Uvođenje vođa civilnog društva u unutrašnje krugove moći je praksa koja daje dobre rezultate. Za korporativne elite
„Sve što je učinjeno do sada učinilo je svet sigurnijim mestom za kapitalizam. Smanjujući socijalne tenzije pomaganjem i tešenjem potrebitih, obezeđivanjem sigurnosnih ventila za ljutite i unapređivanjem funkcionisanja vlade, osigurali smo njegov opstanak“ (McGeorge Bundy, savetnik za nacionalnu bezbednost dvojice američkih predsjednika J. F. Kennedya i Lyndona Johnsona i predsednik Fondacije Ford 1966-1979).
„Finansiranjem i stvaranjem političkih okvira za mnoge zabrinute i predane ljude koji rade u neprofitnim organizacijama vladajuća klasa je u mogućnosti da nadzire i odvoji čelnike od ostatka zajednice i da njihovo delovanje učini tako dugotrajnim i tegobnim da rad na socijalnoj pravdi postane gotovo nemoguć u tim uslovima“ (Odlomak je iz knjige Paula Kivela „Vi ovo zovete demokratijom? Ko zarađuje, ko plaća, a ko zaista odlučuje?“).
„Novi svetski poredak praktikuje ritual pozivanja vođa civilnog društva u unutrašnje krugove moći a istovremeno im onemogućava da bilo šta učine, i takva praksa daje dobre rezultate. Prvo, kaže svetu da kritičari globalizacije prvo moraju zaslužiti pravo da učestvuju u 'odlučivanju'. Drugo, pruža iluziju da globalna elita, koja se eufemistički naziva demokratijom, ipak odlučuje legitimno. I treće, ona kaže: 'nema alternative' globalizaciji, korenite promjene nisu moguće, a većina se može samo nadati saradnji sa ovim vladarima samo ako pristane na njihovu ucenu.
I dok 'globalizatori', kako bi pokazali svoju dobru volju, ponekad i usvoje pokoji predlog, njihovi osnovni ciljevi nisu ugroženi. A šta to 'udruženja civilnog društva' čine? Dok istovremeno slabe i dele društveni pokret na brojne razjedinjene grupe, zapravo samo jačaju moć korporativne elite. Razumevanje tog procesa je od velikog značaja, jer su desetine i stotine hiljada ljudi u Sijetluu, Pragu i Kvebeku (1999-2001) bile uključene u antiglobalizacijske proteste, odbacujući ideju da je novac sve. Bunili su se protiv opšteg siromašenja miliona ljudi i uništenja planete zbog bogaćenja malobrojne elite.
Taj čin svakako treba pozdraviti, kao i one koji vode te proteste, ali mora se ići dalje i konačno osporiti pravo finansijskoj eliti da vlada svetom. To zahteva ponovno promišljanje strategije protesta. Možemo krenuti na viši nivo pokretanjem protesta u našim zemljama i pokretima koji će objasniti ljudima, preneti poruku o tome šta globalizacija čini običnim ljudima. Jer oni su snaga koja se mora mobilizovati u izazovu onih koji pljačkaju celu planetu“
(Majkl Čosudovski posle samita FTAA u Kvebeku 2001).
Tokom samita u Kvebeku došlo je do sukoba demonstranata sa policijom u kojem su za suzbijanje protesta korišćeni vodeni topovi i suzavac. Zanimljivo je da su uvek
„protestanti bili ti koji su izazivali policiju“. U ovom slučaju to su bili Joan Russow i Stranka zelenih Kanade (
Green Party of Canada), koje su bezbednosne službe optužile kao odgovorne za nerede.
E. S. HERMAN I N. ČOMSKI: „PROIZVODNJA PRISTANKA“ „Proizvodnja pristanka“ je termin koji su smislili Edvard S. Herman i Noam Čomski i, kako stoji u njihovom istoimenom radu,
„predstavlja propagandni model korišten od korporativnih medija, kojima vlast manipuliše javnim mišljenjem i nameće pojedincima sistem vrednosti i verovanja. Masovni mediji služe kao instrument kojim se prenose poruke i simboli celokupnom stanovništvu. Njihov je zadatak da zabavljaju, informišu i da nametanjem i učvršćivanjem vrednosnih sistema integrišu pojedince u institucionalne strukture šireg društva. U svetu koncentrisanog bogatstva i rastućih sukoba interesnih grupa ispunjavanje i provođenje te uloge zahteva sistemsku propagandu“.
