Да ли је хришћански бавити се политиком или: Зашто се ја буним?
Владимир Димитријевић
Одговор Владимира Димитријевића на писмо једног студента теологије: сврха
политичке борбе хришћана је да на земљи не настане пакао.
Чачак, 26.09.2013
„Драги Професоре,
Сматрам за хришћанску
дужност, а као неко ко веома поштује и цени Ваш дугогодишњи рад, да Вам се
обратим са неколико речи.
Пративши будно Ваше текстове могу да приметим
једну за мене веома забрињавајућу чињеницу. Ви се интензивно бавите политиком.
Речи академика Јеротића су ми стално пред очима: "у Срба је политичка
страст јача од сексуалне". Да ли је могуће да неко ко је сакупљач бисера предања
Свете Цркве од Истока почиње да се бави политиком? А будимо искрени реч политика
данас у Срба нема ни прво слово од правога значења те речи. Сведоци смо, Ви то
боље знате од мене, такође чињенице да је у Срба веома мала разлика између
политике и политикантства.
Ја се питам зашто? Зашто неко ко се толико
трудио око Винограда Господњега почиње да се бави људима и идејама које се нас
хришћана не требају тицати? Особе о којима сте Ви почели да пишете не завређују
да се спомену. Спомињање истих може се схватити као својеврсна реклама.
Ја могу да разумем да постаје неподношљиво слушати лажи и гледати
манипулације којима смо окружени, али зар нас Свето Писмо не упозорава "да овај
свет у злу лежи". За име Божије, та ми смо на првоме месту хришћани, наша
отаџбина је Небески Јерусалим.
Патриотизам не мора да буде сам по себи
лош, али претерано наглашен губи сваки смисао и прераста у национализам. А који
је следећи ступањ?
Говорим као неко ко је будни пратилац Вашега дела и
као такав дајем себи слободу, за коју се надам да је нећете као дрскост схватити
јер то није моја жеља и намера, и обраћам Вам се излажући своје
мишљење.
Пребродити јаз између Ваших заиста богословски богатих и крајње
интересантних текстова и зборника, и Ваших скорашњих текстова који готово сви
имају политичку конотацију није лако. На првоме месту као хришћанин хришћанину,
а потом као искрени пријатељ у Христу Господу указујем Вам на неприличност Ваших
текстова, а првенствено њиховог речника (у тексту "Што да им не кажем или:
Ухапсите и мене, издајници!" поредите политичаре са Хомером Симпсоном, са
Пинокијом... Једном, као добром осведоченом, Православном публицисти, магистру
књижевности а уједно и дугогодишњем професору једне од најугледнијих школа у
Чачку тако нешто не приличи).
Ви и боље од мене познајете сатире Радоја
Домановића, и такође знате да су оне и дан данас актуелне као што су биле
актуелне у време када су писане. "Мртво море" је Србија! Но, то нас не сме да
потреса јер наша нада је на Господу Христу који нам је уготовио Царство Вечно за
које ми треба да се трудимо свим расположивим снагама нашим. "Земаљско је за
малена царство а Небеско увек и довека."
Захваљујем се на пажњи коју сте
посветили читању мога најискренијег вапаја, и молим да исти разумете у светлости
најбоље намере а не као дрскост и безобразлук једнога скромнога, и по знању и по
дару, студента Теологије који себи можда даје за право више него што би
требало.
Најискреније Вас поздрављам са молитвом Богу да нам буде свима
на помоћи при "узрастању у висину раста Христовога". Све најбоље од Господа
Христа Вама и Вашој породици!
Вама пријатељски одани С.”
Хришћанин у политици, начелно
Дакле, овај млади српски богослов је
поставио низ битних и важних питања. Тон његовог обраћања је најхришћанскији
могући. Он ме упозорава, у подтексту, на став патриjарха Павла „да нам речи буду
благе, а аргументи јаки“. Он ме, савесно, подсећа на мој тон и речник, који је,
по овој благочестивој души, непримерен за хришћанина. И ја сам дужан да
одговорим. С обзиром да је његово писмо нешто што би ми многи искрени хришћани
могли написати, настојаћу да на постављена питања кажем дам трајније одговоре.
Наравно, немам ни снаге, ни могућности, да будем подробан, али ћу покушати,
макар у најкраћем, да изложим свој поглед на проблем.
