Теодорис Зисис: Екуменисти су одговорни за злоупотребу Јеванђеља и пропаст хришћана

(Православље.нет)

Папизам и протестантизам су искривили Јеванђеље

У последње време, многи чланови Цркве су узнемирени деструктивним и брзим развојем такозваних међухришћанских односа Православних са двема великим јересима запада – папизмом и протестантизмом.

Своју забринутост су показали много пута, а ове године и састављањем добро познатог „Исповедања вере против екуменизма“, које је било у оптицају и које је потписано од стране многих, а које је по први пут засметало и узнемирило екуменисте, самозадовољне и самохвалне постигнутим успесима.

Политика садашњег окружења и културна клима глобализације, не само да настоји да избрише географске границе између народа, него покушава да покида и духовне, културне и религијске границе. Циљ и визија јој је да сруши разлике и индивидуалност, да уједначи људе у веровањима и начину живота, да створи нову врсту личности, без духовних настојања и стремљења ка оном иза овог живота, него да остане утопљен у ову земљу, у материјални напредак и изобиље.

Ово помаже двојаким циљевима оних који су све то испланирали: људи се своде на једноставне потрошаче, који ће да увећају материјални и економски профит бизниса, постајући у исто време робови свакодневног обезбеђивања материјалних добара, са нивоом опуштања који је контролисан и у рукама оних на власти, и то на начин да кроз контролисане економске кризе могу држати људе питомим и послушним.

Други очигледан циљ је постављање Христовог Јеванђеља и Цркве, који представљају једину снагу одбране против материјализма, на периферију, тако да новим светом не управља Христос, него антихрист. Само Христос је одолео материјалистичком кушању Сатане, одговоривши да „не живи човјек само о хљебу“ (Лк 4,4), и рангирајући материјално и духовно, свет и Бога – Он је дао приоритет Богу и духовном: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). И другде: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Мк 8,36).

Хришћански свет Константина Великог, Нови Рим – Константинопољ, Православље, у коме је Трећи Рим – Москва, учествујући духовно и у животу, спровела у пракси аскетско и савршено учење Јеванђеља. И сада би то требало да буде замењено новим светом материјалистичке Америке и Европе, тј. Хришћанским миром и то на амерички начин.

Папизам, одвојивши се од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, подлегао је кушањима Сатане, претворивши се у светску силу са економским, династичким, освајачким и политичким циљевима, са догмама и начином живота који немају ничег заједничког са учењима Јеванђеља. Као што је велики руски интелектуалац Фјодор Достојевски рекао да папизам нема везе са Хришћанством – ако би се Христос вратио на земљу, био би осуђен и распет од стране римске инквизиције.

Они под папом су изопачили и искривили Јеванђеље. Нису послужили да буду светлост свету, нити со земљи, јер нису постигли никакав ефекат на душе људи на западу. Запад, Европа и Америка су се убрзо дистанцирали од непоузданог папизма, и постали де-христијанизовани, јер „ако со обљутави, чиме ће се осолити?“ (Мт 5,13). Избљували су и са правом изгазили самостворено „хришћанство“ папе.

Протестантизам је са правом реаговао против посредништва и девијација папизма, радећи то сам и без помоћи Цркве, са намером повратка на чистоту јеванђељске истине. Али без Апостолског Прејемства и благодатних Тајни, временом су ушли у бројне поделе и учења која чак доводе у сумњу и у Васкрсење Христово, а оправдавају и „срамне жеље“ – како Апостол Павле назива хомосексуалност у првом поглављу Посланице Римљанима – стављајући их на ниво моралног живота.

 

2. Двострука грешка: Придруживање јересима и поштапавање папизма
Архитекте новог доба и глобализације настоје да нас уједине и изједначе са тим поремећеним, злоупотребљеним и непоузданим хришћанством папизма и протестантизма, стварајући материјалистичко, овоземаљско и овосветско хришћанство, како би корисни ефекат Јеванђеља и Цркве нестао са светске сцене,након чега би људи нигде не могавши пронаћи стварног Христа, подлегли свим искушењима ђавола, успоставивши тако царство антихриста.