„Proizvodnja pristanka“ podrazumeva manipulaciju i oblikovanje javnog mišljenja. Ona uspostavlja konformizam, prihvatanje autoriteta i socijalnu hijerarhiju. Ona zahteva potčinjavanje etabliranom socijalnom poretku. „Proizvodnja pristanka“ opisuje potčinjavanje javnog mišljenja masovnim medijima i njihovim proizvoljnim lažima.
PROIZVODNJA OTPORA Sa „proizvodnjom pristanka“ smo uglavnom upoznati, ali nužno je fokusirati se na proces „proizvodnje otpora“ (
Manufacturing Dissent), koji ima ključnu ulogu u služenju interesima vladajuće elite.
U savremenom kapitalizmu mora da prevlada iluzija demokratije. U interesu korporativne elite je da prihvati – budući da oni ne ugrožavaju uspostavljeni društveni poredak – neslaganje i proteste kao sastavni deo sistema koji su stvorili. Svrha je ne sprečavati neslaganje, već naprotiv, oblikovati protesni pokret, upravljati njim i samim tim postaviti njegove spoljne granice. Granice do kojih se sme doći, a koje se ni po koju cenu ne sme preći.
Zarad održavanja svog legitimiteta, ekonomske elite koriste ograničene i nadzirane opozicione oblike sa ciljem sprečavanja razvoja radikalnih oblika protesta, koji bi mogli da protresu same temelje i institucije globalnog kapitalizma. Drugim rečima, „proizvodnja otpora“ deluje kao bezbednosni ventil koji štiti i održava novi svetski poredak.
Ali, kako bi proces „proizvodnje neslaganja“ bio funkcionalan, on mora da bude pažljivo regulisan i nadziran od onih protiv kojih su protesti usmereni.
FINANSIRANJE OTPORA Iako naizgled zvuči paradoksalno, proizvodnja otpora se u suštini postiže finansiranjem otpora samog. Oni protiv kojih je protest usmeren finansiraju i usmeravaju novčana sredstva organizatorima protesta. Finansiranje nije ograničeno samo i isključivo na „kupovinu“ naklonosti političara. Finansijske elite koje kontrolišu najveće fondacije takođe nadziru i finansiraju brojna udruženja i organizacije civilnog društva koje su kroz istoriju bile uključene u protesne pokrete upravo protiv društvenog poretka koji su one stvorile. Programi mnogih nevladinih organizacija i pokreta uveliko se oslanjaju na finansijska sredstva iz javnih i privatnih fondacija, uključujući (između ostalih) i „Ford“, „Rockefeller“, „McCarthy“ fondacije.
Antiglobalistički pokret protivi se Volstritu i teksaškim naftnim divovima koje kontroliše Rockefeller, ali upravo njihove fondacije i zaklade velikodušno finansiraju progresivne antikapitalističke mreže, baš kao i ekologe (protivnike
„Big Oil“), a sve sa ciljem kako bi na kraju nadgledali i oblikovali njihove aktivnosti.
Mehanizmi „proizvodnje otpora“ zahtevaju manipulativno okruženje i suptilnu saradnju pojedinaca unutar progresivnih organizacija (antiratna udruženja, organizacije za zaštitu prirodne okoline i antiglobalistički pokret). Dok
mainstream mediji „proizvode pristanak“, složenu mrežu nevladinih organizacija korporativne elite koriste u manipulaciji protestnim pokretima i njihovim stavljanjem u kalupe. Posle deregulacije globalnog finansijskog sistema 1990. i brzog bogaćenja finansijskog establišmenta, finansiranje udruženja preko fondacija naglo je poraslo.
Gorka je ironija što je u poslednjih nekoliko godina deo prevarantskih dobitaka na Volstritu iznova recikliran kroz razne neoporezive fondacije i humanitarne akcije. Ovi srećni novčani dobici nisu korišćeni samo za kupovinu političara, oni su takođe prosleđeni raznim udruženjima, istraživačkim institutima, društvenim centrima, crkvenim grupama, udruženjima za zaštitu okoline, alternativnim medijima, grupama za ljudska prava itd... „Proizvodnja otpora“ se takođe odnosi i na pojedine „leve“ i „progresivne“ medije, koji su finansirani preko raznih udruženja ili direktno iz fondacija.