1. Не бавим се политиком од скора. Од када сам пришао
Цркви, битно сам и суштински укључен у политички живот Србије, али не на начин
партијске припадности, него управо као човек који даје све од себе (није нешто
нарочито, али свака куца лаје својим гласом, што рече Чехов) - да Србија буде
икона, а не септичка јама. О томе сам писао у свом („политичко –
аутобиографском“) тексту „
Зашто
подржавам Двери“, и нећу се понављати.
Моја мисао водиља је
став који је исказао велики руски философ, Семјон Франк: од борбе за свет у
чијим добрима уживамо имају право да се одрекну само они који су отишли у тежу
борбу, борбу против духова злобе у поднебесју – дакле, монаси. Лаик – члан
лаоса, народа Божјег – дужан је да, по мери својих сила, у борби за свет
учествује. И то су чинили сви велики лаици у историји Цркве: да не говорим о
светим и благоверним монарсима нашим – довољно је се сетимо руске традиције, од
Алексеја Хомјакова до Александра Солжењицина. А кад су Срби у питању, код њих су
и свети калуђери, попут Владике Николаја, имали јасне политичке идеје и
укључивали се у политичку борбу кад су били угрожени темељи Српства као Цркве и
Завета. Није наш циљ да се створи хилијастички рај на земљи, о коме су маштали
паписти некад и протестантски фундаменталисти данас – сврха политичке борбе је
да на земљи не настане пакао.
2. Наша
отаџбина јесте Небески Јерусалим, али се у њега улази трудом овде, на земљи:
како литургијско –подвижничким, тако и практично – моралним животом. Ако то
заборавимо, лако ћемо пасти у замку савремених „неоправославних“ теолога који
нас уче да се не бавимо земним пословима, него да живимо литургијски, при чему
иза оваквих теза често стоје крајње приземни неофанариотски интереси, под
утицајем Вашингтона и Ватикана. Архиепископ охридски, под чијом је јурисдикцијом
била Србија до 1219, Димитрије Хоматијан, оптуживао је Светог Саву да је
напустио монашки подвиг на Атосу пошто га је поробила приземна љубав према
отаџбини. У Беседи о правој вери, одржаној 1221. на Спасовдан у Жичи, Свети Сава
је истакао да је и спасење своје душе угрозио тако што је дошао из пустиње у
Србију да помогне свом народу да се уздигне ка Христу, и рекао да ће му једина
утеха бити ако га народ буде слушао и ишао за Христом.
Владика Николај о
српском национализму каже да је то „рам у коме је икона Христова“. Наша нација
не постоји ван Косовског Завета, којим знамо да је „земаљско за малена царство,
а небеско увек и довека“, али којим се за земаљско боримо да би у њему било
небеско, да би Срби имали могућност да се у својој земној отаџбини спасавају и у
Царство Јагњетово улазе.
3. Дакле, као
хришћанин и Србин, не могу да ћутим кад видим да садашња власт издаје Косово и
Метохију и руши моралне вредности нашег друштва, допуштајући не само могућност
да ЛГБТ тоталитарци марширају улицама Београда (чији образ, по вечној заповести
мајора Драгутина Гавриловића, може и мора да остане светао), него и ЛГБТ насиље
над нашом децом и породицама, које се, управо ових дана, навелико спрема, а које
је почело у Војводини увођењем сексуалног васпитања, без одобрења родитеља, у
десет школа. За то су, у овом часу, најодговорнији томислав николић, ивица дачић
и александар вучић, председник, премијер и вицепремијер Србије (без обзира што
дачић, уплашен ризицима догађаја, покушава да се огради од својих ЕУ
наредбодаваца који наређују геј параду као услов без кога се у ЕУ не може). Ова
последња двојица чак тврде да ће потпуно изменити свест Срба као православног и
заветног народа, и ругају се ореолском појму Небеске Србије, једном од
„квартова“ Небеског Јерусалима. Да ли треба да ћутимо сад, кад николић, дачић и
вучић допуштају ЛГБТ параду, а сутра ће да допусте содомитске „бракове“ и да им
дају да усвајају децу, јер то тражи ЕУсташија из Брисела?
4. Што се њих – Томислава, Ивице и Александра, као сазданих
по образу Божјем људи, мојих ближњих, тиче, желим им од Господа највише добро –
живот вечни, и молим се Богу да им дарује и покајање и уразумљење да не би
отишли у таму најкрајњу, тамо где нема Христа, Светог Саве и цара
Лазара.