Они су већ успели да нас преваре и убеде да се придружимо пан-протестантском „Светском савезу цркава“, који је заправо Светски савез јереси и заблуда. Какво понижење и срамота! Млада Христова, Тело Христово, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква је изједначена и стављена на исти ниво са многобројним протестантским прангијама, од којих свака тврди да је истинска Црква. Да ли то постоји једна Црква или многе Цркве?

Да ли су и јереси Цркве? Никада се Црква није идентификовала нити прикључивала јеретичким групама и организацијама. И то је тако било не због недостатка љубави, него да би се помогло јеретицима да се обрате кроз покајање, и у исто време заштите верни од јереси. Црква заиста проповеда истину јеретицима исчекујући реакцију тих који су у заблуди. Уколико се изједначи са њима, где ће они то да се врате? Они ће остати тамо где јесу уколико прихватимо, као што неки „православни“ тврде, да спасење и истина постоје и тамо. Поред тога, стављамо у тежак положај све оне инославне који су пришли Православљу, па се сви они колебљиви, који нису убеђени у своје спасоносне кораке, могу саблазнути и разочарати.

Папизам је посматрао наше прикључење Светском савезу цркава са радошћу и задовољнством, јер смо тиме напустили своју тврдњу да смо Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Међутим, за разлику од нас, они нису заборавили да би половином 15ог века, могући савез Православних са реформаторским саборима у Констанцији (1414-1418) и Базелу (1431-1439), наговештајима покрета протестантизма, довео до преваге синодалног система који би истовремено обезвредио примат и ауторитет папе. Он нас не гура међу протестанте, него хоће да будемо са њим против протестаната који су одбацили његове многобројне иновације. И као што нас је онда преваром навео на срамну Ферара-Фиренцу, тек да не би ојачали синодалну реформацију – која је дошла до тачке где је папа био одбачен од својих кардинала – он ради исту ствар и сада.

Он нас увлачи у дијалоге љубави мамећи нас слаткишима да смо на неки начин „сестринске цркве“, и да можемо разговарати „на истом нивоу“. Међутим, он наставља да нас сматра шизматицима (расколницима) и еклесијално непотпунима, како би нас навео на прихватање папског примата путем унијаћења, а чије је анатемисање на Фрајзинг-Минхенској пленарној седници Мешовите комисије за теолошки дијалог (1990) сакрио и учинио да нестане.

 

Тим једностраним потезом, који смо прећутно прихватили без и једног протеста, папа је показао да чак и на теолошком дијалогу ради онако како он то жели пошто је „први и непогрешив“. Самим тим, због чега се уопште воде дискусије ако Ватикан прихвата само оно што му одговара, док оно што је нама у корист, одбацује и сакрива? Ми на глуп начин, баш као и на Ферара-Фиренци, где смо потписали унијаћење, понављамо грешку и поново постајемо поштапалица папизма са неприхватљивим документом из Равене и чак горим планом са Кипра, што се тиче примата папе.

Треба приметити да у веома сличним околностима, понављамо исте грешке, не научивши баш ништа из прошлости. Грчка и Кипар, како би добили помоћ запада и папе, опет потписују неприхватљиве акте уније, баш као на Ферара-Фиренци (1438-1439). Прихватају и одају почаст папи, свејеретику и оном који је искривио Јеванђеље, одбацујући и удаљавајући се од божанске помоћи и срамотећи Свете мученике и исповеднике вере. Константинопољ, који је сам искусио божанско напуштање, нажалост води нас у активности лажне уније и у нову Ферара-Фиренцу, и то стопама кардинала Бесариона Никејског, а не стопама Светог Марка Ефеског, искривљујући Јеванђеље и прихватајући „скривене вукове“ папизма и протестантизма. Зато је неопходна будност по речима Апостола Павла, који је то предвидео: „И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом.“ (Дап 20,29-31).

SAOBRAĆAJNI POLICAJCI

-Dobro veče.

-Bolje vas našli.

-Vozačku i saobraćajnu.

-Ništa od navedenog.

-Morate imati neki lični dokument.

-Imam dozvolu za pecanje.

