, историја људског друштва и човечанства. Холокауст се никада не би догодио да није било Аустријанаца – конкретно, двојице ваших сународника: Константин Франц и Карл Лугер су творци национал-социјализма који је затровао свест једног трећег младог Аустријанца Хикел Грубера, касније познатог као Адолфа Хитлера.

Даље, да ли вам је познато, као експерту хер Гузенбауер, да, иако је тад већ увелико био на снази Хашки правилник и Четврта хашка конвенција из 1907.године, да ни један једини Аустријанац није одговарао за најстравичније и најмонструозније злочине почињене у Србији и против српског народа у Првом светском рату. То су били злочини над којим се згражавала читава цивилизована Европа, а о чему је сведочио Швајцарац др Арчибалд Рајс. Као експерт, морали бисте да знате да је таква брутална злочиначка стратегија према Србији, пре свега, била настављена у Другом светском рату, а то је био још један Аустријанац Франц Беме, који је издао наредбу да се стрељају ђаци у Крагујевачкој гимназији, због чега је 50 година било забрањено било ком Немцу да уђе у тај град.

Овде долазимо до, наизглед, мале замене теза и једног Немца, а говоримо о Аустријанцима. Нисте смели да тако нешто кажете, хер Гузенбауер, јер припадате бар номинално неутралној земљи, али по добром старом обичају желите да будете први. И осредњи историчари знају да се само стицањем разлога догодило да Аустрија после Другог светског рата буде сматрана неутралном и жртвом велике Немачке и Хитлеровог нацизма.

Подаци осуђених немачких ратних злочинаца у Нирнбергу говоре супротно, а и одлука државне комисије ФНРЈ против злочина окупатора и његових савезника. Ти подаци, хер Гузенбауер, који су похрањени у Министарству иностраних послова Србије, а воде се под шифром „строго поверљиво” бр.925-4/86, а такође су похрањени и у документацији управе за Аустрију под бројем 416005-416985 и 415852, јасно говоре и добро би било да надлежни министар спољних послова Јеремић и премијер Коштуница, као и председник Тадић узму информације и податке које вам сада цитирам из означеног документа.

„Посебни подаци о Аустријанцима – ратним злочинцима, изнети су у извештају Југословенске комисије за ратне злочине из 1947.године: Од укупног броја ратних злочинаца затечених у саставу Немачке од 4.433 било је 2.062 Аустријанаца, то је скоро сваки други немачки ратни злочинац био Аустријанац”.

Да ли сте ви знали за ове податке, хер Гузенбауер, када себе проглашавате експертом? Да ли знате да никада у историји, ни један српски или југословенски војник није крочио у Аустрију и запалио једно једино аустријско село или опљачкао летину или убио једног јединог Аустријанца, а да је заправо аустријски крвави биланс на тлу Србије и касније Србије у оквиру Југославије, преко милион Срба? Ваш сународник фелдмаршал Александар фон Лер као ратни злочинац, јер је без објаве рата бомбардовао Београд и тако почео Други светски рат. Занимљиво је да је том истом Александру фон Леру држава Аустрија и Министарство одбране 1986.године подигло спомен-плочу у Аустрији! Какве то везе има са људским правима, историјом и истином, хер Гузенбауер?!

Дакле, хер Гузенбауер, Аустрија и посебно Ви, као аустријски канцелар, који је дозволио себи да каже: „Аустрија ће прва признати независност Косова” сте не само последњи, него чак немате ни најмање историјско и морално право да тако нешто икада учините. У причи о ратним злочинима и злочинцима, хер Гузенбауер, морали бисте да знате да је наведени број ратних злочинаца од 4.433 био само мали део броја од 65.000 ратних злочинаца колико је установила Државна комисија ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и његових савезника против народа Југославије. Од тог броја Комисија за ратне злочине Уједињених нација прихватила је да 2.700 морају да одмах да буду испоручени Југославији, јер су сврстани у тзв. А категорију ратних злочинаца УН.

Историјска је истина и чињеница да је од тог броја Југославији испоручено само 139, иако се ради о злочинима који не застаревају. У том смислу, држава Србија има легитимни захтев и правно, морално и историјско право, да и дан данас затражи екстрадицију ратних злочинаца од којих се, као што смо видели, бар половина налази у Аустрији која, каквог ли парадокса, има исти број ратних злочинаца као осамдесетмилионска Немачка, иако је 20 пута мања.

