Демонизација Црвене армије

17. мај 2013.

На Западу је тешко замислити да је СССР 1945. могао неког да „ослободи“. Приказивање ослободилачке Црвене армије као хорде дивљака и силоватеља, која је практично извршила „геноцид нам немачким народом“, постаје све интензивније у западним медијима и школама. При томе се користе дела Солжењицина, али се прећуткују сведочанства самих Немаца очевидаца.

Представа војника Црвене армије са пољског постера из Совјетско-пољског рата (1919-1921). Натпис гласи: „Удри бољшевика“. Слика совјетских војника-ослободилаца из Другог светског рата, која се данас гради у западним медијима, не разликује с много од ове, старе готово 100 година.

Велико поштовање које указујемо нашој Великој Победи у последње време изазива чудну реакцију код наших западних „партнера“. Већ годинама на Западу функционише нечувена пропагандна машинерија која својом креативношћу формира код грађана „јединствене Европе“ мишљење да су се совјетски војници у последњим месецима рата на територији Немачке понашали као варвари и поступали супротно свим могућим и немогућим нормама европске цивилизације.

Индикативно је то што су многи медији одлучили да подрже ту тему и прикажу „голу истину“ о рату, а ту „истину“ су, како се испоставило,брзо срочили стручњаци за пуњење информационих бомби на истом том Западу. Те бомбе су активиране и у Европи и у Русији са једним истим циљем: да се умањи улога саме Победе совјетског народа над нацистичком Немачком и њеним савезницима, и улога совјетског војника у ослобађању европских народа. Јер,забога, на шта то личи? Замислите како ће реаговати савремени просечни мегатолерантни и мегалиберални Европљанин ако и даље буде слушао приче о томе како и за саму чињеницу свога потпуно безбедног постојања може да захвали држави која је својевремено избавила његове претке и његову земљу од нацистичке заразе. Реч је, јелте, о земљи у којој су „кршена људска права“ и која је „имала проблеме са поштовањем права сексуалних мањина“. Европљанин не схвата како је таква једна земља уопште могла некога од нечега да ослободи. После детаљне „демократизације“ савремени европски менталитет не може да доведе у везу појам„Совјетски Савез“ (а самим тим и „Русија“) са појмом „слобода“. А шта ако неко ипак покуша да повеже та два појма?

Идеја о совјетском војнику као заосталом дивљаку који убија децу и силује жене старија је и од Другог светског рата.

„Е то неће моћи!“ Са таквом мишљу су, очигледно, савремени пропагатори у Немачкој почели полако да покрећу информациони рат, приказујући совјетског војника као дивљака који је потпуно погазио слободу и независност немачког народа, а у паузама између борби силовао је немачке жене и кундаком убијао немачку децу... У том контексту се понавља већ позната мантра о кршењу људских права, о ратним злочинима, па чак и о геноциду немачког народа, а све се то сервира на европски (па и на руски) сто добро зачињено преком потребом да се пронађу они који морају одговарати за „злочине“ совјетских војника у Немачкој1945.

Штавише, у информационом пољу се (у виду нових провокација усмерених против Русије) појављују „потврде“ теорије о невероватној заосталости и крајњем степену дивљаштва совјетских војника, које неопропагатори преузимају од својих учитеља из доба Другог светског рата. У оптицају су чак и изјаве познатог „филантропа“ и великог „етичара“ Јозефа Гебелса. Оне служе као нека врста доказа да је совјетски војник заправо брутални убица, насилник и крвожедни монструм. Уз све то, поједини руски медији, који се одликују чудном жељом да све што долази са Запада прихватају као сопствену добробит, не гнушају се рекламирања приче о томе како Велика Победа уопште није била Велика, него само још једна мање-више небитна историјска епизода, и то упрскана крвљу„поробљеног“ немачког народа. А „поробљивач“ је, наравно, Совјетска армија.

После детаљне „демократизације“ савремени европски менталитет не може да доведе у везу појам „Совјетски Савез“ (а самим тим и „Русија“) са појмом „слобода“.

Када су 1945. објављени материјали Гебелсове пропаганде,немачки народ је обузела страшна паника. Речи о томе како совјетски војници силују и убијају жене без обзира на њихов узраст и однос према нацистичким властима довеле су до невиђеног пораста самоубистава управо у женском делу становништва.То, међутим, нимало није сметало онима који су управљали нацистичком пропагандном машинеријом. Суициди немачких жена су искоришћени да се прикаже како оне, тобоже, дижу руку на себе после иживљавања руских војника над њима.

У вези са тим неће бити наодмет да цитирамо речи Вернера Наумана, државног секретара министарства народне просвете и пропаганде Трећег Рајха.

Црвена армија као хорда демона на пољском антисовјетском постеру.

„Мало смо претерали, јер се пропаганда одбила као рикошет и погодила нас саме.“

Индикативно је да западни медији не цитирају речи из дневника Вернера Наумана, једног од најближих Гебелсових сарадника. Они полазе од тога да нема потребе раскринкавати мит о „степском шљаму“, када он већ добија сасвим јасне контуре у западном друштву.

Да не би оперисали искључиво Гебелсовим цитатима,пропагатори новог таласа одлучили су да информационо затупљивање својих суграђана допуне другим „историјским изворима“ и „доказима“. На пример, немачки медији су почели активно да користе радове појединих руских писаца који,наводно, директно потврђују да је руски војник у Немачкој поступао као варварин и разбојник. У својству таквог аутора изабран је, између осталих, и Александар Солжењицин. Навешћемо неколико одломака из његове познате поеме „Пруске ноћи“,написане 1950.

Уз цику, звиждук и бљесак фарова –
Клајн Козлау, Грос Козлау –
Једно село – један пожар!
Све је у пламену!! Мучу краве,
Затворене у ужареним шталама, –
Ех, рођене,
Нисте наше!

Zwei und zwanzig, Höringstraβe.
Кућа није спаљена, али је очерупана и опљачкана.
Нечији јаук се слабо чује из друге просторије:
Мајку – не до смрти. На душеку се изређала
Да ли чета, да ли вод –
а ћерка је још девојчица, њу једним ударцем.

Девојку – у жену, жену – у леш!
Окрвављен и мутан поглед,
Моли: „Töte mich, Soldat!“

Девојка друкчије збори:
„Причекајте мало, момци!
Показаћу вам богатију кућу!
Пуна је невиних Немица!“
„Мора да је далеко?“
„Ту је, близу, одмах иза угла!“

Подразумева се да је ово Солжењициново дело на Западу постало ризница цитата на основу којих су приређиване читаве дебате о томе треба ли уопште Немачка да осећа кривицу према Совјетском Савезу за изазивање рата, ако су Руси такви?

Према најновијим информацијама, дело „Пруске ноћи“ увршћено је у школски програм у оквиру проучавања стране књижевности. Јасно је као дан:такав избор сведочи о томе да рад неопропагатора у Немачкој рађа своје плодове и очигледно задаје нови информациони ударац Русији и уопште билатералним односима. Одређеним силама, по свему судећи, не иде у прилог да односи између Немачке и Русије и даље буду партнерски.

С обзиром да је тако, уопште не чуди што старији ђаци изучавају Солжењицина, а нису ни чули за дела немачких аутора који сасвим друкчије описују свој сусрет са совјетским војницима. Група немачких аутора у свом историјском приказу користи речи санитарног инструктора Софије Кунцевич:

„Дошли смо у неко село, деца трчкарају унаоколо гладна и несрећна. И ја, која сам се клела да их све мрзим, покупим од својих све што имају, све што им је остало од оброка, сваки комадић шећера, и све дам немачкој деци. Наравно, нисам заборавила оно што је било, све ми је то и даље било на уму, али нисам могла мирно да гледам гладне дечје очи.“

Такве совјетске грађане очигледно нико неће поменути на часовима књижевности.

Фотографије које се не уклапају у савремене европске уџбенике историје: војници Црвене армије деле храну цивилном становништву Берлина 1945.

Не помињу се ни сведочанства обичних житеља Берлина који својим речима побијају мит о непрекидном дивљању руских војника у Немачкој1945. Елизабет Штајм прича:

„Нацисти су говорили да бољшевици стрељају све породице у којима је неко учествовао у рату против Русије. Одлучила сам да пресечем вене својој деци и сама извршим самоубиство, али ми је било жао деце, па сам се сакрила у подрум, где смо неколико дана и ноћи провели без хране. У неко доба изненада упадоше четири црвеноармејца. Нису нас ни пипнули, а малом Вернеру су чак дали комадић хлеба и мало чајног пецива. Нисам могла да верујем својим очима. После тога одлучисмо да изађемо напоље. Напољу је било много цивила.Нико их није дирао. Сви су журили неким послом. То доказује да Руси не само да не уништавају и не истребљују становништво, него чак брину да то становништво не помре од глади. Штавише, постављају високе норме и брину се о обнављању наших кућа.“

Наравно, овакве речи немачких сведока данашњи неопропагатори вешто „повлаче из европског оптицаја“. У вези са тим се поставља питање: зар није време да се посвети дужна пажња покушајима новог извртања историјских чињеница које наноси штету имиџу Русије?

Србија: Европска цивилизација потекла из Лепенског вира

(Новости)
У Лепенском виру су припитомљене прве животиње, сазидане прве куће и исклесане прве монументалне скулптуре човечанства. Испитивање скелета Валентина открива да је он умро око 8200. године пре нове ере.

Овако су изгледале куће племена која су живела у Лепенском виру.