Skriveni cilj „proizvodnje otpora“ je uspostavljanje granica do kojih može ići „korektna politička opzicija“. Sa druge strane, u mnoge nevladine organizacije infiltrirani su informatori zapadnih obaveštajnih službi.
FRAGMENTIRANI AKTIVIZAM Cilj korporativnih elita bio je da raskomadaju i podele društvene pokrete. Rat i globalizacija više nisu u prvom planu aktivizma civilnog društva. Aktivizam se raspršio. Više ne postoji integrisani antiglobalistički i antiratni pokret. Nije prepoznata veza ekonomske krize i ratova koje SAD vode u svetu.
Otpor je fragmentisan i pospremljen u male odeljke. Protesni pokreti se razdvajaju u razne „tematski orijentisane“ pokrete – pokrete za ženska prava, klimatske promene, okolinu, antiglobalističke itd. Svaki za sebe ohrabren je velikodušnim finansijskim injekcijama, za razliku od masovnih pokreta. Ovakav mozaik bio je rasprostranjen već '90-tih, pred početak samita G7.
ANTIGLOBALISTIČKI POKRET Antisamit u Sijetlu 1999. bio je trijumf antiglobalističkog pokreta.
„Istorijska koalicija aktivista koja je zatvorila sastanak Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu iskra je koja je zapalila globalni antikorporativni pokret“, napisala je Naomi Clein u „Nationu“ u novembru 2009. godine.
Sijetl je bio doista važno raskršće u istoriji masovnih pokreta. Okupilo se više od 50.000 ljudi iz različitih sredina, organizacija civilnog društva, za ljudska prava, sindikata, ekologa, i svi su došli sa istim ciljem: da razotkriju i demontiraju neoliberalnu agendu, uključujući i njene institucionalne temelje.
Ali događaje u Sijetlu obeležio je i veliki preokret. Uz „neslaganje“ svih sektora društva, službeni WTO samit očajnički je trebao učešće „iznutra“ vođa civilnog društva, koji su za posmatrače „spolja“ trebali da pruže utisak da se sve odvija „demokratskim putem“. Dok su hiljade ljudi marširale Sijetlom, ono što se dogodilo iza zavesa bila je
de facto pobeda neoliberalizma. Nekoliko organizacija civilnog društva (formalno protivnika WTO) je, pristajući na razgovore sa predstavnicima Svetske trgovinske organizacije, priznalo legitimitet globalnog trgovinskog ustrojstva umjesto da WTO prozovu kao protivpravnu organizaciju.
„Akreditovani predstavnici nevladinih organizacija pozvani su na druženje u prijateljskom okruženju sa ambasadorima, trgovinskim ministrima i finansijskim moćnicima sa Volstrita na nekoliko službenih događanja, uključujući i brojna primanja i koktele“, napisao je Majkl Čosudovski u svom članku „Pogled na proteklih deset godina“ (
See Ten Years Ago).
Skriveni plan je bio da se oslabi i podeli protesni pokret i preokrene antiglobalistički pokret prema područjima koja neće direktno pretiti interesima ekonomske i financijske elite. Ove „akreditovane“ organizacije civilnog društva, finansirane iz privatnih fondacija (Ford, Rockefeller, Rockefeller Brothers, Charles Stewart Mott, The Foundation for Deep Ecology), postavile su se kao lobističke grupe, delujući formalno kao predstavnici društvenih pokreta. Predvođeni istaknutim i predanim aktivistima, sami sebi su vezali ruke. Na kraju, prihvatanjem legitimiteta (u biti ilegalne WTO) organizacije pomogli su, iako ne svojom voljom, slabljenje antiglobalističkog pokreta.
Vođe nevladinih organizacija bili su itekako svesni odakle im dolazi novac. Iako unutar američkih i evropskih nevladinih organizacija vlada uverenje da su te fondacije nezavisna i filantropski nastrojena zasebna tela odvojena od korporacija (na primer Rockefeller Brothers Foundation smatraju nezavisnom od porodičnog carstva banaka i naftnih kompanija Rockefellerovih). U izvrnutoj logici borbe protiv korporativnog kapitalizma, a sa platama i operativnim troškovima zavisnim od novca iz privatnih korporativnih fonsacija oslobođenih poreza, to je postala općeprihvaćena činjenica. Nevladine organizacije su uhvaćene u ludačku košulju i njihovo postojanje zavisi od korporativnog novca. Sve njihove aktivnosti pažljivo prate i nadziru kapitalisti.