-Da li ste pili, gospodine?

-Jesam.

-Koliko?

-Jedanaes’ piva.

-Molim!? Pa kako zaboga?

-Šta kako, lepo. Jedno sa ćaletom pre ručka, dva sa kevom posle ručka. Sedam sa kumom na bazenu. I sad svratio u mesaru, radi neka nova, znaš kak’a, vake sise…

-Pijete pivo u mesari?

-Svakodnevno.

-I gde ćete sad takvi?

-Na pos’o, treća smena, što? Šta mi fali?

-Niste ni vezani.

-Ne mogu. Problem je inženjerske prirode.

-Kakav?

-Kratak pojas u stojadinu. Nije predviđen za ljude teže od 0,13 tona.

-Šta vam je ovo na zadnjem sedištu?

-Ja’nje! Sad ga pokupio, sutra kumu slava pa da ga obradujem.

-Pa što ga niste stavili u gepek.

-Nema mesta.

-Od čega?

-Od praseta.

-Napustite vozilo i ugasite motor.

-Mora obratno.

-Dobro. Prvo ugasite motor.

-Neću, neće hteti dupali kasnije bojim se.

-Ostavite ga onda upaljenog, samo izađite.

-Što?

-Da duvate.

-Ajde, očiju ti plavetnih, prinesi melodiku da duvam odavde. Mala su vrata napravili na Stojadinu treba mi pet minuta diziđem.

-Evo. Izduvajte ceo kapacitet pluća i nemojte da uvlačite nego duv…

-Ma znam čoveče, duvam u ovo pet puta mesečno, naučiću Jašara svirati. Ništa se ti ne sekiraj.

-Onda sve znate…

-Čuj znam? Doktorir’o! Auu…sad kad dunem ima da je pokvarim.

Je l' pod garancijom?

-Nećete, ne bojte se. Ruski model, tek nam stiglo.

- Dobro je. Evo, gotovo, šta kaže? Oće pasti Vraneš?

-Molim?

-Slavko jebo ga ti. Vraneš. Dva dvaesdevet, igr’o u Partizanu. Ako nisam naduv’o Slavka tražiću da šaljete dreger na baždarenje.

-Dva tri’es. Mašala!

-Dobro je. Taman. Biće keva ponosna.

-Za šta taman?

-Za pos’o. Jesi radio ti kad k’o čuvar? Ne mogu da zaspem na stolici bez Slavka, nema šanse. Sa Slavkom k’o zaklan. Milina.

-Ti mene zajebavaš?

-Demantujem.

-Daj prvu pomoć.

-Evo.

-Šta je to?

-Eridijum 36 – eksplozivni svemirski modulator. Pa pljoska jebogati. To je najbitniji izum posle kamena za kupus.

-Znam bre, nego, šta će mi ona?

-Pa jesi tražio prvu pomoć? To ti je najbolja prva pomoć dok ne stigneš do kafane. Kajsija, domaća, neto tri deci. Kum pek’o.

-Ne pijem na dužnosti.

-Ajde, ajde…

-Dobro, može malo.

-Samo malo i može. Nemoj mnogo da mi popiješ, treba mu zujtru kad ustanem. A?

-Uuu… da nije jaka?

-Nego šta nego jaka, skida karijes i kamenac sa zuba. Dlake sa jezika i tange sa maloletnica. ‘Oće tromb da otkači. Tako treba, zna kum, bavi se pečenjem rakije od četvrte godine. K’o Kinez gimnastikom.

- Šta da radim sa tobom? Morao bih da te vodim u stanicu na trežnjenje.

-Nemoj. Dosadno vam je tamo, ‘ ladno i smrdi vam brate vece. Mnogo ste aljkavi, zaperite to malo.

-Ne možeš takav da voziš.

-Mogu. Stojadin stariji od dva’est godina se vozi isključivo sa više od dva promila. Tako je fabrički zamišljeno. Prevelik je stres kad si trezan.

-A da pođeš peške i ostaviš vozilo ovde.

-Ne mogu, daleko je.

-Pa koliko?

-Ima sigurno pe’sto metera.