Праисторијски житељи Лепенског вира су створили прву европску архитектуру и урбанизам, монументалну уметност, модерну пољопривреду и организовали друштвени живот, слажу се научници.
Донедавно се сматрало да су Лепенци своје насеље подигли око 6.200 година пре наше ере, али најновија експертиза костију са овог локалитета изведена у Кембриџу помера ту границу још дубље у прошлост.

РЕКОНСТРУКЦИЈА ВАЛЕНТИНА
Лепенци нису били еволуцијска секвенца примитивног човека, судећи по изгледу костију пронађених испод подова кућа у којима су живели а затим и сахрањивани, каже Павловић. У његовој књизи је објављен и први покушај реконструкције лика Валентина из Лепенског вира.
- Судећи по пронађеним костима Лепенци су изгледали као савремени људи. Најупечатљивији је скелет покојника из “гроба 69”, који је био висок око 180 центиметара и складно грађен, због чега су га археолози назвали Валентино. На основу одлично сачуване лобање, архитекта Горан Младић је покушао да реконструише његов лик. То је први покушај реконструкције од проналска скелета, пре пола века.

- Испитивање најчувенијег скелета Валентина, открива да је он умро око 8200. године пре нове ере. То значи да су Лепенци живели око два миленијума раније него што се до сада претпостављало – наводи архитекта Христивоје Павловић, пасионирани истраживач културе Лепенског вира.
- Ови подаци руше заблуду о времену настанка цивилизације у Европи, која је потекла из Лепенског вира, где су припитомљене прве животиње, сазидане прве куће и исклесане прве монументалне скулптуре човечанства. Нова истраживање Лепенског вира могла би да сруше и многе друге научне заблуде.
Међутим, Павловић наводи да простор на коме су живели Лепенци већ деценијама тавори у запећку, без нових ископавања, иако постоје докази да остатака преисторијских насеља има и изнад данашњег нивоа Дунава.
- Као што би рекао академик Срејовић, дуг живот на културној маргини довео нас је до ситуације у којој не само да сумњамо у своју будућност већ и у прошлост. Ствар је утолико гора што Лепенски вир није само прошлост Србије већ Европе, која је из њега проистекла – закључује Павловић.
Он је после дугогодишњег истраживања објавио књигу “Кућа Лепенски вир” у којој на нов начин расветљава тајне градитељства најстаријег европског преисторијског насеља.
Да би проверио своје хипотезе, он је направио модел лепенске куће од оригиналног материјала из Ђердапске клисуре.
- Сада сам сигуран да су становници Лепенског вира пре 10.000 година озидали прву куполу с арматуром у историји човечанства. Да подсетим, лучне арматурне конструкције и пренапрегнути бетон сматрају се открићем 20. века – каже Павловић.
- Лепенци су оставили лук и куполу човечанству које је наставило да га користи на најразличитије начине, од хлебне пећи, преко мостова, до модерних еколошких кућа.

ПРЕИСТОРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА
Аехитектура Лепенског вира сажима цело чудо које је академик Срејовић назвао неолитском револуцијом, каже архитекта Христивоје Павловић:
- Овај процес, у коме је људски род открио пољопривреду и напустио живот луталица, ловаца-сакупљача, одигравао се и на другим местима, али ни на једном другом локалитету није пронађена архитектура, урбанизам и уметност као у Лепенском виру.

Архитекта Павловић наглашава да је решење загонетке како су Лепенци градили добио посматрајући локално народно градитељство у селима око Лепенског вира.
- Тамо се и данас за градњу често користи арматурна мрежа од шибља и младица, покривена посебном смесом, “бетоном” од глине којој додаци изузетно побољшавају механичке особине – објашњава Павловић.
- Преисторијски Лепнци су своје куполасте куће правили на исти начин, а с обзиром на то да су неке од њих врло велике, очигледно је да су умели и да продужавају арматуру преклапањем и надовезивањем, што је један од сложенијих задатака и у савременом грађевинарству.
Саговорник “Новости” истиче да је управо захваљујући револуционарним проналасцима, мистериозна култура Лепенског вира опстала два миленијума у Ђердапској клисури, издржавајући екстремне временске услове и промене.
- Лепенци су први Европљани који нису подржавали природу већ су је мењали. Док њихови рођаци на северу и западу још живе у пећинама, становници Лепенског вира градили су куће и у њих смештали прве монументалне скулптуре човечанства.

"do pre 100g cela Evropa a i Srbi su vekovima učili istoriju u kojoj je pisano da smo stari domorodački narod na Helmskom poluostrvu, a onda je 1878 to zabranjeno (germanski uslov podrške našoj nezavisnosti), pa se danas naj"učeniji" Srbi podsmevaju toj istoriji po kojoj teče 7522g po jedinom srpskom kalendaru ..."

О погубним последицама Француске револуције

Предраг Тодоровић

Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба.

Београд, 16.05.2013

Почињемо овај текст помало неуобичајено. Мај 1981. Београд. Рано јутро. Излазак на мој први испит. Филозофија марксизма. Наравно да такав испит нисам нарочито спремао. Прво питање професора: „Знате ли, колега, шта се десило ових дана? Трик-питање, али решиво. „Наравно, професоре. На демократским изборима у Француској победио је кандидат левице, социјалиста Франсоа Митеран. То је први левичарски председник у историји те земље.“ Без таквих лупетања није се могао положити сличан испит у то време. Професор је одушевљен. Разговор се наставља на сличне теме, једва се и сетио да ме пита нешто из свог предмета. Провукох се, добих чак и добру оцену. Осам година после тога обрео сам се у Француској, где ћу провести следеће године мог живота. Те 1989. Митеран је већ био у другом седмогодишњем мандату, поставши тако најдуговечнији демократски председник на власти. Пуних 14 година (1981 – 1995) он ће управљати том земљом. Назван од стране сународника иронично „социјалистичким фараоном“ он ће и владати заиста фараонски: изводиће мегаломанске пројекте који ће скупо коштати француске грађане. А да није предалеко од истине поређење њега са владарима старог Египта сведоче неке од грађевина које су остале иза њега: пирамида (случајност?) у Лувру; Велика капија братства (ког?) на Дефансу; нова Опера на Бастиљи (иако је постојала прелепа стара Опера Гарније); нова Национална библиотека (и поред постојеће библиотеке Ришеље), итд.

Већ тад радећи као новинар Радио Франс Антернасионала, заносио сам се тиме да сам из једне комунистичке земље неслободе стигао коначно у праву демократију. Питао сам мог уредника у Југословенској редакцији могу ли ја заиста писати оно што пожелим: истину о, на пример, Митерану. Он ми је одговорио: „Можеш, али ја то не смем да објавим.“ У преводу – аутоцензура. Једно од мојих првих отрежњења. А управо о Митерану имало се шта написати. Човек је био сарадник колаборационистичке Вишијевске Француске маршала Петена у Другом светском рату! Тако је започео своју дуготрајну политичку каријеру. У послератној Француској то му никако није био минус. Напротив! Служио је у свим десничарским владама Де Гола, Помпидуа. Кад је схватио да се његов амбиције да постане председник „свих Француза“ не могу остварити у тим водама, напрасно је одлучио да промени ћурак, прогласи се за левичара, оснује Социјалистичку партију, и годинама после тријумфује на председничким изборима. Вешто, нема шта.

Живећи у тој и таквој Француској, као новинар био сам у току многих ствари. Растући у оном нашем назови комунизму-социјализму у грађанској породици, чула су ми била изоштрена. Научен сам био да не верујем барабама на власти. Једна од бројних афера које су пратиле Митеранову владавину била је и волшебна одлука да се изгради нова писта за трке Формуле 1, и поред постојеће у Кастелеу. Избор је пао на недођију звану Мањи Кур. Игром случаја моја тазбина је живела у том крају. Накнадно је откривен прави мотив за такву чудну одлуку: писта ће се градити (и изградити) на имању једне од Митеранових љубавница! Усред ничега: ни пута, ни хотела, никакве инфраструктуре. Али, тако ће се добар део новца задржати у џеповима Митеранове екипе на власти, укључујући и наложницу! Митеранов лични пријатељ и саборац, неко време и премије, Пјер Береговоа, такође је био умешан у ту аферу са пистом формуле 1. Кад је откривена, он ће се наводно убити, у по бела дана у шетњи поред канала. То самоубиство (а остала је сумња да је то било то) само је још једна мрља на Митерановој владавини. Сви ти подаци су у Француској објављени тек после његовог одласка са власти. Толико о слободи штампе у тој земљи.