Што се њих као фигура политичког живота тиче, свака њихова
превара, свако рушење наших вечних вредности, не могу и не смеју бити прећутани.
А пошто немам другог средства осим писаног текста и јавног наступа, трудим се да
своје речи користим као камење из праћке, и да њихове јавне ликове, претворене у
карикатуре (у шта се трансформишу скоро сваким својим наступом), гађам редовно и
тачно, знајући да им не могу ништа (носе НАТО оклопе), али и знајући да је сваки
покушај борбе против лажи исповедање вере да на Божјем тасу, како рече један
руски старац, и мувље крило има тежину. Наравно, много већу тежину има молитва
побожних људи, због којих сунце греје. Али, свако даје колико може и шта
има.
Основно начело мог политичког деловања је Солжењициново: “Не живети
у лажи!“
Још разлога због којих вичем (а треба да урлам)!
Слободан Антонић,
философ, социолог, професор Универзитета и човек за кога се не може рећи да је
„антидемократа“, „милошевићевац“, „представник поражених снага“, недавно је
објавио свој текст „Насиље и издаја“, у коме јасно упозорава да се Србији,
захваљујући издајничкој политици вучића и компаније, спремају тешки дани. Ево
како Антонић то образлаже: “Да видимо, сада, који то симптоми у садашњој СНС
политици могу најављивати пут у насиље.
Прво, суспензија Устава. До ње долази онда када влада учини
неуставни уговор, или донесе неуставни акт, а Уставни суд се, због страха од
владе, не усуђује да било шта каже. Тиме се цео Устав практично ставља ван
снаге, а влада – и њен најмоћнији човек – постављају се изнад (или уместо)
Устава. Једном отворена бреша политичког волунтаризма довешће до постепене
супституције целог уставно-правног система неограниченим олиграхијским или чак
цезаристичким децизионизмом.
Друго,
волунтаристичко изигравање закона. Најновији пример је распуштање
севернокосовских општина. Из
документа о распуштању који је
објављен на нашем сајту лепо се види да је формални законски основ ове одлуке
члан 85
Закона о локалној самопурави. А
он гласи: „Скупштина јединице локалне самоуправе може се распустити ако: 1)
скупштина не заседа дуже од три месеца; 2) ако не изабере председника општине и
општинско веће у року од месец дана од дана конституисања скупштине јединице
локалне самоуправе или од дана њиховог разрешења, односно подношења оставке; 3)
не донесе статут или буџет у року утврђеном законом“. Па који од ова три случаја
је на делу у севернокосовским општинама? Ниједан! Посреди је чист политички
волунтаризам. Али, наши велики медији на ове и друге незаконитости не реагују.
Они се поштовања Устава и закона сете само онда када су угрожени интереси
њихових власника (или кад им за то неко плати). Но сутра ће и сами кусати
продукт свог данашњег муљања.
Треће,
изигравање парламентаризма. Ни у Милошевићево време посланику се није одузимала
реч
само зато што је употребио реч
„издаја“, нити је било случајева
фалсификовања резултата гласања о
влади. Напредњачка власт, очигледно, поштује парламентаризам само док он
има чисто фасадну функцију. Али, кад се у скупштини коначно зачује суштинска
критика њихове политике, или када треба одржати илузију о великој подршци
њиховој влади, нестају сви скрупули и брзо се прелази на брутално ућуткивање и
фалсификовање. И опет, то није јавни проблем за наше „велике
медије“.
Четврто, заоштравање неолибералне
економске политике „узми сиромашном и дај богатом“. Кад разгрнете све оне
одвратне неолибералне фразетине о „либерализацији радног законодавства“, „болним
резовима у економији“, „реформи пореског и пензионог система“ и „преструктурирњу
јавних предузећа“, добићете
смањење пореза на рад
послодавцима (капиталистима) и
пребацивање пореског терета на
запослене (пре свега на средњи слој), доношење
најрестриктивнијег
закона о штрајку у региону,
продају странцима последњих здравих
државних фирми (попут Телекома и ЕПС-а),
ново државно задуживање код
странаца и слично. Нови министар финансија је, како је то лепо приметио
Стефан Каргановић, само „још један
`економски убица`“, који „не долази да донесе нове спасоносне идеје, него да
испали финансијски `coup de grâce` у потиљак полумртвој Србији“. То ће, разуме
се, повећати социјалне тензије и изазвати конфликте. Али, напредњаци се уздају
да ће ту ствар контролисати што преко својих синдикалних или других макета
(сетимо се само „
Покрета радника и сељака“),
што преко хипнотизерских медија. Докле?