-Pa šta je to…

-Ja nisam prepešačio pe’sto metara iz komada od srednje škole. O’š dumrem?

-Onda te moram privesti u stanicu.

-Daj da se nekako dogovorimo, stvarno nemam vremena sad?

-Skup je i dogovor. Mnogo si prekršaja napravio. Nemaš dokumenta, nisi vezan, pijan si, nemaš prvu pomoć, ne radi ti štop svetlo, ćelava ti prednja leva guma…

-I nas dvijca smo ćelavi pa nam ništa ne fali. Šta mi virman izdaješ, evo imam kod sebe iljadu ipo dinara i tablu barene slanine, malo je masnija doduše, ima belog k’o na rođendanu Saše Popovića, al šta fali? Taman da ti i kolega mezite u stanici dok gledate porniće. A?

-Pa može, daj ajde pa da se rastajemo. Dobar si čovek vidi se odma, nije u redu da te maltletiram.

-Nisi ni ti loš, al ne mogu sve novce da ti dam. Treba mi sutra kumi za cveće. Domaćica, red je.

-Dobro, daj crvenu i tu slaninu pa da se rastajemo.

-Pe’sto?

-Može ajde, pe’sto i slan’na.

-Dogovoreno, evo. E, oćeš i uvo da ti dam?

-Jesi ti lud? Šta će mi uvo bogajebo?

-Pa da pojedeš. Uši su nabolji deo praseta kad se lepo usole. Reći ću kumu ja nisam odoleo. A?

-Ahaaaa… Pa daj da probam.

-Eno, otvori gepek i otkini levo.

-Uuu… odlično je. Hvala ti, pažljivo vozi i vidimo se uskoro.

-Verujem da se vidimo. Bud' dobar, pozdravi tvoje!

Балкан колевка цивилизације

Најновија геолошка истраживања црноморског региона разоткривају митове о времену пре 7.500 година: Катастрофа прекинула копнену везу Африке, Мале Азије и Европе. Тераса на Ђердапу спасла људско племе.
МИТ о свеопштем, библијском потопу, а можда и о Атлантиди, врло вероватно је настао у црноморском региону, или прецизније на Балкану, указују најновији резултати геолошких истраживања. Катастрофу је ипак наџивело једно људско племе из насеобине на високој тераси Ђердапске клисуре.
- Оно је прво у историји човечанства припитомило животиње, извршило поделу рада и створило монументалну уметност – сматра палеонтолог проф. др Слободан Кнежевић с Рударско-геолошког факултета у Београду. – Данас нам је та цивилизација позната као култура Лепенског вира.
Он наглашава да је у катастрофи пре 7.500 година прекинута копнена веза Африке, Мале Азије и Европе, којом су миленијумима на наше тло мигрирале тропске животињске врсте – мастодонти, мамути, лавови, жирафе, о чему сведоче проналасци њихових фосила широм Србије.
- Најновија геолошка испитивања америчких научника показала су да је Црно море до пре око 7.500 година било слатководно језеро, а да се онда одједном претворило у море – каже проф. Кнежевић.
- Истраживања су показала да је у то време дошло до страховитих тектонских поремећаја овог и данас врло трусног подручја и рушења природних брана, копнених превлака на месту данашњих Босфора и Дарданела. Тај цунами је поплавио цео данашњи црноморски регион и уништио неолитске цивилизације које су цветале око великог језера.
Саговорник “Новости” наглашава да је данашњи распоред копна и мора само једна кратка фаза у бурној историји Медитеранског басена, који је колевка живота и цивилизација. Међутим, он напомиње да је тешко истраживати најважнији копнени пут миграција врста из Африке ка Европи, древно копно Егеиду. Ово копно почело је да тоне пре око милион година, а данас се налази на дну Егејског и Мраморног мора.
- Балкан је преживео као европско упориште тог моста миграције врста и зато је ризница за природњаке – каже проф. Кнежевић. – На древној Егеиди се прво створио низ језера, а финале је наступило пре седам и по миленијума кад она доживљава праву катаклизму. Последње превлаке Босфор и Дарданеле руши гигантски морски талас, који је, према прорачунима америчких научника, био три пута већи од Нијагариних водопада.
Слана бујица претвара целу Тракијску низију у пустош и у море блата, које задуго остаје бесплодно, јер се током следећих хиљаду година ту ствара данашње Црно море. Библијска поплава изазива и подизање нивоа Дунава, највеће притоке Црног мора, који драстично подиже ниво у Ђердапској клисури.
- До ових открића нико није повезивао веома високе речне терасе дунавских седимената с катаклизомом и културом Лепенског вира – каже проф. Кнежевић. – Међутим, сада постаје јасно зашто та култура настаје на четвртој тераси, довољно високој да је надолажење реке на угрози.
Наш саговорник подсећа да се до сада сматрало да је праисторијско насеље Лепенски вир висило над Дунавом, али да докази о црноморској катаклизми указују да се она развила крај обале реке, чији је ниво био много виши него данас.
Памћење – Култура Лепенског вира настаје пре око 7.500 година, кад је дошло до потопа, а у памћењу човечанства овај догађај вероватно се трансформисао у митски потоп. Овај мит се јавља у свим потоњим цивилизацијама, да би данас био најпознатији као библијски потоп.
О свему овоме можете прочитати у књизи Ian Wilson, Прије потопа: http://www.scribd.com/doc/51847978/Ian-Wilson-Prije-Potopa-Before-the-Flood