Читава ова увертира само је једна могућа илустрација онога што је Француска данас. Чувена флоскула Француске револуције – једнакост, братство, слобода – схватио сам то тамо, само је мртво слово на папиру. Једнакости никад није било нити ће је бити. Братство међу људима – не постоји ни у траговима. А о слободи су написани читави трактати. Мој драги пријатељ, један од малоборојних Француза који су изазивали моје поштовање, Робер Марто, писац, песник, ерудита, зналац старих заборављених наука, хришћанин и Европејац, на самом почетку нашег дивног дружења ми је рекао: „Мој Предраже, у Француској постоји данас само један слобода – слобода порнографије.“ Требало ми је времена да схватим шта је под тим мислио. Данас, мислим да је свакоме од нас јасно шта је хтео да каже: порнографија духа, културе и цивилизације преплављује нас са малих и великих екрана, телевизија, биоскопа, рачунара. Холивуд, интернет, орвеловски Велики брат и људска фарма, шљам естраде политичке и забављачке оличавају ту Велику курву Јовановог Откровења, ту „слободу“ која нам је наметнута: „ходи да ти покажем суд курве велике, која сједи на водама многим; с којом се курваше цареви земаљски, и који живе на земљи опише се вином курварства њезина.“ (Откр. 17, 1-2)

Марто, родом из Поатуа, из чувене Вандеје, јако је добро био упознат са, за већину Француза, непознатим чињеницама о погубним последицама Револуције по француски народ у целини, а Вандејце поготово. Он ми је први причао о тим злогласним јединицама састављеним од људског олоша скупљеног с коца и конопца (многи су били криминалци пуштени из затвора) названим злослутно „пакленим одредима“, који су били послати у побуњену Вандеју да угуше контрареволуцију присталица монархије. Господин Марко Марковић у својој књизи Истина о Француској револуцији пише о тим страхотама, о првом геноциду у модерној историји Европе, оном који ће најавити терор таквих психопата као што су били Хитлер, Лењин, Стаљин, Павелић, Мусолини, Тито, Чаушеску, Мао Це Дунг, Пол Пот, Пиноче, и слични. На кога ли нас Србе подсећају страхотни подаци, вешто скривани од француске јавности, о женама и деци сатераним у цркву и живим спаљеним!? О масовном клању нејачи, док су мушкарци били у војни, наоружани. Тај подли психолошки рат: убити жене и децу, спалити им домове, уродио је плодом.

Деморалисана војска, ратници без породица и домова, нису више имали кога да бране, а на ту карту су и играли „војници“ из пакла изашли. Изгубили су тај крвави и сурови грађански рат. Неко је добро научио лекцију о терору и уништењу неподобних. Исту ту методологију примениће вековима касније немачки нацисти, хрватске усташе, италијански фашисти, шиптарски балисти, јапански освајачи, али и америчка солдатеска где год се затекла. Турци су геноцидним методама владали вековима на нашим просторима. А Запад је одувек с њима шуровао. Човек се мора запитати: па чиме се то онда дичи и хвали француска цивилизација, историографија, наука. Управо те 1989, кад сам пристигао у Париз, помпезно је прослављана Двестогодишњица Револуције. Дефилеи, параде, концерти, научни скупови, књиге, серије, филмови, све у част те кланице над сопственим народом.

Путујући по земљи наилазио сам на трагове тог крвавог пира и лудила којим су били обузети „револуционари“: срушене цркве и манастири, чувена опатија Клини, највећа у том делу Европе, до темеља разнета. Манастир Фонтене, такође у Бургоњи, приватно је власништво од времена Револуције, прво породице Монголфије (изумитељи балона за летење), потом банкара Ајнар! Или, друга последица те „класне“ борбе новобогаташа, тј. буржоазије против аристократије: у већини двораца који су преживели рушења и дан-данас неко живи. Најчешће то су припадници породица тих скоројевићких богаташа. Што би наш народ рекао: сјаше Курта да узјаше Мурта. Или: Цетиње – Дедиње. Банкари, лихвари, индустријалци, породице Шнајдер, Дипон, Ротшилд, Арно, Бетанкур. Посетио сам и један од тих замкова, прелепи Шато де При, у Бургоњи, сада власништву породице Шнајдер. На који начин су дошли до тог власништва само они знају. А обогатили су се производећи топове за француску војску у Првом светском рату. Ако се зна, а зна се, да су главни финансијери тог замешатељства прозваног Француска револуција били управо припадници неких од горе набројаних породица, као и енглеска Круна, значи припадници високе масонерије, а извршитељи радова ситна масонерија из француских провинција, бележници, мешетари и „просветитељи“(1), и да је једини циљ био не борба за социјалну правду и једнакост, већ свргавање са власти старог племства и краља, е да би се домогло силом њиховог богатства, а и да би се урушила најјача континентална сила Запада тога времена, главни конкурент енглеској држави у управљању светским морима и, наравно, колонијама, док за народ нико заправо није ни најмање марио, јасно је зашто од једнакости, братства и слободе никад није било ничега.
Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба. Опет уз помоћ грађанског рата и геноцида, Хитлера, Павелића, Тита над, зна се, нејачи, потом и преваром званом Револуција, Срби су бачени на колена: клани, покрштавани, протеривани, хапшени, преваспитавани, опљачкани, проглашени за црне овце двадесетог века, уместо најгорих злочинаца истог века: Енглеза, Американаца, Немаца, усташа, Француза, Ватикана, и иних. Фантастичним велеобртом, уз помоћ најстрашније гебелсовске пропаганде (много пута понављана лаж постаје истина) жртве су проглашене џелатима, а џелати жртвама. Ако се то догађа у нашем времену технологије и убрзане комуникације, где нам се пред очима лаж претвара у истину, и обрнуто, замислите кроз какво је филтрирање и прекрајање прошла „истина“ о Француској револуцији! Деца у француским школама и дан-данас уче ноторне лажи о броју жртава, које се упорно минимизирају (од реалне процене о 700.000(2) мртвих, што убијених, што умрлих од глади и болести) у „научним“ издањима, енциклопедијама и уџбеницима долази се до броја од 30.000 до 35.000 мртвих!(3) Од 700.000 до 30–35.000 дуг је пут лажи. (4) Не подсећа ли нас то, поново, на ужасну причу о Јасеновцу и броју уморених у том, вероватно, најстрашнијем стратишту Другог светског рата? Те се папа неће тамо запутити док се „не утврди истина“. Као да је он не зна? Па смо тако од класне борбе дошли до бескласне кланице. Но, ако жртвама Револуције од 1789. до 1799. придодамо и жртве ратова које је Француска водила у току тих година против страних сила, које су покушавале да угуше револуционарни покрет, а поготово жртве Наполеонових сулудих и мегаломанских освајачких похода диљем Европе и Африке од 1799. до 1815, број мртвих досеже застрашујућа два милиона! Само поход на Русију 1813. године коштао је Наполеона преко пола милиона мртвих! Од Велике армије која је ушла у Русију са око 600.000 војника, остало је једва 60.000 по изласку из ње. Иако није изгубио практично ниједну битку у том походу, Наполеон је тиме припремио свој крах. А кад се још једном подсетимо почетних идеја револуционара о свргавању монархије и племства, старог феудалног система, какав је само ироничан велеобрт био проглашење 1804. године једног корзиканског гаулајтера за цара! Од Лујева до Бонапарти пређен је кратак и крвав пут насилних промена, који ће скупо коштати Француску.

Терор мањине над већином, започет 1789. г. наставља се до данашњих дана. Немилосрдно, систематски, уништава се све што је племенито и узвишено у људском роду. Пошто су разорени краљевина и племство, на реду је била Црква. На Западу тај процес уништења одавно је завршен. Последице, погубне и разорне по човека, непоправљиве су. Живећи у Француској безброј пута сам се уверио у то. Све Свете тајне Римокатоличке цркве претворене су у испразне обреде, готово карикатуралне, у којима ће сваки прави верник осетити застрашују празнину, вриштећу тишину, одсуство Светога Духа. Материјализацијом Цркве, обездуховљењем свештенства, обездуховљен је и француски народ. То осиромашење духовног живота флагрантно је и непоправљиво. Оно се просто цери на вас својом искеженом губицом на крштењу, венчању, опелу, миси, при свакој црквеној служби. Ту светости нема, профано је надвладало сакрално. Црква је урушена првенствено изнутра, огрезла у греху, прелести, безверју или кривоверју. Народ то осећа, макар инстинктивно, и просто речено, избегава Цркву кад год то може. Или се окреће сектама и неким егзотичним религијама, јоги, будизму, зену, наравно и исламу. Вера је на најнижим могућим гранама, а замена за њу јесте, између осталог, и већ споменута „слобода порнографије“. Марто, као истински верник старог кова, имао је великих проблема да нађе себи одговарајућег свештеника и праву црквену службу. Не чуди ме што је утеху нашао у једном младом, тек придошлом са ... Кариба! Црнцу, али од оних који су у Вери свим срцем. У оноликом Паризу!

А ми смо мислили да је јахање попова наш специјалитет, да су наши вајни „другови“, дични и дрчни никоговићи, измислили тај комунистички спорт. Не, и ту су Французи предњачили: палећи цркве и манастире (никад у француској историји није уништено толико храмова) страшно су волели да убијају, муче и понижавају свештенство и монашство, да силују опатице, забележени су чак и случајеви канибализма (!), а надасве да присвајају црквена имања. Свака сличност са нама је случајна.

Коначно, можда и најпогубнија последица Француске револуције јесте разарање породице. Започето је још тада „ослобађањем“ жене од мужа, деце, Бога Краља. „Ослобођена“ жена постаће, апсурдно, роб наметнуте јој слободе: бездеткиње, све бројније, сад су само купохоличарк,е, радохоличарке или алкохоличарке или ... Мушкарци, дезоријентисани, погубљени, од очева породице претворени су у машине за прављење новца, у тркаче за лажном срећом, у „борце“ за демократију или у порнофиле ове или оне провенијенције. Содома је победила, коначно. Маске су пале. Али крајњи циљ ове маскараде, геј – параде, су наша деца. Она су мета за одстрел идејама, неморалом, лажима, изврнутим системом вредности, насиљем, а може и дрогом и сексом. Све под плаштом „слободе“.