Пето, вазалство Србије у односу на Вашингтерну достигло је
комичне размере. Србија се не усуђује да заузме став о Сирији „
док не добије писмена упутства из
Брисела“, за најважније владине саветнике се доводе
шампиони интернационалне корупције и
спекулативног капитализма, из
владе се одстрањују чак и најбенигнији противници
колонијалне (другосрбијанске) културне политике, а
амбасадори Вашингтерне нам наређују
да „обезбедимо услове за миран и угодан Прајд“ –
без икаквог протеста са наше
стране! Чак и најоштрији критичари претходног режима данас са чуђењем
примећују да „
Вучић Западу одрађује све што Тадић
није хтео“. Да ли неко у Влади мисли да сви ти увредљиви и понижавајући
потези могу бити дуже повлачени, а да се још више не појачају ионако већ довољно
нагомилани огорченост и фрустрираност Срба?
И
шесто, на делу је опасна слабост опозиције. Да је опозиција
слаба, то не треба посебно доказивати. ДС, УРС и ЛДП су постали чисти obsolete
things (застареле ствари), јер су им напредњаци преузели програм и политику (и,
наравно, газде), па су изгубили стварни разлог постојања; а ДСС је просто
пацификован (читај: купљен) пуким наговештајем коалиције са СНС у Београду. Но
таква ситуација је опасна за демократију. Слаба опозиција не ограничава власт,
која онда максимално шири границе своје самовоље. А разобручену власт могуће је
вратити у институционалне оквире само грађанском мобилизацијом или
контра-насиљем. Тако се отвара још једно поље политичког ризика.
Укратко,
издаја је за установе нормалног друштва попут канцера. Напросто, не можете „само
мало“ суспендовати Устав, изигравати законе, контролисати и корумпирати медије,
уступати народну/државну имовину странцима... – да бисте се, онда, по „обављеном
послу“, вратили у „нормалне оквире система“.
Издаја је пошаст која се
шири на цео организам, разарајући структуре и надомештавајући функционалне
склопове злоћудним везама. Она почива на насиљу према основним нормама заједнице
(Уставу и законима), а то насиље не може бити „контролабилно“ и
„локализовано“.
Пошто норму замењује самовољом, издаја нужно разара
уставност и законитост, парламентаризам и демократску јавност, замењујући их
разобрученом личном влашћу, партијским интересом, клијентелизмом и, наравно,
корупцијом.
На том путу заправо једно вуче друго. И тај се „посао“ може
само једно време покривати популарношћу цезара. Али, цезаризам је увек био
нестабилни ауторитарни систем: што се популарност цезара смањивала, то је морало
расти насиље ауторитарне власти. У једном тренутку, количина насиља потребног за
одржавање ауторитарне власти постајала је превелика за дотично друштво. Тада би
талас грађанског отпора срушио цезаристички режим.
Да је ескалација
насиља реална опасност за ову власт осећа и њен главни носилац. Његово вајкање о
томе како „
зна свој народ и зна како ће
скончати“ није само још једно у низу напредњачких пренемагања. (Ако ће
се по нечем специфичном запамтити ова власт, онда је то баш та, неподношљива
количина јавног пренемагања). Јер, као што прошли пут рекох, „
он одлично зна шта чини“, он
зна које могу бити консеквенце таквог чињења. И док један део
нашег Миладина (реч је о
вучићу, нап. В.Д. ) арогантно демонстрира како потпуно контролише систем (чега
су сведоци његови непосредни страначки сарадници), други му се део боји шта ће
бити с њим када једном „заврши посао“ – или кад просто изгуби заштиту
Империје.
Но насилни крај једног режима (или његових носиоца) није
нешто што се једнозначно може предвидети на средини политичког (историјског)
развоја те власти. Тада још увек постоји могућност заокрета. Али, има једна
тачка у којој логика система постаје толико јака да надвладава вољу актера – ма
колико неко моћан био. Ако систем почива на ескалацији насиља, постоји тачка у
којој ту ескалацију више нико не може зауставити.
Срећом, та тачка још
није дистигнута. Али, не бих се смео заклети да се већ у наредном периоду та
тачка неће почети назирати“.