Дакле, хер Гузенбауер, овде се не ради ни мало о председничкој кампањи, већ о голим историјским чињеницама. Ви сте канцелар Аустрије и имали сте шансу да водите своју државу у трећем миленијуму, са шансом да закључите претходни крвожедни миленијум према српском народу и јужнословенским народима. Ваша најава да ћете као канцелар Аустрије први признати и решити крупан међународни политички проблем, нажалост, ни мало не уноси светла у туробну историју Балкана којој Ви и сада желите да кумујете. Како је ово отворено писмо, Вама упућено као канцелару Аустрије, минимум онога што јавност очекује је да кажете, као балкански експерт, шта од наведеног није тачно.


Данко Р. Васовић
Истраживач, новинар и специјални саветник
Истраживачког института Јасеновац из Њујорка

Теодорис Зисис: Екуменисти су одговорни за злоупотребу Јеванђеља и пропаст хришћана

(Православље.нет)

Папизам и протестантизам су искривили Јеванђеље

У последње време, многи чланови Цркве су узнемирени деструктивним и брзим развојем такозваних међухришћанских односа Православних са двема великим јересима запада – папизмом и протестантизмом.

Своју забринутост су показали много пута, а ове године и састављањем добро познатог „Исповедања вере против екуменизма“, које је било у оптицају и које је потписано од стране многих, а које је по први пут засметало и узнемирило екуменисте, самозадовољне и самохвалне постигнутим успесима.

Политика садашњег окружења и културна клима глобализације, не само да настоји да избрише географске границе између народа, него покушава да покида и духовне, културне и религијске границе. Циљ и визија јој је да сруши разлике и индивидуалност, да уједначи људе у веровањима и начину живота, да створи нову врсту личности, без духовних настојања и стремљења ка оном иза овог живота, него да остане утопљен у ову земљу, у материјални напредак и изобиље.

Ово помаже двојаким циљевима оних који су све то испланирали: људи се своде на једноставне потрошаче, који ће да увећају материјални и економски профит бизниса, постајући у исто време робови свакодневног обезбеђивања материјалних добара, са нивоом опуштања који је контролисан и у рукама оних на власти, и то на начин да кроз контролисане економске кризе могу држати људе питомим и послушним.

Други очигледан циљ је постављање Христовог Јеванђеља и Цркве, који представљају једину снагу одбране против материјализма, на периферију, тако да новим светом не управља Христос, него антихрист. Само Христос је одолео материјалистичком кушању Сатане, одговоривши да „не живи човјек само о хљебу“ (Лк 4,4), и рангирајући материјално и духовно, свет и Бога – Он је дао приоритет Богу и духовном: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). И другде: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Мк 8,36).

Хришћански свет Константина Великог, Нови Рим – Константинопољ, Православље, у коме је Трећи Рим – Москва, учествујући духовно и у животу, спровела у пракси аскетско и савршено учење Јеванђеља. И сада би то требало да буде замењено новим светом материјалистичке Америке и Европе, тј. Хришћанским миром и то на амерички начин.

Папизам, одвојивши се од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, подлегао је кушањима Сатане, претворивши се у светску силу са економским, династичким, освајачким и политичким циљевима, са догмама и начином живота који немају ничег заједничког са учењима Јеванђеља. Као што је велики руски интелектуалац Фјодор Достојевски рекао да папизам нема везе са Хришћанством – ако би се Христос вратио на земљу, био би осуђен и распет од стране римске инквизиције.

Они под папом су изопачили и искривили Јеванђеље. Нису послужили да буду светлост свету, нити со земљи, јер нису постигли никакав ефекат на душе људи на западу. Запад, Европа и Америка су се убрзо дистанцирали од непоузданог папизма, и постали де-христијанизовани, јер „ако со обљутави, чиме ће се осолити?“ (Мт 5,13). Избљували су и са правом изгазили самостворено „хришћанство“ папе.

Протестантизам је са правом реаговао против посредништва и девијација папизма, радећи то сам и без помоћи Цркве, са намером повратка на чистоту јеванђељске истине. Али без Апостолског Прејемства и благодатних Тајни, временом су ушли у бројне поделе и учења која чак доводе у сумњу и у Васкрсење Христово, а оправдавају и „срамне жеље“ – како Апостол Павле назива хомосексуалност у првом поглављу Посланице Римљанима – стављајући их на ниво моралног живота.