„PROGRESIVNI“ ČUVARI U ovoj priči korporativna elita, čijim interesima uredno služe MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija, spremno će finansirati organizacije koje su predvodnice protesnih pokreta protiv WTO i drugih internacionalnih finansijskih institucija. Podržane novcem iz fondacija, nevladine organizacije postavljaju i razne čuvare (
watchdogs), čiji je zadatak da prate provođenje neoliberalne politike, ali bez podizanja prašine oko toga ili postavljanja previše pitanja, na primer kako to WTO svojom politikom doprinosi siromašenju milona ljudi.
Osnivač SAPRIN-a (
The Structural Adjustment Participatory Review Network) je
Development Gap, a USAID i Svetska banka finansiraju nevladine organizacije sa sedištem u Vašingtonu.
Opširno dokumentovano nametanje iz MMF i Svetske banke strukturnih promena zemljama u razvoju predstavlja očiti oblik mešanja u unutrašnje poslove suverenih država, a sve u ime institucija poverenika. I, umesto osporavanja legitimiteta MMF, Svetske banke i njihove „smrtonosne ekonomske medicine“, jezgro SAPRIN-a je tražilo da se obezbedi participacija nevladinim organizacijama radi nadgledanja, radeći ruku pod ruku sa USAID i Svetskom bankom. Cilj je bio dati „ljudsko lice“ neoliberalnoj političkoj agendi, umesto da se direktno odbije politički okvir MMF. SAPRIN je globalno civilno društvo koje je dobilo ime po inicijativi za participativno strukturno prilagođavanje, kojw je pokrenula Svetska banka i njen predsednik Jim Wolfenson 1997. SAPRIN je dizajniran kao tripartitno vežbalište koje okuplja organizacije civilnog društva, njihove vlade i Svetsku banku u zajedničkom nadgledanju programa strukturalnih prilagođavanja (SAPS) i istraživanju novih političkih opcija. To je legitimizacija aktivne uloge civilnog društva u donošenju ekonomskih odluka, odnosno ukazuje na područja koja zahtevaju promene u ekonomskoj politici i koji su to politički mehanizmi potrebni tokom prilagođavanja.
Na sličan način deluje i Trgovinska opservatorija (
Trade Observatory, nekad
WTO-Watch) iz Ženeve, koja je projekat Minneapolis instituta za poljoprivredu i trgovinsku politiku (IATP) a kojeg velikodušno finansira (opet) Ford, Rockefeller, Charles Stewart Mott itd. Trgovinska opservatorija ima zadatak da nadgleda Svetsku trgovinsku organizaciju i Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA i FTAA).
Trgovinska opservatorija takođe prikuplja podatke i brine o „ponašanju“ i „odgovornosti“ prema žrtvama politike WTO ili protagonista neoliberalnih reformi? Metode rada Trgovinske opservatorije ni na koji način ne ugrožavaju WTO. Upravo suprotno, ni legitimitet Trgovinske organizacije niti njihovi sporazumi nikad nisu ispitani.
Ko su najveći donatori Instituta za poljoprivredu i trgovinsku politiku u Minepolisu (
Minneapolis Institute for Agriculture and Trade Policy, IATP):
Ford Foundation
$2,612,500.00
1994–2006;
Rockefeller Brothers Fund
$2,320,000.00
1995–2005;
Charles Stewart Mott Foundation
$1,391,000.00
1994–2005;
McKnight Foundation
$1,056,600.00
1995–2005;
Joyce Foundation
$748,000.00
1996–2004;
Bush Foundation
$610,000.00
2001–2006;
Bauman Family Foundation
$600,000.00
1994–2006;
Great Lakes Protection Fund
$580,000.00
1995 – 2000;
John D. & Catherine T. MacArthur Foundation
$554,100.00
1991 – 2003;
John Merck Fund
$490,000.00
1992 – 2003;
Harold K. Hochschild Foundation
$486,600.00
1997 – 2005M;
Foundation for Deep Ecology
$417,500.00
1991 – 2001;
Jennifer Altman Foundation
$366,500.00
1992 – 2001;
Rockefeller Foundation
$344,134.00
2000 – 2004.