Колика је неслобода мисли завладала данашњом Француском доказ је и следећа прича: 2011. године требало је обележити 50. годишњицу од смрти вероватно највећег француског писца двадесетог века, Луја–Фердинанда Селина. Он је одавно, још за живота, управо од стране те француске псеудолевице, те „кавијар – левице“, био проглашен за антисемиту. По Мартоу, то је најстрашнија етикета која се некоме у савременој Француској може пришити. Ако вам се то догоди, практично сте мртви, иако сте и даље живи! Завршили сте каријеру. И све то због једног памфлета написаног пре Другог светског рата, на тему, случајности, управо броја жртава Револуције и ратова у 19. веку! (5) Француски председник Никола Саркози (дошљак и антиевропљанин, прави наследник „револуционара“) одбио је званично организовање прославе поводом тог јубилеја. Највећег француског писца 20. века! Педесет година после његове смрти! Није био проблем Митеран, активан сарадник фашистичке Француске која је озбиљно порадила на решењу јеврејског питања, здушно помажући у томе Немцима, 14 година председник Француске, већ један писац, усто и лекар, који је заглавио логор, коме је јавно суђено, те је изгубио грађанска права, углед, а прокажен је и после смрти. Слобода говора? Ни говора! Слобода истине? Ни случајно! Лаж и мимикрија. Владавина олоша.

Упутнице:

1. Огистен Кошан у својој сјајној књизи Мислилачка удружења, говори управо о идејним претечама Револуције, онима који ће припремити терен за крвопролиће, о философима „просветитељима“ Русоу, Волтеру, Дидроу и другима. Augustin Cochin, Les Sociétés de Pensée et la Démocratie Moderne, Copernic, Paris, 1978.

2. Квид енциклопедија доноси објективне судове о броју жртава. Пишући о укупном броју жртава револуције, контрареволуције у Вандеји и Шуана, стиже се до процене броја од 600.000 до чак 800.000. Процене, зато што су архиви о жртвама систематски уништавани. Quid, Robert Laffont, Paris, 1992, стр. 620.

3. Тако на пример у Ларусовој Историји Француске, капиталном издању урађеном под уредништвом академика Жоржа Дибија, у поглављу о Француској револуцији, у потпоглаљу иронично насловљеном L’éphémère (краткотрајан, пролазан), на стр. 537. говори се и о броју жртава Револуције. Аутор тог поглавља Мишел Вовел пише: „Физичко елиминисање (какав еуфемизам! П. Т.) непријатеља Револуције досегло је 35 до 40.000 особа: то је и много и мало (мање од 21 промил француске популације).“ Histoire de la France des origines à nos jours, Larousse, Paris, 1999, стр. 537. Јасна је позиција аутора овог историјског ремек-дела. Ниподаштавање броја жртава, његово минимизирање, сулуда игра бројевима најчешће невино страдалих, то је савремена званична историографија Француске.

4. На сајту Wikipedia под појмом Terreur (Терор), дошло се до броја од 100.000 жртава.

5. Louis-Ferdinand Céline, Bagatelles pour un masacre, Denoël, Paris, 1937.

О вршњачком насиљу

Дејан Алексовски

Васпитавати децу данас, усадити им праве вредности и извести их на прави пут, јако је тешко, а и најмањи успех у овом послу раван је малом подвигу.

Београд, 16.05.2013

Рад са младим људима је прелеп. Гледати младог човека како одраста, одговарати на његова питања, говорити му о животу и о свему што чини живот, а коначно и бити тај који ће у многоме утицати на његове изборе и одредити путању његовог бића, диван је, али у исто време и страховито одговоран посао. Ми који радимо у просвети то врло добро знамо. Пуно пута сам се лично уверио како наше речи имају одјека у умовима тих младих људи, и како – без обзира што некад изгледа другачије, оно што ми кажемо остаје заувек записано у њиховим мислима. И ту неко „фолирање“ није могуће, јер деца јако брзо схвате са ким имају посла. Вашу искреност ће наградити још већом искреношћу, а вашу неискреност знати да окарактеришу на прави начин. Личност самог предавача у овом смислу има непроцењиву улогу, а ученици се према њему и оријентишу.

Васпитавати децу данас, усадити им праве вредности и извести их на прави пут, јако је тешко, а и најмањи успех у овом послу раван је малом подвигу. У време „великог брата“, „фарме“, опште ружичасте некултуре, патетичних емоција оличеним у нискобуџетним сапуницама, шунда и кича, дроге на улицама у слободној продаји, корумпираних институција система, говорити младим људима о части, поштењу, учењу, послу, понекада изгледа бесмислено. Реалност је сурова – напољу влада мрак, а млади људи се морају у том мраку изборити за место које им припада. Ако у том мраку успете да као васпитач, упалите једну ма колико малу свећу, ви сте одрадили колосални посао, а деца ће вам то памтити. Мени лично, управо ово је главни мотив посла којим се бавим, а о томе да ли и колико сам успешан, моји ђаци и колеге ће дати коначан суд.

На жалост, оно што је део нашег посла, јесте управо суочавање са болном реалношћу и суровошћу спољног света у коме наша деца, ђаци, обитавају. Реалност је таква да су деца све суровија једни према другима, окрутнија и безобзирнија, и да институција просвете као таква, не може сама да изађе на крај са овим проблемом. Чињеница да је овај викенд у Пироту имао трагичне последице по двојицу ђака моје школе, који сада леже у болницама опорављајући се од убодних рана које су им током викенда ножевима нанели њихови вршњаци, по све нас претешка је и болна.

Неко би у овом тренутку окривио несрећне деведесете и сву кривицу сваљивао на режим Слободана Милошевића, и његову политику. Без обзира што ни у ком случају не спадам у поштоваоце његовог лика и дела, морам рећи да се са оваквом констатацијом дубоко не слажем. Пре свега, да јасно поставимо ствари – шта је и колико је Србија од 2000 године урадила да ово стање ствари промени? Да ли се у овој држави уопште и нешто урадило како би се млади људи извели на прави пут? Да ли им се говорило преко медија о култури, врлинама, праведности и поштењу, или се пак комплетан медијски простор своди на подвлађивање патетичним емоцијама из филмских сапуница, у којима преовладава кукњава и лелек? Зашто Србија није једном за свагда раскрстила са шундом са Пинка која је све наше девојчице васпитала да изгледају више као кол герле него као жене које у себи требају носити будућност нашег народа? Да ли та Европска Унија толико „нема алтернативе“ да је то морало заменити и предавање о народној традицији, језику и свести? Да ли је Србија морала по сваку цену преписивати накарадне законе о просвети од западних земаља који су нашу децу дебилизовали, а професоре поставили у положај у коме ђаку не смеју ни реч да кажу, јер би то било окарактерисано као „малтретирање“? Ко је и када је неко у последњих 13 година у Србији једну једину реч рекао на тему породице и породичних вредности, осим током предизборних кампања?

На крају, да будем јасан – 90-тих су се обрачунавали мафијаши једни са другима. Данас, 20 година након тога, овако се обрачунавају обични клинци. Групне туче у „херојском маниру“ двадесет на једнога, палице и ножеви, полако доводе до тога да наша младеж полако почиње да наликује на модел понашања својствен Турцима током 70-тих година – а чак ни они више нису овакви.

На овом месту морам напоменути једну ствар која је битан катализатор овог стања, а то је присуство дроге, и њена доступност и ниска цена. А деца су свега овога врло свесна. Они својим очима виде шта се у граду дешава, и без обзира што надлежнима треба дуго времена да би реаговали и склонили проблематичне барабе са улица, деца све то виде и осећају. Када млад човек види да криминалац из његовог комшилука ради шта хоће без икакве казне или страха, да тај човек вози скупоцен аутомобил а увек уз себе има гомилу накинђурених девојчица које је управо она вашарска некултура научила да се диве таквима и буду уз њих, онда ће сасвим с правом то дете вас у чуду гледати док му ви говорите о неким стварима, и питати вас – „човече, о чему ти причаш, зар ти не видиш свет око себе“?

Увек ми је мило када у оваквим тренуцима читам лицемерна саопштења водећих медија у Србији, и њихове жалопојке о изгубљеној младости у нашој земљи. А тим хипокритима заправо јасно треба рећи да су управо они криви, и највише од свих одговорни за овакво стање свести младих људи. Јер данас медији имају немерљиву улогу на свест људи. Е па, нека управо ти медији престану постављати којекакве „старлете“ и певаљке у први план и да од њих праве хероје, нека престану да пустају у етар емисије попут „прељубника“ или „фарме“ које имају за улогу управо заглупљивање народа, нека „велики брат“ не приказује зомбиране ликове како се свађају, и нека сви они уместо тога почну говорити о неким другим стварима, и тек онда ће имати моралног права да кажу нешто на тему вршњачког насиља и васпитавања младих људи. Нека никада више у Србији не буде да било шта год „нема алтернативу“, већ нека алтернативу немају поштење, част, традиција, култура, образовање, е тек тада ће Србија моћи да се нада нечему у смислу васпитања младих.

Срби морају у Европу, како каже један познати српски политичар, мени само није јасно да ли ћемо у ту Европу ми као народ понети нешто своје, нешто од својих племенитих предака који су знали за јунаштво али знали и за чојство, знали да се бране али знали и да одбране слабијег од себе, знали да се зауставе пред нејаким и беспомоћним, или ћемо то као стару крпу одбацити. Ако је већ тако, нека се не питају ти лицемери зашто нам се дешава то што нам се дешава. И нека већ једном заћуте.
Извор: Двери Српске - Пирот

SAD umesto demokratije po svetu šire GMO hranu          

Close

Vaše ime: *Vaš E-mail: *E-mail primaoca: *Poruka:

Pročitaj ovaj interesantan članak objavljen na Kamatici.
SAD umesto demokratije po svetu šire GMO hranu

SAD su sprovele agesivnu kampanju lobiranja u cilju slamanja otpora protiv američke genetski modifikovane hrane (GMO) u Evropi i drugim zemljama, otkriveno je uvidom u preko 900 američkih depeša.