 

2. Двострука грешка: Придруживање јересима и поштапавање папизма
Архитекте новог доба и глобализације настоје да нас уједине и изједначе са тим поремећеним, злоупотребљеним и непоузданим хришћанством папизма и протестантизма, стварајући материјалистичко, овоземаљско и овосветско хришћанство, како би корисни ефекат Јеванђеља и Цркве нестао са светске сцене,након чега би људи нигде не могавши пронаћи стварног Христа, подлегли свим искушењима ђавола, успоставивши тако царство антихриста.

Они су већ успели да нас преваре и убеде да се придружимо пан-протестантском „Светском савезу цркава“, који је заправо Светски савез јереси и заблуда. Какво понижење и срамота! Млада Христова, Тело Христово, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква је изједначена и стављена на исти ниво са многобројним протестантским прангијама, од којих свака тврди да је истинска Црква. Да ли то постоји једна Црква или многе Цркве?

Да ли су и јереси Цркве? Никада се Црква није идентификовала нити прикључивала јеретичким групама и организацијама. И то је тако било не због недостатка љубави, него да би се помогло јеретицима да се обрате кроз покајање, и у исто време заштите верни од јереси. Црква заиста проповеда истину јеретицима исчекујући реакцију тих који су у заблуди. Уколико се изједначи са њима, где ће они то да се врате? Они ће остати тамо где јесу уколико прихватимо, као што неки „православни“ тврде, да спасење и истина постоје и тамо. Поред тога, стављамо у тежак положај све оне инославне који су пришли Православљу, па се сви они колебљиви, који нису убеђени у своје спасоносне кораке, могу саблазнути и разочарати.

Папизам је посматрао наше прикључење Светском савезу цркава са радошћу и задовољнством, јер смо тиме напустили своју тврдњу да смо Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Међутим, за разлику од нас, они нису заборавили да би половином 15ог века, могући савез Православних са реформаторским саборима у Констанцији (1414-1418) и Базелу (1431-1439), наговештајима покрета протестантизма, довео до преваге синодалног система који би истовремено обезвредио примат и ауторитет папе. Он нас не гура међу протестанте, него хоће да будемо са њим против протестаната који су одбацили његове многобројне иновације. И као што нас је онда преваром навео на срамну Ферара-Фиренцу, тек да не би ојачали синодалну реформацију – која је дошла до тачке где је папа био одбачен од својих кардинала – он ради исту ствар и сада.

Он нас увлачи у дијалоге љубави мамећи нас слаткишима да смо на неки начин „сестринске цркве“, и да можемо разговарати „на истом нивоу“. Међутим, он наставља да нас сматра шизматицима (расколницима) и еклесијално непотпунима, како би нас навео на прихватање папског примата путем унијаћења, а чије је анатемисање на Фрајзинг-Минхенској пленарној седници Мешовите комисије за теолошки дијалог (1990) сакрио и учинио да нестане.

 

Тим једностраним потезом, који смо прећутно прихватили без и једног протеста, папа је показао да чак и на теолошком дијалогу ради онако како он то жели пошто је „први и непогрешив“. Самим тим, због чега се уопште воде дискусије ако Ватикан прихвата само оно што му одговара, док оно што је нама у корист, одбацује и сакрива? Ми на глуп начин, баш као и на Ферара-Фиренци, где смо потписали унијаћење, понављамо грешку и поново постајемо поштапалица папизма са неприхватљивим документом из Равене и чак горим планом са Кипра, што се тиче примата папе.

Треба приметити да у веома сличним околностима, понављамо исте грешке, не научивши баш ништа из прошлости. Грчка и Кипар, како би добили помоћ запада и папе, опет потписују неприхватљиве акте уније, баш као на Ферара-Фиренци (1438-1439). Прихватају и одају почаст папи, свејеретику и оном који је искривио Јеванђеље, одбацујући и удаљавајући се од божанске помоћи и срамотећи Свете мученике и исповеднике вере. Константинопољ, који је сам искусио божанско напуштање, нажалост води нас у активности лажне уније и у нову Ферара-Фиренцу, и то стопама кардинала Бесариона Никејског, а не стопама Светог Марка Ефеског, искривљујући Јеванђеље и прихватајући „скривене вукове“ папизма и протестантизма. Зато је неопходна будност по речима Апостола Павла, који је то предвидео: „И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом.“ (Дап 20,29-31).