Consumer freedom je također napravio udruženja civilnog društva i nevladinih organizacija koje primaju novac od fondacija, potom slavnih ličnosti koje su aktivne u „pomoći“ udruženjima civilnog društva te spisak imena ključnih igrača koji koordiniraju ovaj zahtevan posao (za više informacija posetiti:
Consumer freedom na www.activistcash.com),
SVI PUTOVI VODE U DAVOS Narodni pokret je otet. Odabrani intelektualci, čelnici organizacija civilnog društva, zatim sindikalni čelnici (uključujući
Oxfam,
Amnesty International,
Greenpeace) rutinski su pozivani u Davos na Svetski ekonomski forum, gde se druže sa najmoćnijim svetskim ekonomskim i političkim akterima. Takvo druženje svetskih korporativnih elita sa probranim
„progresivcima“ deo je rituala na kojem počiva proces „proizvodnje otpora“. Trik je u selektivnom odabiru vođa civilnog društva „kojima se može verovati“, zatim ih integrisati u „dijalog“ i tako ih odstraniti iz svog miljea u kojem su „globalni građani“, koji deluju u ime svojih „kolega“ radnika. Naravno, krajnji cilj je da budu navedeni da služe interesima korporativnog establišmenta.
„Učešće nevladinih organizacija na godišnjem sastanku u Davosu dokaz je da mi svesno nastojimo da integrišemo široki spektar glavnih društvenih faktora u definisanju i unapređenju globalnog programa. Verujemo da Svetski ekonomski forum nudi poslovnu zajednicu sa idealnim okvirima za učešće u zajedničkim naporima sa drugim glavnim faktorima (NVO) globalne ekonomije u poboljšanju stanja u svetu, a to je misija ovog foruma. NVO igraju različite uloge u partnerstvu sa korporacijama kako bi se poboljšalo stanje u svetu. Služe i kao most između ekonomija, vlasti i civilnog društva, povezujući kreatore politike sa širokim masama, donoseći praktična rešenja na sto“, poručeno je sa Svetskog ekonomskog foruma 5. januara 2001. godine.
„Svetski ekonomski forum (WEF) ne predstavlja široku poslovnu zajednicu. To je elitističko okupljanje članova divovskih globalnih korporacija sa minimalnim godišnjim prihodom od pet milijardi dolara. Na odabrane NVO se gleda kao na sudionike i glasnogovornike onih čija se reč ne može čuti i koji su gotovo uvek vrlo daleko od procesa donošenja odluka“, stoji na službenoj stranici WEF.
Sindikalni vođe takođe prave kompromise na štetu radničkih prava. Čelnici međunarodne federacije sindikata (IFTU), AFL-CIO, Evropska konfederacija sindikata i Kanadski kongres rada (HPC) takođe su, kao regionalni čelnici, pozvani da učestvuju na sastanku u Davosu. Oni učestvuju u radu Svetskog ekonomskog foruma kao vođe zajednica i fokusiraju se na međusobno prihvatljive obrasce ponašanja radničkog pokreta. WEF veruje da je
„glas radništva važan za dinamiku dijaloga o pitanjima globalizacije, socijalne pravde, transparentnosti i odgovornosti, tako da obezbeđuje zdrav globalni financijski sistem“.
Dakle, radi se o obezbeđenju opstanka zdravog globalnog finansijskog sistema, koji je posledica prevare i korupcije.
SVETSKI DRUŠTVENI FORUM (WSF) Kontrasamit u Sijetlu 1999. je umnogome postavio temelje razvoju Svetskog društvenog foruma (
World Social Forum). Prvo okupljanje dogodilo se u januaru 2001. u Porto Alegreu, Brazil. Ovaj međunarodni skup okupio je desetine hiljada aktivista iz temeljnih nevladinih organizacija.
WSF i okupljanje nevladinih organizacija održani su održan istovremeno sa Svetskim ekonomskim forumom u Davosu. Namera je bila da se čuje glas opozicije i neslaganja sa Svetskim ekonomskim forumom, korporativnim vođama i ministrima financija. WSF je inicijalno bio pokrenut od francuskog ATTAC i nekoliko brazilskih nevladinih organizacija.