Američki zakonodavci lobirali su u inostranstvu da bi promovisali GMO useve kao što je soja, pokazala je analiza zvanične prepiske Vašingtona, prenosi britanski Gardijan.

Takva "korporativna diplomatija" dva puta je učestalija u odnosu na diplomatske napore za pomoć u hrani u svetu, navodi FWW. Izvršna direktorka FWW Venona Hauter kaže da je uznemirujuće što je američka vlada uložila toliko truda u promovisanje GMO industrije.

Grupa Fud end voter voč (FWW) iz Vašingtona analizirala je oko 900 diplomatskih dokumenata koje je pre dve godine objavio Vikiliks i otkrila pažljivo smišljenu kampanju za slamanje otpora prema GMO u Evropi i drugim zemljama i promovisanje velikih američkih kompanija iz poljoprivrednog sektora.

Dokumenti pokazuju da su u Evropi i drugim delovima sveta sprovedene razne strategije, organizovani seminari o novim biotehnologijama i konferencije za štampu sa ciljem da se naučnici, mediji, poljoprivrednici, zvaničnici i uopšte veliki igraci u toj grani privrede, ubede da su genetski modifikovani proizvodi bezbedni i korisni.

Izveštaj FWW nudi dalji uvid u moć poljoprivredne i biotehnološke industrije u SAD, nakon što je američki Vrhovni sud stao na stranu Monsanta u naporima te kompanije da nametne svoje genetski modifikovano seme soje. Sud je presudio da jedan poljoprivrednik iz Indijane mora direktno od Monsanta da kupuje seme svaki put kada planira novi zasad soje.

Potezi Stejt departmenta zadiru i na pravni teren, navodi FWW, dodajući da su se zvaničnici SAD u inostranstvu protivili jasnom obeležavanju i zabrani uvoza GMO proizvoda. U izveštaju grupacije se navodi da se u depešama u oko sedam odsto slučajeva imenuju pojedinačne kompanije, a u šest odsto upravo Monsanto.

О историји и моралу

Мр Драган Крсмановић

Пошто је свима јасно да генерал Михаиловић не може бити издајица, на делу је матрица по којој се он мора приказати као неспособан, несналажљив, скоро па приглуп.

Ужице, 15.05.2013

Деведесете године су разориле српско друштва до темеља. Мада су економске последице санкција и ратова биле огромне, још разорније је било рушење традиционалног система вредности. Оно што је било добро, постало је лоше, а оно што је било зло и неморално постало је пожељно и цењено. Лопови су се пресвукли у „контроверзне бизнисмене“, за крађу се говорило „снашао се“, а ко се због нечега „није снашао“, а био је у прилици постао је неспособњаковић достојан презира.

Прича се да се двехиљадите десила нека промена. Можда у политици и економији али не и у моралу. Бити поштен и племенит и надаље је вредно презира, а и даље се величају тирани и отимачи.

Поводом 9. маја –Дана победе државна телевизија је уприличила емисију у којој су „прави“ и „квазиисторичари“ покушали да осветле неке контраверзе, којима наша прошлост обилује. И опет су се, нажалост, убрали трули плодови два наопака процеса. На стабло вишедеценијског искривљавања чињеница, фалсификовања и подметања накалемљена је грана злобе и неморала.

Тако, пошто су и „слепи“ видели да генерал Михаиловић не може бити издајица, покренута је друга матрица. Матрица по којој се генерал Михаиловић мора приказати као неспособан и несналажљив, скоро па приглуп. Јер како је аустроугарски наредник „надмудрио“ српског пуковника?

Лако! Као што кваран трговац може преварити академика мерећи на кантару, или као што ће вас заклетвом у децу и највећи покварењак одвратити од трагањем за правдом. Једноставно где се сретну поштен и непоштен, искрен и неискрен, добродушан и зао, свакоме је јасно ко ће тога дана бити преварен.

На наводним преговорима у селу Брајићи, када су се састали Михаиловић и Броз, са једне стране је стајао пуковник Југословенске војске за кога се знало ко је и одакле, ко су му родитељи и где су му жена и деца, где је био у прошлом рату и коме се заклео у овом. Са друге стране седео је човек коме сем надимка ништа није било тачно. Ко је, одакле и због чега? Чија наређења прима и који су му циљеви? Ко му је жена и где су му деца?

Зар заиста верујете да би га српски сељаци следили да је стао пред њих и рекао: „Ја сам аустроугарски наредник из 25. загребачке пуковније која је у Јадру и Мачви починила бројне злочине и дошао сам да вас поведем у борбу против Немаца мада знам да ће вас стрељати по рецепту 100 за једног, па докле издржите. После рата имам намеру да уведем комунистички режим, вас стрељам или пошаљем на робију јер сте кулаци а од Србије да отргнем Црну Гору и Македонију, а касније и Косово и Метохију и Војводину“.

Броз је испливао на таласу подударања интереса Москве и Лондона да се ограничи утицај Срба и Србије на будућу југословенску државу и учини уступак Москви за ширење комунистичког поретка на земље балканског полуострва.

Све остало је само вређање историјске истине и здраве логике. Било би то као кад би данас неко тврдио како је Рамуш Харадинај бољи и способнији војник од генерала Лазаревића. Јер чињеница је да се Војска Србије повукла са Косова и Метохије и да је Харадинај „главна фаца“ на КиМ. И Броз и Харадинај су се појавили као маргиналци на крилима туђих авиона, туђег оружја, обуке и логистичке и пропагандне подршке. За њих су ратове водили други, моћнији, који су их из властитог интереса устоличили „на крају приче“.

Уколико је Србија пропустила прилику да дипломатијом спречи неки од ратова то сигурно не може ићи на душу ни генералу Михаиловићу ни генералу Лазаревићу и то их не чини мање способним.

А можда је дошло време да се Срби коначно одлуче чије традиције баштине и која је њихова „духовна вертикала“. Да ли су наши узори Свети Сава, Карађорђе и Милош, Краљ Петар и Живојин Мишић, генерали Михаиловић и Лазаревић или пак Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин, Тито...

А онима који се уздају у милост и подршку „лажних савезника“ нека погледају у документа. Октобра 1940. године у часу када је Британија била сама и изолована на свом острву а цела Европа под немачком чизмом пуковник Михаиловић је пркосно у својој униформи посетио пријем у британској амбасади демонстрирајући своју приврженост борби коју она води против Хитлера, због чега је био кажњен. Непуне четири године касније Британци су разматрали варијанте за уклањања генерала Михаиловића стидљиво уводећи у комбинације и његову физичку ликвидацију. Ако су то ваши савезници, нама је јасна и ваша судбина. За неколико година док вам низ лице буду текле покајничке сузе јер сте преварени и издани од својих „савезника“ немојте рећи да нисте били упозорени.

Аутор је члан Српског либералног савета

Нежни бик расплакао матадора

- bik od koga većina "Hrišćana" može učiti

 

Матадор Тореро Алваро Мунера је клонуо под грижом савести усред борбе с биком, схвативши да га звер преклиње да се више не боре. Након потресног сусрета очи у очи са рањеним биком, Мунера је завршио професионалну каријеру матадора!

Иако је бик био жестоко рањен, није напао свог непријатеља – човека.

Матадор је описао овај потресни тренутак када га је “звер” поразила својом племенитошћу.

- И изненада погледао сам у бика. У очима је имао невиност коју поседују све животиње. Преклињао ме је погледом. То је био његов вапај за правдом, осећао сам то дубоко у себи. Своју реакцију доживљавам као молитву – ако се човек исповеди, постоји нада да ће му бити опроштено. Осећао сам се као последње говно на земљи – рекао је “покајник” и завршио каријеру.

Сада је оштар противник кориде.

Горан Тешић: Евроазијска идеја и идеја Свете Русије

Kао што је познато евроазијска идеја се појавила у круговима руске беле емиграције после Октобарске револуције. Крвави бољшевички преврат и нови услови живота ван домовине су чинили то време бременито тешкоћама и разним искушењима.
У том привременом али тешком слому једне велике цивилизације, руске, умни људи у емиграцији су покушавали да осмисле путеве изласка из таме, то јест да нађу историјску самоспознају руског народа. Неки од њих, као на пример Иван Иљин, Георгиј Федотов и Антон Карташјов су развијали иделогију засновану на идеалима Свете Русије, док су други као на пример Николај Трубецкој, Пјотр Савицки, Георгиј Вернадски и Пјотр Сувчински развили потпуно нову евроазијску идеологију. Шта је било заједничко за ове људе? Били су Руси и били су православци. Али су се, ипак, идеолошки разишли.
Свакако да нису били непријатељи, али су имали различите концепције развоја будуће слободне Русије. Тако се поставило питање “Евроазија или Света Русија”. Такав назив управо и носи књига, која представља докторску дисертацију Александра Антошћенка, а која је издата 2003-ће године. У књизи “Евроазија или Света Русија” се детаљно разматрају погледи тројице Евроазијца Николаја Трубецкоја, Пјотра Савицког и Георгија Вернадског и погледи двојице заговорника Свете Русије Георгија Федотова и Антона Карташјова.