Тако Слободан Антонић. Из перспективе његове
анализе, повлачење у безбедну удобност хришћанске контемплације може бити
спасоносно по душу оног ко је решио да презре овај свет и његова добра; али,
хришћанска свест о есхатолошкој перспективи пролазности свега за оне који у
свету живе не сме бити разлог за ескапизам и скривање главе у
песак.
Опет одговор студенту
Онај племенити српски студент теологије,
истински хришћански забринут за мене и моју будућност, мора да зна: чекају нас
страшна времена, у којима ће деца садашње Србије бити изложена још горим
условима живота него ми, којима је живот прошао између цезара – винских мушица
попут Милошевића, Ђинђића, Тадића и, ево сада, вучића&компаније. Вучић и
компанија не само да хоће да продају Телеком (то је извесни џелатовић, који се
презива Џелетовић, већ најавио, обећавајући 200 хиљада нових радних места чим се
Телеком прода) и ЕПС – они ће продати Галенику и Торлак, да не бисмо више могли
да производимо своје лекове и вакцине, него да би нас Империја тровала; продаће
и наше семенарске институте, а увешће ГМО; продаће и ваздух, земљу, воду и
ватру, сва четири елемента, пошто су слуге свих наших непријатеља, на челу с
Архинепријатељем Христовим. Мислите да неће? Наравно да хоће. Као што је показао
Антонић, не могу се Устав и закони кршити „мало“. У томе се увек ишло и иде се
до краја. А крај је јама. Или кречана. „Напред, па у кречану!“ говорио је наш
народ. Одатле су вучићеви напредњаци (част изузецима, који се још нису
огласили!)
Наравно да ја то не желим. Наравно да се молим Богу да не буде
тако. Наравно да бих хтео да николић, дачић и вучић постану Николић, Дачић и
Вучић (за то им је довољна оставка, ништа више ). Наравно да, пишући о
тријумвирату, не пишем о овима као иконама Божјим, о чијој судбини одлучује
Господ, него о њима као политичким карикатурама,„јунацима нашег доба“. И наравно
да знам да сам политички немоћан, немам ништа осим речи. Али, исто тако наравно,
знам да је ово народ Господњи – покајањем; и да ћемо, ако се покајемо, опет
певати Богу „Алилуја“, а Србија неће бити септичка јама, него икона. Иако је све
претходно речено „наравно“, дужан сам да молим за опроштај сваког ко се о мене и
мој речник у политичким текстовима саблазни. „Слабостма смо земље привезани, /
ништава је, него тврда веза“, вели Његош. Далеко сам од благих речи кад видим
куда слуге Вашингтерне воде земљу у којој је Бог дао да се родимо и васпитамо
као Срби и људи.
Шта нас заиста чека? Лењинова ЧЕКА?
Ко не зна шта нас је снашло и
шта нас тек чека, нека чита „Небеску Литургију“ Владике Николаја, који је
предвидео да ће на власт у Србији, отпалој од Христа и Светог Саве, доћи они
„којих би се марва застидела,/ и вепрови дивљи посрамили“; да у то време Србин
неће смети „децу своју својом звати,/ ни слободно мислит ни дисати“, и да ће
бити „тесна гробља, а мало гробара“. Па ипак, песма се завршава повратком Срба
Христу и Светом Сави. Зато – ко може више да се моли, нека се моли Богу и пости
за Србију; ко може више да говори и пише, нека говори и пише ( али и он нека се,
по мери сила својих, моли ); свако нека ради оно што мисли да може и треба да се
ради, али нека се не узда у себе и своје силе, него у Небеску Србију која је
стварнија од свих утвара на нашој политичкој сцени.
И, на крају, како наш
народ каже: „Ако има века, има и лека“. То јест, ако због грехова својих
блиских, титопоклоничких, предака и наших преступа, морамо да нестанемо као
народ Божји и, пре биолошког нестанка, да постанемо маса безличних, крдо са
жигом на челу, то ће се десити. Али, ако у нама није умрла истина Завета, и ако
смо спремни да опет будемо синови Савини и Лазареви, нема тих „манџуријских
кандидата“ који ће нас победити. Јер, „тврд је орах воћка чудновата“. Само да
издржимо до краја. „Ко говори о победи? Издржати – све је“, рекао је Рилке. Тиме
и да завршим: ИЗДРЖАТИ – СВЕ ЈЕ.
Димитријевић
Владимир