U februaru 2000. Bernard Cassen, čelnik francuske platforme ATTAC, zatim Oded Grajew, lider brazilskog udruženja poslodavaca, i Francisca Whitaker, šefica brazilskih nevladinih udruženja, sastali su se da bi razmotrili predlog o okupljanju „Za svet civilnog društva“. Do marta 2000. formalno su osigurali podršku opštinskih vlasti u Porto Alegreu i provincije Rio Grande do Sul, oboje u to vrijeme kontroliranih od Brazilske radničke partije (PT). Grupa francuskih nevladinih organizacija, uključujući ATTAC,
Friends of L’Humanité i Friends of Le Monde Diplomatique, sponzorisali su alternativni društveni forum u Parizu pod nazivom „Godinu dana posle Sijetla“, a kako bi pripremili dnevni red za proteste koji su se trebali održati prilikom samita EU u Nici. Govornici su pozvali na
„preusmeravanje pojedinih internacionalnih institucija“, npr., MMF, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, a sve kako bi se stvorila globalizacija odozdo i izgradnja međunarodnog građanskog pokreta“, ali ne
„kako bi se uništio MMF, već kako bi se prisilio da preusmeri svoje zadtke“.
Od samih početaka 2001, Svetski društveni forum je podržavala Fordova fondacija, koja je poznata po svojim vezama sa CIA, i to još od 1950-tih.
„CIA koristi filantropske fondacije kao najefiaksniji kanal za usmeravanje velikih svota novca raznim agencijama i njihovim projektima, a bez upozorenja primaocima odakle novac dolazi“, napisao je James Petras u članku objavljenom u
„Global Researchu“ 18. septembra 2002.
Tu su i drugi finansijeri društvenog foruma (ili partneri, ako ćemo koristiti terminologiju foruma samog), uključujući i fondaciju Ford. Dovoljno je reći da se uvek delovalo u najužoj saradnji sa CIA i prema ukupnom američkom strateškom interesu. ondacija
„Heinrich Boll“, koja je pod kontrolom nemačke Zelene stranke je takođe partner u ovome, partner je i nemačka vlada i pristalica ratova u Jugoslaviji i Avganistanu Joschka Fischer, bivši nemački ministar spoljnih poslova i velike agencije poput Oxfa (Velika britanija), Novib (Holandija), Action Aid (Velika Britanija) itd.
Zanimljivo je da član međunarodnog veća SDF govori o
„značajnim sredstvima“ primljenim od tih agencija, a sve to do sada nikad nije podstaknulo značajnije rasprave u telima foruma o mogućim posledicama koje takva zavisnost može generisati. Ipak, on priznaje da su, da bi dobili sredstva od fondacije Ford, organizatori morali da je uvere da Radnička stranka nije bila uključena u celokupni proces.
Važno je ovdje pomenuti dve stvari. Prvo, takav postupak potvrđuje da su sponzori itekako zavrtali ruke organizatorima i različitim snagama u društvenom forumu i određivali uloge različitim strujama u njemu, kada su ih morali uveravati ko će učestvovati, a ko neće. Drugo, ukoliko su donatori uslovljavali neučestvovanje Radničke partije, jasno je kako se gorljivo protive istinskim antiimperijalističkim snagama. Tu je objašnjeno na koji način se određuje ko hoće, a ko neće učestvovati na SDF.
Pitanje finansiranja uopšte nije moguće odgonetnuti u povelji SDF, usvojenoj u junu 2001. Marksisti bi sigurno ukazali na pitanje materijalnih temelja foruma jer je sasvim jasno da onaj ko plaća svirača taj naručuje pesmu. Ali u SDF se ne slažu. Kažu da izvlače novac od imperijalističkih institucija poput fondacije Ford, istovremeno se boreći se protiv
„dominacije kapitala u svetu i bilo kojeg oblika imperijalizma“.
Fondacija Ford je obezbedila temeljna sredstva za SDF i posrednim donacijama „partnerskim organizacijama“ (fondacijama McArthur, Charles Stewart Mott, The Friedrich Ebert Stiftung, W. Alton Jones i telima kao što su Evropska komisija, nekoliko evropskih vlada, uključujući i laburističku vladu Tonija Blera, kanadsku vladu, kao i neka tela UN: UNESCO, UNICEF, UNDP, ILO i FAO).
Osim početne podrške fondacije Ford, mnogi od sudionika su počeli da primaju novac od velikih humanitarnih fondacija. Američke i evropske nevladine organizacije i same postaju sekundarne finansijske agencije, pa Fordov novac preusmeravaju ka drugim partnerskim organizacijama, npr, poljoprivrednim ili pokretima za ljudska prava.