У сложеним разматрањима погледа ове петорице великих руских учењака, поред разлика које се пре свега тичу угла посматрања на руску историју уопште, а где Евроазијци уводе сасвим нови поглед на њу, то јест поглед са Истока при чему се много више пажње придаје утицају источних култура на историју Русију, а пре свега културе Џингис Канове претежно номадске империје (Златне Хорде), било је и доста заједничких елемената.
По нама кључни заједнички елемент обе концепције је било управо – православље. И то је тачка око које ћемо се задржати да би оправдали наше мишљење да евроазијска идеја и идеја Свете Русије нису у супротности.
Тако на пример један од оснивача евроазијства Пјотр Савицки у свом раду “Евроазијство” пише следеће: “Евроазијци су православни људи. И Православна црква је тај светионик који им светли; ка Њој, ка Њеним Даровима и Њеној Благодати они зову своје сународнике; и њима не смета страшна смута која се на подстицај атеиста и богобораца појавила у недрима Руске Православне цркве. Они верују да ће бити довољно духовне снаге и да борба води ка просветљењу…”.
1920-те године, надајући се скором паду крвавог бољшевичког режима у Русији, Пјотр Савицки и други Евроазијци су се припремали за повратак у Русију и за политичку борбу против западњака. При томе су се трудили да воде пропаганду евроазијских идеја у Совјетском Савезу. Као и многе друге вође евроазијског покрета, Савицки је постао жртва шпијунске игре коју је водило одељење за борбу са контрареволуцијом НКВД-а под називом “Операција Трст”.
Савицки је поверовао да у Совјетском Савезу постоји илегална анти-бољшевичка организација са евроазијским одељењем. По линији “Трста” 1927-ме године Савицки је тајно посетио Совјетски Савез не препознавши раднике НКВД-а под маском “совјетских Евроазијаца”. У Совјетском Савезу се тајно срео са каснијем Светитељем новијег времена митрополитом Петром (Пољанским) (1862-1937) који је прослављен као Свети и придружен лику Новомученика и Исповедника руских одлуком Светог Архијерејског Сабора РПЦ 1997-ме године. Митрополит Петар је директно подржао и благословио Пјотра Савицког и његове православне Евроазијце на борбу за слободну Русију. Обратите пажњу када је убијен Свети Митрополит Петар – 1937-ме године када је Стаљин био на власти.


Да ли је још неки руски Светитељ подржавао евроазијство? Јесте.
На пример један од највећих Светитеља Русије Свети кнез Александар Невски је био у невољи да бира да ли да се бори против Запада или Истока и изабрао је да се бори против Запада, то јест тевтонских витезова које је поразио у чувеној бици на Чудском језеру, а са Монголо-Татарима је ушао у савез и то ни мање ни више него је пристао да буде усиновљен тадашњем владару Златне Хорде Батију. Тако је Свети Александар Невски јасно одредио ко је за православну Русију већи непријатељ, а то је био – Запад. Наравно да се то тада није звало евроазијска политика, али је она у суштини и идеолошки и геополитички то била.
Такође, данас неки који нису довољно информисани мисле да је суштина евроазијске идеје у сарадњи са муслиманима. То није у потпуности тачно. Суштина евроазијске идеје је у очувању самобитности свих култура које нису европске, а које су се пре свега развиле на просторима Евроазије. При томе се као европска култура по родоначелнику евроазијства Николају Трубецкоју посматра само романо-германска култура. А на просторима Евроазије као већинске постоје православна, исламска и будистичка култура.
Према томе, евроазијска идеја се односи на очување самобитности свих култура, а то значи и православне и муслиманске и будистичке и других, а које агресивна европска романо-германска култура тежи да потисне или уништи да би она заузела њихово место. А оно што је данас реалност је да у оквиру различитих модалитета евроазијских интеграција имамо да су у савезу неке већински православне и неке већински муслиманске земље. Ради се о слободном избору народа ових земаља који у евроазијској идеји и евроазијским интеграцијама виде своју будућност. И то је управо једно и то врло моћно пројављивање идеје више-поларног света.
Да поновим још једном класични Евроазијци су посебно место посветили православљу, али не унижавајући друге религије. Наравно, за нас православље није само једна од религија, већ је то Откровење Истине о животу и свету, али то не значи да не можемо живети на пример са својим комшијама муслиманима у Србији или Руси са својим комшијама муслиманима и будистима у Русији и на просторима Евроазије. Можемо. И тако се у Русији вековима живело и данас се живи.
Из овога се види да евроазијска идеја уопште не треба да буде посматрана као супротстављена идеји Свете Русије. Евроазијска идеја уопште не смета идеји Свете Русије, јер се православље данас у Русији снажно развија управо у оквиру евроазијских интеграција. Такође они који исповедају ислам и будизам имају потпуну слободу вероисповести и то је добро. Људи су слободни, али закон, то јест други људи морају да се поштују. И тако се данас и живи у Русији.
Ово је нормалан пут развоја са очувањем своје традиције, али без мржње према другим традицијама. При томе нема никаквог насилног или вештачког мешања традиција или “мелтинг пота”, то јест примене Западног принципа “из мноштва једно”, већ се користи принцип “из мноштва мноштво” где се народи сложно противе Западном једноумљу и агресији.

Ђорђе Вукадиновић: Данас Митровица – сутра Суботица

(НСПМ)
Даме и господо, драги пријатељи,
Ја не волим митинге, ви не волите предавања. Али мука нас је натерала.
Пре свега, желим да захвалим нашој браћи са Косова и Метохије што су нас, оволико и овакве, окупили да дамо подршку опстанку институција Републике Србије и српског народа на Косову и Метохији.
Све најважније речено је у кратком прогласу којим позивају на овај скуп. „Подржимо браћу са Косова и Метохије и њихов захтев за поштовање Устава, Закона и институција државе Србије, а против Бриселског споразума и капитулације.
- данас Митровица – сутра Суботица
- данас Зубин Поток – сутра Бањалука
- данас Косово и Метохија – сутра Војводина и Република Српска
- стоп капитулацији и окупацији“.
И то је отприлике то. Кратко и јасно. Да не буде после да нисмо знали и да нам није речено.
А израчунали су колико нас сваки дан кошта Косово, ако се не варам, око милион долара. Или евра. Срам их било?! Сутра ће тако исто рачунати за Прешево или „Санџак“. Што не израчунаше колико нас кошта Дедиње или „круг двојке“.
Драги пријатељи, чујем да скандирате „издаја, издаја“. Али грешите. Није ово издаја. Ово је велеиздаја, драга господо. И, не, није ово обична капитулација. Ово је страшна, бесмислена и срамна капитулација.
Наравно да би ми било лакше и пријатније седети у фотељи или ТВ студију и анализирати и релативизирати у стилу „може овако, а може и онако“. Али верујте да нема овде много шта да се анализира и „филозофира“. Не треба овде нека велика аналитичка, политичка или правна памет. Не, овде је, нажалост, све јасно и све видљиво, такорећи „из авиона“. Ради се (под 1.) о изручењу Срба са Косова и Метохије и српских институција у надлежност Тачијевој држави. И (под 2.) ради се о почетку институционалне капитулације и државног слома који се неће завршити са Косовом. Већ се чују гласови из тзв. Прешевске долине, јачају притисци на Републику Српску, кува се на северу, у Војводини.
Драги пријатељи,
неке ствари су напросто недопустиве. Недопустиво је продати мајку, сестру, веру или отаџбину. Недопустиво је то учинити чак и зарад опстанка и хлеба, а некмоли зарад неког датума и зарад чланства у некој организацији за коју не знамо да ли ће уопште и постојати кад ми стигнемо пред њена врата.
Па, опет, ја их не мрзим и саветујем и вама да не мрзите. Мржња заслепљује и трује. Ја их, заправо, сажаљевам. Није њима лако, верујте. И тек им неће бити лако… Неће се ово добро завршити по главне јунаке. Ово мирише истовремено и на хаос и на диктатуру. Овде се не зна ни ко заправо влада, ни на основу чега. Не зна се чак ни да ли је први први, или је први други или чак трећи. Не зна се ни ко су, ни колико их је. Да ли је у питању владавина једног, двовлашће, тријумвират или четверац са кормиларом. (Овима се чак не може ни скандирати оно „бандо….“, јер су ови истовремено и црвени и црни и жути и плави. Тачније, све и ништа од тога.) Жао ми их је и стидим се због њих. Жао ми је што су моји, а не власт неког мог непријатеља. Па ипак ми их је жао – зато што видим како ће завршити и како ће бити презрени и одбачени и од народа и од оних који их сада тапшу по раменима и охрабрују на овом путу без повратка.
Знам да многи од вас овде сматрају, а ни ја нисам био далеко од тог мишљења, да се не треба разилазити, да треба остати и позвати грађане, студенте, раднике и ђаке да нам се придруже. Сигуран сам да би се одазвали. Сигуран сам да бисмо успели. Сигуран сам да овај град и овај народ нису мртви већ само уснули и обамрли. Сигуран сам, такође, да има довољно поштених и патриота на одговорним местима и да не би усудили да крену силом на народ.
Знам да ће многи одахнути ако се сада мирно разиђемо и помислити да су се спасли, да су се, ето, „Срби мало истутњали“ и да могу наставити свој прљави посао. Неки ће можда, чак, помислити и да је све намештаљка. Али варају се. Не, ово је упозорење, последња опомена, жути картон (мада су већ одавно заслужили црвени). Ово је апел и молба да мисле макар на себе, ако им већ до Србије није стало. Ово је последњи покушај да се ствар разреши саборно и мирно. Тачно је да Срби не треба да се деле – али још је горе да будемо сложни у издаји и предаји.
Е, сад. Ако допустимо да овај жар згасне, ако нисмо у стању да га очувамо месец или два дана… Онда нисмо ни достојни успеха и победе. Онда нисмо ни достојни Косова. Па, наши преци су тај жар чували и одржавали вековима – а ми се питамо хоћемо ли успети месец дана.
Али сигуран сам да није тако.
Сигуран сам у себе и у вас. Сигуран сам у нашу цркву, без обзира што је и она изложена великом притиску и уценама. А поготово сам сигуран у нашу браћу са Косова. Зато сам сигуран да ћемо се за Видовдан овде поново окупити још бројнији и још одлучнији. Да прославимо победу – или да се за победу изборимо.
Али, у сваком случају, сигурно нећемо доћи да бисмо седели на стиропору.
Ми се не повлачимо, не зато што смо „тврдоглави“, већ зато што се од Косова и са Косова немамо где повући.