Да ли наши медији знају да у Србији живе и православни Срби?

Подсећамо медије, а посебно тзв. Медијски јавни сервис Србије (РТС) да би било нормално честитати и православним верницима почетак поста и показати макар мало поштовања према православним Србима.

 Поводом једног од четири годишња поста, колико их има у Православној цркви, Покрет Двери и Равногорски Покрет верницима Српске Православне Цркве желе Богом благословен почетак Велико-Госпојинског поста, са надом даћемо сви заједнички као грађани и народ окрепити се смиреношћу, добротом, љубави према ближњима и другим врлинама које нам Бог даје.

Овом приликом подсећамо медије у Србији, а посебно тзв. Медијски јавни сервис Србије (РТС), да би било нормално честитати и православним верницима почетак поста и тиме исказати макар део поштовања према православним Србима у Србији, као што се – с потпуним правом - исказује поштовање према другим традиционалним верским заједницама у Србији, њиховим постовима, празницима и обичајима. Као што смо често могли много тога научити о разним муслиманским или римокатоличким обичајима путем редовног обавештавања гледалаца на нашим медијима, оправдано сматрамо да поред муслиманске или римокатоличке веронауке наши медији треба да уведу праксу медијске православне веронауке и грађанство редовно информишу о текућим празничним и другим дешавањима унутар Српске православне цркве.

С обзиром на вишедеценијску атеизацију и духовно упропаштавање нашег народа, сви имамо велике празнине у познавању сопствене вере и традиције, па очекујемо од медија да кроз адекватне садржаје надокнаде пропуштено у неким ранијим временима која су била ненаклоњена Богу и Цркви, како би нове генерације живеле боље између себе и са другима.

Са надом да ће овај наш предлог сви схватити добронамерно, одлучни да заштитимо сопствени духовни и национални идентитет – нажалост морајући то да радимо у сопственој држави, још једном поздрављамо све грађане и желимо им пуно духовних дарова и радости у личном, породичном и пословном животу.

Информативна служба Покрета Двери и Равногорског Покрета у Чачку

Бранко Павловић: Стручњаци

(Нови Стандард)

За разлику од других штетних потеза за које мислим да их Вучић намерно повлачи, када је реч о стручњацима и њиховом учешћу у раду Владе, чини ми се да Вучић стварно не разуме о чему се ту ради. Дакле, овај текст се не бави Вучићевим злонамерним поступцима и наумима, него његовим заблудама.

Пре него што почнем, желим читаоца да упутим на текст Љиљане Смајловић на ову тему, објављен у Политици, а у коме је уверљиво и потпуно објашњен комплекс питања који се односи на моралну страну ангажовања страних стручњака (на примеру Строс-Кана). Како том тексту немам шта ни да додам ни да одузмем, то ме ослобађа обавезе да се у овом тексту бавим моралним аспектом овог питања.