Međunarodno veće SDF je sastavljeno od predstavnika nevladinih organizacija, sindikata, alternativnih medijskih kuća, istraživačkih instituta, od kojih su mnogi izdašno finansirani od fondacja i vlada pojedinih zemalja. I sindikati, koji su rutinski pozivani na druženja sa direktorima sa Volstrita u Davosu, uključujući AFL-CIO, Evropske konfederacije sindikata i Kanadski Kongres rada, takođe sede u Međunarodnom veću. Među nevladinim organizacijama finansiranim od velikih fondacija koje sede u Međunarodnom veću SDF su i Institut za agrikulturu i trgovinsku politiku (IATP), koji nadgleda ženevska Trgovinska opservatorija.
Mreža donatora za trgovinu i globalizaciju (
Funders Network on Trade and Globalization FTNG) ima status posmatrača u Međunarodnom veću SDF, a igra ključnu ulogu. Dok kanališe novac za SDF, istovremeno deluje kao klirinško telo za velike igrače (zaklade). FTNG se opisuje kao
„savez osiguranika predanih izgradnji pravednih i održivih zajednica širom sveta“. Članovi ovog saveza su fondacije Ford, Rockefeller Brothers, Heinrich Boll, C. S. Mott, Merck obiteljska zaklada, Open Society Institute, Tides i drugi.
ZAPADNE VLADE PROTESTE I ponovo gorka ironija: vlade, uključujući i Evropsku Uniju, obezbeđuju novčana sredstva progresivnim grupama uključenim u organizaciju protesta protiv tih istih vlada koje ih finansiraju.
„Vlade su takođe značajni donatori protesnih grupa. Europska komisija je, na primer, finansirala dve grupe koje su mobilisirale veliki broj ljudi u protestima tokom samita EU u Gotenburgu i Nici. Britanska nacionalna lutrija, koju nadgleda vlada, pomaže u finansiranju grupa koje su jezgro britanskog kontingenta u oba protesta“, izjavio je za „Financial Times“ britanski analitičar James Harding.
Sve se odvija na sledeći način: vlada domaćina finansira službeni samit, kao i nevladine organizacije aktivno uključene u proteste protiv samita u toku. Takođe finansira i multimilionskim iznosima aktivnosti bezbednosnih snaga za suzbijanje pobuna, a u čijem radu opet učestvuju predstavnici onih nevladinih organizacije koje isto tako finansira. Dobar primer za razumevanje tog fenomena je veliki protest u Đenovi 2001, kad je protiv 27. samita G8 protestovalo oko 300.000 ljudi. Predstavnici udruženja su se mesecima dogovarali sa tajnim službama i predstavnicima policije, karabinjera, DIGOS (tajne službe za antisubverzivne delatnosti) i lokalnim vlastima, da bi na kraju došlo do opšteg haosa u kome je stotine ljudi ranjeno, a život je izgubio 23-ogodišnji Carlo Giuliani, koga je u (kako je kasnije dokazano) u insceniranim neredima ubio pripadnik karabinjera Mario Placanica.
Svrha svih tih kombinovanih operacija, uključujući i isplanirani vandalizam preobučenih policajaca (Đenova G8, 2001. i Toronto G20, 2010) infiltriranih među demonstrante je da se diskredituju protesni pokreti i njihovi učesnici. Širi cilj je pretvaranje antisamita u ritual neslaganja, kome je svrha da zastupa interese službenog samita i vlade domaćina. Takva logika je prevladala na brojnim antisamitima još od 1990.
Na Peoples samitu u Kvebeku 2001. godine sponzorisanje nevladinih udruženja od kanadske federalne vlade bilo je uslovljeno isključivanjem brojnih grupa i sindikata. Zato se formirao drugi paralelni samit, koga su neki opisali kao „antinarodni“. Sa druge strane, u dogovoru sa federalnim vlastima, organizatori su usmerili protest na lokaciju 10 kilometara udaljenu od grada, umesto prema istorijskom jezgru grada gde se održavao službeni FTAA samit, održan u dobro čuvanim bezbednosnim zonama.
KVEBEK 2001. Umesto marširanja prema ogradama oko mesta održavanja sastanka dve Amerike, demonstranti biraju rutu koja vodi u suprotnom smeru kroz stambene četvrti do parkirališta stadiona. Henry Masse, predsednik Federacije radnika Kvebeka (FTQ), izjavio je:
„Odobravam što smo tako daleko od centra grada. To je pitanje bezbednosti. Hiljadu policajaca je nadziralo marš. Kadcsu se neki aktivisti pokušali odvojiti i krenuti uzbrdo do ograde, FTQ signalizuje članovima Canadian Auto Workers (CAW), koji su hodali na kraju povorke, da sednu i tako blokiraju aktiviste od napuštanja službenog marša“.