VLADIKA NIKOLAJ EVROPI - VIDOVDAN 1916. GOD.

"Gospodo i prijatelji!

Došao sam iz Srbije, iz Evropske ponoći.
Tamo nigde ni zračka svetlosti.
Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli.
Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro
svanuće dana.
Zahvalan sam lordu arhiepiskopu, Kenteberijskom, koji mi je omogućio da na
sveti Vidovdan, ovog leta gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi
Svetog Pavla, pred njegovim Visočanstvom, kraljem Džordžem petim i
najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.

Gospodo i prijatelji!
Ceo dan juče, proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je
ponos Engleske i Hrišćanstva.
Ja sam vidio, da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donešenog iz
raznih krajeva imperije, u kojoj sunce ne zalazi.
Video sam, da je sagrađen od granita i mermera, koje su ispirali talasi
stotine mora i okeana.
I da je ukrašen, zlatom i dragim kamenjem, donetim iz naj skupocenijih
rudnika Evrope i Azije.
I uverio sam se, da se ovaj hram, s pravom ubraja, u jedno od
arhitektonskih čuda sveta.

No, gospodo i prijatelji!
Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu, u kojoj ima jedan hram, i veći,
i lepši, i vredniji, i svetiji, od ovog hrama.
Taj hram, se nalazi u srpskom gradu Nišu, i zove se ĆELE KULA.

Taj hram, je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda.
Naroda koji pet vekova stoji, kao stamena brana Azijatskom moru, na južnoj
kapiji Evrope.
A kad bi sve, lobanje i kosti, bile uzidane, mogao bi se, podići hram,
trista metara visok, toliko širok, i dugačak, i svaki Srbin, bi danas,
mogao podići ruku i pokazati.
Ovo je glava, moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga
prijatelja, kuma.
Pet vekova, Srbija lobanjama i kostima svojim, brani Evropu, da bi ona
živela srećno.
Mi smo tupili, našim kostima, turske sablje, i obarali divlje horde, koje
su srljale kao planinski vihor na Evropu.
I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća,
koja leže između Rafaela i Šilera.
Za sva ona, bela i crvena stoleća, u kojima je Evropa, vršila reformaciju
vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada,
reformaciju celokupnog života.
Rečju.
Kada je Evropa, vršila smelo korigovanje, i Bogova, i ljudi iz prošlosti, i
kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno.
Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim,
braneći ulaz u to čistilište.
I drugom rečju, dok je Evropa, postajala Evropom, mi smo bili ograda njena,
živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže.

Na Vidovdan, 1389. godine, Srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom,
stao je na Kosovu Polju, na branik Hrišćanske Evrope, i dao život, za
odbranu Hrišćanske kulture.
U to vreme, Srba je bilo koliko i vas Engleza.
Danas ih je, deset puta manje.

Gde su? Izginuli, braneći Evropu.

Sada je vreme, da Evropa Srbiji vrati taj dug."

Зашто Косово или: подршка протесту 10. маја из срца Империје

 

Небојша Малић

Ако се одрекнемо Косова, не само територије, већ и људи који тамо живе, сами себе проглашавамо за Старчевићев "пасји накот".

Београд/Вашингтон, 09.05.2013

Зашто Косово?

Не само зато што је то историјска српска земља, прекривена манастирима и светињама - али и зато.

Не само зато што је то суверена територија државе Србије, бесправно отета кршењем основног међународног закона, због чега је ономад суђено Немцима у Нирнбергу - али и зато.

Не само зато што се предајом Косова марионетска власт ставља ван закона, руши правни поредак (какав год да је) и саму државу - али и зато.

Не само због традиције, вере, идентитета, културе и историје, коју циљано, свесно и намерно покушавају да нам ускрате, покваре и оспоре - али и зато.

Али понајвише зато што пристанком на злодела непријатеља и његових домаћих следбеника, губимо право да будемо људи.

Да позајмим речи једног пријатеља, превише вредне да се изгубе у мору коментара: Косово је елементарни тест националне, грађанске и демократске одговорности ове земље према делу својих грађана - Срба, Горанаца, па чак и Шиптара (које режим наркотерористе Тачија посебно злоставља) који желе да остану грађани Србије, да живе на територији Србије, у својим кућама, на својој земљи. Које поданички расположени Одсрби желе да препусте Тачију зато што им је заморно да се њима баве.

Ово је цивилизацијски канибализам, издаја равна напуштању родитеља, сродника или првог комшије ако га је снашла нека невоља. После тога више нисмо људи, него звери.

На питању Косова се данас прелама хоће ли Србија сутра бити уређена држава, или дивља хорда у којој јачи гази слабијег. Држава је онолико смислена колико поштује сопствене законе. Оваква Србија, коју води Државно Дно, више нема смисао. Друштво постоји само онолико колико се брине за своје најугроженије чланове. Овакво друштво, које предводи квислиншки култ, више нема смисао.

Ако се одрекнемо Косова - не само комада земље, већ и људи који тамо живе, и идеје права и правде, а све то од нас данас траже - да би се додворили безобзирним силницима, губимо право да се зовемо цивилизованим људима. Сами себе проглашавамо за Старчевићев „пасји накот“; нудимо оправдање сваком освајачу и крвнику који је икада на нас дигао руку; пљујемо на сва претходна покољења која су крварила за слободу и правду; проклињемо сва покољења која ће доћи.

Одричући се себе, хулимо на Бога.

А од нас то и захтевају, јер другачије не могу да нас победе.

Зато Косово.

Зато 10. мај, у 12:44.

Какви будемо сутра, бићемо довека.

Срби са севера КиМ обратили се директно Владимиру Путину (нецензурисана верзија)

 

Председнику Руске федерације, В.В. Путину,
Председнику Владе Руске федерације, Д.А. Mедведеву,
Председнику Савета федерације федералне скупштине Руске федерације, В.И. Атвијенко
Председнику Државне думе федералне скупштине Руске федерације, С.Е. Наришкину
Министру иностраних послова Руске федерације, С.В. Лаврову

Обраћање четири скупштина општина АП Косова и Метохије

Обраћамо се Руској Федерацији, као сталној чланици Савета безбедности и једног од гараната Резолуције 1244 Савета безбедности УН, због врло јаког притиска и претњи којима су Косово и Метохија подвргнути од стране окупационог сепаратистичког режима Приштине-ЕУ и САД, због чега су власти у Београду приморане да потпишу Бриселски споразум.

На основу тог споразума од Београда се ултимативно захтева фактичка предаја дела српске територије Косова и Метохије окупационом сепаратистичком албанском режиму из Приштине. У замену се Србији нуди датум за приступне преговоре за чланство у Европској унији који, уз све то, сами по себи не представљају никакву гаранцију будућег чланства.

Имајући у виду неодређене перспективе европског интеграционог процеса и неизвесну судбину саме Европске уније, као и сам Устав Србије иРезолуцију 1244, тзв. Бриселски споразум представља цинично ругање државности Србије и понижење националне самосвести српског народа.

Узнемирени смо и зато што српско-руске сусрете на највишем нивоу, од којих је један одржан у априлу, а следећи треба да се одржи у мају ове године, неки политичари из владајуће коалиције и с њима повезани стручњаци представљају као фактичку подршку званичне Москве прихватању тзв. Бриселског споразума властима у Београду, иако се њиме предвиђа легализација сепаратистичког распарчавања државе Србије.

Ми међутим знамо да је Русија увек подржавала територијалну целовитост Србије са Косовом и Метохијом у њеном саставу, те да и даље стоји на чврстој позицији супростављања признању независности самопроглашене тзв. Републике Косова и њеном пријему у чланство УН.

Саопштавамо да је 22. априла о.г. у знак протеста против тзв. бриселског споразума у Косовској Митровици одржана свенародна Скупштина на којој је непосредно изражена народна политичка воља да се у складу са Уставом Републике Србије конституишу органи Аутономне покрајине Косово и Метохија. Тренутно се ради на формирању органа:

 

Скупштине, Извршног већа и других органа власти АП КиМ, предвиђених Уставом државе Србије. Зато ми, као законити и легитимни политички представници народа АП Косова и Метохије као једне од две територијалне аутономије у саставу Републике Србије, која не прихвата насилни и етнички мотивисани сепаратистички чин одвајања од матичне државе Србије, јавно саопштавамо следеће:

1 Тзв. бриселски споразум од 19. априла о.г. представља нелегални акт, којим се грубо крше Устав Србије из 2006. године и Резолуција СБ УН 1244.