Одмах ћу да изнесем основне тезе:

1. Бесмислено је ангажовати стручњаке који чине међународни финансијски естаблишмент;

2. Бесмислено је мислити да у истом макро-економском оквиру који диктира ЕУ неки стручњак може постићи битно бољи резултат;

3. Бесмислено је мислити да домаћи стручњаци желе да раде са Вучићем;

4. Бесмислено је мислити да се било какво решење пожељно за Србију и грађане Србије може наметнути неким спољним ауторитетом.

1.

Господин Вучић нам је саопштио „на начин да обичан човек то може да разуме“ да би страни стручњак као што је Строс-Кан био идеалан да „препакује“ наше дугове.

Вучић очигледно мисли да је стручност ако на одговарајућем месту (готово никад и у одговарајућој прилици) употреби страну реч, а да је врхунска стручност ако не употреби страну реч иако је зна. О томе да г. Вучић апсолутно ништа не зна и никада се није бавио реорганизацијом или реструктурирањем било ког субјекта, да о „препакивању“ дугова, једном речју, нема појма, овде нећу говорити.

Теза г. Вучића је да ће неко ко припада највишим финансијским круговима у свету, управо дакле оним круговима који држе цео свет у дужничком ропству, помоћи Србији у погледу дугова тако да то решење буде неповољно за повериоце, а повољно за Србију. Ако претпоставимо да и сам Вучић ипак зна да је то са оне стране реалности, онда је друга могућност тумачења у томе да би решење српских дугова могло истовремено да буде повољно за повериоце, али не баш најнеповољније за Србију.

И ту се поставља само једно питање: када то финансијски сектор који исисава сву вредност из свих и од свакога пристаје на то да се дужнику да неки модел који није најнеповољнији за њега? Другим речима, када то они пристају да им профитна стопа буде и за мрву мања од тренутне? Само онда када сматрају да ће претоварена рага црћи, а да истовремено не би успели да социјализују дугове пребацујући их на неке друге пореске обвезнике или када за „попуштање“ имају неку другу скривену корист.

У првом случају страни стручњак нам не треба. Једноставно било ко да се обрати финансијским светским круговима они ће направити неки нови аранжман ако мисле да је дужник на издисају.

Једино нам је страни стручњак потребан да би повериоцима за наводно попуштање обезбедили прикривене користи. Дакле генијална идеја г. Вучића састоји се у томе да за велике паре наших пореских обвезника ангажујемо стране стручњаке, који ће страним повериоцима вешто обезбедити прикривене користи.

Дакле, најповољније тумачење по г. Вучића је да он не зна шта предлаже.

Да навођење „великих пара“ које би ми грађани за такав ангажман платили није само стилска фигура, поткрепићу бројкама. Како смо из медија сазнали, размишља се о ангажовању екипе стручњака, наведен је број од око њих 15. На примеру Строс-Кана и његових евентуалних 15 колега рачуница је следећа: Строс-Кан кошта не мање од 1.500 евра, његова два главна помоћника не мање од 1.000 евра, половина наредних не мање од евра и нико мање од 400 евра – на сат! Дакле, та екипа кошта око 90.000 евра дневно. Ако раде комерцијални посао.

2.

У постојећем економском окружењу, које је креирано у континуитету у Србији од 2001. године, никаква финансијска консолидација у озбиљном значењу те речи није могућа, без обзира ко би то спроводио. Дакле, и неки најбољи и најдобронамернији стручњак из иностранства нужно би био неуспешан.

Наиме, сваки такав стручњак би одмах захтевао промену монетарних овлашћења Народне банке Србије (НБС) – не може, не дозвољава ЕУ. Промену девизног курса – не може, не дозвољава ЕУ. Промену царинске политике – не може, не дозвољава ЕУ. Јачање домаћег банкарског сектора – не може, не дозвољава ЕУ. Снажне државне инвестиције – не може, не дозвољава ЕУ.