ODVOJENI OD ONIH KOJE PREDSTAVLJAJU Osnivanje Svetskog društvenog foruma je nedvosmisleno istorijski trenutak. Nije mala stvar okupiti desetine hiljada angažovanih aktivista. Forum je omogućio razmenu ideja i uspostavljanje veza i solidarnosti. Međutim, ono što upada u oči je ambivalentna uloga čelnika tih organizacija u odnosu prema unutrašnjim krugovima moći. Njihov ugodan i pristojan odnos prema korporativnom ili vladinom sponzorisanju pomoću agencija, Svetske banke itd., podriva njihovu odgovornost prema članstvu nevladinih organizacija i šire. Svrha i cilj „proizvodnje otpora“ je upravo to. Odvajanje vođa pokreta kao efikasno sredstvo ućutkivanja i slabljenja pokreta i njihovih akcija, kao i finansiranje otpora i infiltracija u redove NVO sa ciljem prikupljanja informacija o njihovom delovanju. Većina organizacija koje učestvuju u društvenom forumu, uključujući radničke, seljačke i studentske organizacije, bile su potpuno nesvesne odnosa Međunarodnog veća SDF sa korporativnim finansiranjem i pregovorima koji su se odvijali iza njihovih leđa od šačice vođa nevladinih organizacija koji su povezani sa privatnim fondacijama.
Finansiranje progresivnih organizacija nikad nije bezuslovno. Njegova je svrha da utiša i manipuliše protesnim pokretom. Privatne fondacije postavljaju uslove i ako se tim uslovima ne izađe u susret, primaoci donacija bivaju osuđeni na bankrot.
Svetski društveni forum sam sebe definiše kao
„otvoreno sastajalište otvorenog razmišljanja, demokratske razmene ideja, formulisanja predloga, slobodne razmene iskustava i mesto međusobnog povezivanja sa ciljem efikasnijeg delovanja protiv neoliberalizma i dominacije kapitala ili bilo kog oblika imperijalizma“. Zalažu se za izgradnju boljeg i pravednijeg društva u celini, usmerenog na dobrobit pojedinca.
SDF je mozaik pojedinačnih inicijativa koje ni na koji način neposredno ne ugrožavaju niti dovode u pitanje legitimitet globalnog kapitalizma i njegovih institucija. Održava se jednom godišnje i odlikuje se mnoštvom sednica i radionica. U tom smislu, jedna od karakteristika SDF je i pridržavanje
„do it yourself“ okvira, karakteristika anti-G7 People’s samita 1990, koji su finansirale privatne fondacije.
Takva očigledno neorganizovana struktura je namerna. Sve dok favorizuje i promoviše ideju o brojnim pojedinačnim temama, SDF nije i ne može biti pogodan i delotvoran okvir za artikulaciju zajedničkih platformi usmerenih protiv globalnog kapitalizma. Štaviše, rat na Bliskom Istoku i u Srednjoj Aziji predvođen Amerikom, koji je izbio samo nekoliko meseci nakon SDF u Porto Alegreu u januaru 2001, uopšte nije bio tema rasprava na forumu.
Prevladava ogromna i zamršena mreža organizacija. Nevladina udruženja iz zemalja u razvoju, koja primaju podršku od partnerskih nevladinih organizacija iz Amerike i Evrope, uopšte ne znaju da su i ona finansirana iz velikih privatnih fondacija. Novac koji se sliva kontroliše i postavlja ograničenja. Mnogi vođe tih nevladinih udruženja su dobronamerni pojedinci, predani borbi za dobrobit, koji ipak deluju unutar nametnutih okvira granica neslaganja. Njihove ruke su vezane.
KAPITALIZAM FINANCIRA ANTIKAPITALIZAM „Drukčiji svet je moguć“, ali ga je nemoguće postići po sadašnjem dogovoru. Potrebno je protresti Svetski društveni forum, njegovu organizacijsku strukturu, njegove financijske aranžmane i njegovo vođstvo. Nema smislenog masovnog pokreta dok je neslaganje velikodušno finansiraju te iste korporativne elite koje su meta protesta.
Ili, kako kaže McGeorg Bundy, predsednik fondacije Ford (1966-1979):
„Sve što je fondacija Ford učinila može se smatrati stvaranjem sveta bezbednijeg za kapitalizam“.