2 Сепаратистички режим у Приштини и ЕУ захтевају од Београда да методама силе у дело спроведу тзв. Бриселски споразум, што је супротно Уставу Републике Србије, Резолуцији 1244 СБ УН, а противни су и политичкој вољи грађана Косова и Метохије који желе да остану у саставу државе Србије.

3 Слободни смо да од Вас захтевамо да помогнете властима у Београду да процес преговарања о статусу Косова и Метохије вратите у формат Савета безбедности, уз обавезно учешће сталних чланова СБ УН Русије и Кине, који подржавају територијалну целовитост Србије.

4 Верујемо да ће током преговора под окриљем Савета безбедности о решавању статуса Косова и Метохије наша власт у Београду укључити Србе из целе покрајине, како оне који живе на северу тако и оне јужно од реке Ибар.

5 Све док међународна заједница на нивоу СБ УН не донесе легитимна решења у вези са Косовом и Метохијом, односно нову резолуцију о Косову и Метохији коју би Србија ратификовала у складу са Уставом Србије, подразумева се да сви у Србији морамо да радимо у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН од 10.06. 1999.

У оваквој кризној ситуацији ми не видимо други излаз, осим да се обратимо Вама са молбом да и нама, као и властима у Београду помогнете да заштитимо уставни поредак Републике Србије на Косову и Метохији, као и Резолуцију 1244 СБ УН од једностраних акција Вашингтона, Брисела и Приштине, који покушавају да наметну решење искључиво у своју корист.

Морамо да признамо да је садашња власт под притиском ЕУ и САД изиграла предизборна обећања да ће поништити све штетне уговоре које је режим Бориса Тадића парафирао на штету Срба са Косова и Метохије и Резолуције 1244. Ми их због тога не осуђујемо нити оправдавамо, имајући у виду страшне притиске који су се обрушили на нашу земљу.

 

Обраћајући се Русији, ми у исто време молимо да наше позиције и нашу борбу подрже и:
● Друштвено-политичке снаге Србије, парламентарне и непарламентарне странке, друштвени покрети и организације, јавни радници на пољу науке и културе и сви људи којима је стало до части и независности њихове отаџбине;
● Српска дијаспора у Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, САД, Канади, Западној Европи, Русији, Аустралији и другим земљама;
● Међународна политичка и парламентарна јавност која се изјашњава против признања независности самопроглашеног Косова, као кршења основних постулата међународног права, на првом месту Повеље УН;
● Слободна међународна јавност, која је забринута због даље ескалације конфликта на Балкану и Европи, као резултата насилничког притиска који угрожава међународноправни поредак и мир;

● Све људе добре воље који су против насилног преформатирања и савремених метода поробљавања читавих земаља и народа.

Ми ћемо се борити за наша уставна и људска прав, за част и национално достојанство Србије, против војно-политичког, економског и духовног поробљавања српског народа.

Ми водимо праведну борбу за праву и свету ствар, за неотуђива лична права и политичку слободу.

Андреј Фајгељ: Јунаштво и предузетништво – вредносни систем гусала у 21. веку

(НСПМ)
Српске гусле су вековима играле одређену политичку улогу. Успомена на изгубљену државност и идеја слободе преношене су превасходно гуслама. На тај начин изведено је јачање капацитета за извођење највећег пројекта српског народа у протеклих седам векова: ослобођење и обнову државе.
Од 1804-1918. пројекат је у потпуности остварен, чиме настају сасвим различити услови. Уместо раје, Срби су постали државотворни народ, а уместо туђе и непријатељске управе поставили су своју. Нажалост, прилагођавање новонасталим условима није довршено, већ се континуитет са турским добом већ два века тврдоглаво одржава, и то у пресудним стварима као што су друштвена селекција или вредности.
Рад је нпр. за рају био обесмишљен отимачинама и кулуком, али се и данас чују рајетински ставови попут „не могу тако мало да ме плате како мало ја могу да радим“. Раја је зазирала од отоманске државе, а најхрабрији гледали да је подрију и покраду, али и данас није реткост да се грађани поносе утајом пореза. Да би опстала под туђинском влашћу, раја је развила паралелни систем, али ми и данас више волимо везе него конкурсе.
Раја је измицала шеријату и живела под хаотичним мноштвом закона, али ми још увек живимо у неукњиженим становима, плаћамо мимо рачуна и возимо без појаса. Ако је раја живела по селима, клонећи се турских градова и путева, ми ни данас немамо високу комуналну свест, што доказује ђубре по нашим улицама и рупе на путевима.
Раја је могла да напредује кроз друштво само ако погази своју веру, али ми и даље успешне доживљавамо као издајнике, и већ у школи осуђујемо „штребере“. Представници система се подједнако уклапају у старе, османлијске калупе. Побеснело тржиште некретнина може се уредити само масовном планском градњом, али Турци не хају да ли раја има стан или копа земунице. Слични примери се ређају у недоглед.
Ради се о историјској трагедији једног народа коме је слобода била вековни сан, вредан сваке жртве – све док се није обистинила. Својим односом према раду, одговорности и солидарности, ми већ два века поручујемо „Врати се ага“. Пошто смо према сопственој држави наставили да се понашамо као према „пустом турском“, ми смо у слободи остали робље.
Светлији део ове приче је да још увек имамо и слободу и државу, и да треба само да их извадимо из запећка пре него што заиста пропадну, што се на географској периферији већ увелико догађа (најскорији пример Косова је и најболнији). Последњи је час за усклађивање вредносног система и менталитета. Али колико нам у томе на почетку 21. века могу помоћи гусле и њихове традиционалне вредности?
Потребно је пре свега да се сетимо да кључна реч за традицију није очување, већ преношење. То потврђује и корен, како речи традиција (латинско традере), тако и српског облика предање. Идеју предања, односно предаје, можемо сликовито представити трком штафете.
Потребно је заузети положај, примити штафету, са њом претрчати свој део трке и предати је следећем такмичару. Код нас уместо тога преовладавају две крајности: једни отрче без штафете јер не знају шта би с њом, док други поступају још горе: преузму штафету и седну са стране да би јој се на миру дивили.
У истинском смислу предања гусле јесу актуелне, јер чувају позитивна искуства из прошлости, омогућавају успостављање континуитета и тако нас оснажују за савремене изазове. Наша употреба гусала – наш део трке – умногоме ће одступати од наслеђа, али ће га у ствари одржати у животу и пренети његову суштину следећем поколењу.
Треба подсетити да су и саме гусле претрпеле значајна прилагођавања од Вука наовамо (да не спомињемо претходне промене, попут ране христијанизације и патријархализације након 14 века).
У време устанка, слобода је зависила од борбености народа и његове војне спреме. Још читав век, руковање јатаганом била је престижна лична вештина. Али у чему би данас требало обучавати младе мегданџије да би допринели личном и друштвеном развоју ?
Одговор нуде примери Швајцарске и Јапана, чији народи су својевремено, као и Срби, били ратничка елита својих региона. Ове државе су одржале своје позиције у светском врху управо јер су увиделе да се слобода и слава више не задобијају на бојном пољу, већ на тржишту. Они су и даље елита, али не ратничка, већ радничка. Врхунско руковање оружјем замењено је изузетним руковањем оруђем, а престиж самураја и швајцарске гарде престижом Сонија, Тојоте и Ролекса.
И код нас је постојало схватање да је основни део преношења прелазак из епских у привредне вредности и развој радне етике. Карловачки прота и велики национални делатник Никола Беговић, сакупљач народних песама (Српске народне пјесме из Лике и Баније, Загреб, 1885), говорио је „Били смо јунаци на пушци и на муци…
Али одсад ваља да будемо јунаци на привреди.“ Овај став је у потпуности прихватио његов ученик Владимир Матијевић, оснивач Привредника, највеће невладине организације у историји Србије и Југославије. Имућни трговац и банкар, он своју пословност гради на идеалима гусала : „Бити кадар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати“.

Владимир Матијевић

Привредник је збринуо, одшколовао и запослио око 40.000 (!) питомаца, углавном из дефаворизованих слојева, васпитавајући их у духу гесла „Рад, штедња, честитост“. Попут Матијевића, Тесла и Пупин су били потомци српских граничара, и нису крили своје одушевљење гуслама. Обојица су били велики радници.
Тесла је говорио: „Да би био успешан у овом свету, човек мора да се приволи на најтежу врсту рада“, а Пупин : „Ништа човека не чини толико срећним као поштено уверење да је дао све од себе“. Ови великани су својим животима извели усклађивање о ком говоримо. Они су постали витезови рада и знања.
Сем истоветне државотворне улоге, нови вредносни систем је у бити сагласан са традиционалним. Потребно је јатаган заменити тастатуром, али вештина и изузетност остају исте, као и њихови резултати. Гусле нуде низ конкретних одговора на најважније питање: „Како ће нам бити боље?“. Тако што ћемо постати кадри попут хајдука, скочити на ноге лагане и добити онолико мегдана колико је у години дана: знања, послова, остварених пројеката…
Тако што ћемо опонашати вештину Лексе Саичића, темељност Луке Лазаревића, солидарност Ивана Кнежевића, искреност Краљевића Марка, изграђену свест Јелице од Сталаћа, бригу за опште добро Св. Петра Цетињског, предузетништво Милоша Обилића и марљивост Карађорђеву, на којој почива слобода:
Ко ће љута змаја преварити,
Ко ли њега спаваћива наћи.
Почетак буне против дахија (Вук 24:476, 7)
Али изнад свега, тако што ћемо усвојити поруку гусала да је држава привилегија која се стиче трудом, а слобода најскупљи луксуз.