Укратко, способни страни стручњаци који би далеко боље водили економску политику Србије, наравно, постоје, али нико од њих, прво, неће бити ни позван, а онда не би се ни прихватио бесмисленог рада у условима у којима су све главне полуге постављене од ЕУ на такав начин да коче могући развој Србије, а не да га поспешују, а политичари који су на власти интеграције у ЕУ сматрају највећом вредношћу, па отуда и сваки њихов захтев.

Сасвим супротно ономе што заступа г. Вучић, ми смо у проблему зато што слушамо ММФ, ЕУ и САД, а не зато што нам недостаје њихово официјелно мишљење на највишем нивоу.

3.

Из свих разлога наведених у претходној тачки ни домаћи стручњаци не желе да сарађују са Вучићем. А веома вредних домаћих стручњака итекако има.

Они међутим имају и додатне разлоге за своју уздржаност.

Први је у свезнајућем мешању самог Вучића у све области у улози коначног, неупитног и свеобвезујућег ауторитета. Нико ко стварно вреди неће себе да понижава и да прихвата улогу неког ђачића који се скврчио пред гневом учитеља. То не приличи ни министрима, а камоли стручњацима.

Други је у томе што је владајућа групација већ показала своје право лице по питању стручности, размештајући буквално хорде полуписмених и нестручних људи на веома одговорне функције и задржавајући све најгоре кадрове из претходне власти. У таквом окружењу, у коме партијска и лојалност владајућој личности одређују нечији положај, није могуће стручно радити. Сваки стручњак зна да мора да има око себе тимове стручних људи који се воде само правилима струке иначе је сваки покушај промене набоље осуђен на пропаст. А таква могућност је данас у Србији са Вучићем на челу политичке одговорности потпуно изгубљена.

Трећи разлог, који наравно произлази из претходно реченог, јесте опчињеност медијском сликом која се пласира грађанима, и то пре свих од стране Вучића и Дачића. Ниједан стручњак не жели да ради у условима у којима водећи политичари све и свакога подређују својим дневним рејтинзима популарности. Поготово у Србији у којој се готово сви најважнији помаци могу обезбедити тек у вишегодишњим периодима.

Дакле, г. Вучићу, немојте понављати преко медија „да вам се каже име тог стручњака у Србији…“, него схватите да све најбоље у Србији неће да сарађује са вама.

4.

Пожељна решења за Србију и грађане Србије могућа су само ако имамо руководство које стварно хоће да трага за таквим решењима. И само онда када такво руководство има подршку грађана. Добра решења није могуће наметнути споља. Она морају бити израз наших настојања. И тада је могуће користити и стране стручњаке, али пре свега у областима техничких знања.

Када имамо политичку елиту која је окренута ЕУ и питање интеграција претпоставља свим друштвеним и националним интересима Србије, онда је наметање решења споља императив, зато што обмана медијима, као и свака анестезија, трају одређено време, у ком времену се национална лоботомија има завршити.

Америка и Русија – тестирање нерава

(Политика)

То што је амерички председник Барак Обама на прошлонедељној конференцији за новинаре отворено рекао да је од повратка Владимира Путина у Кремљ примећена „антиамеричка реторика на руској страни” представља још једну потврду да је између Русије и Америке, које су 2008. започеле „ресетовање” својих односа, све кренуло низбрдо. Руско давање привременог азила бившем сараднику америчких обавештајних служби Едварду Сноудену навело је Обаму да откаже самит са руским председником, што је прво слично отказивање од хладног рата (ако не рачунамо одлуку руског премијера Јевгенија Примакова да на вест о почетку НАТО бомбардовања Југославије нареди пилоту авиона којим је летео у званичну посету Вашингтону да се сместа окрене и врати у Москву).

Опаску о руској наводној антиамеричкој реторици Обама је на истој конференцији допунио и описом Путина као „клинца који се досађује у задњем делу учионице“ (да би одмах уследила духовита реакција америчких блогера који су написали: „Ако је Путин дете које се досађује у учионици, онда је Обама размажено дериште у Белој кући”).

Из Москве није стигла званична реакција на ове речи, осим што је један неименовани руски дипломата за „Комерсант” рекао да је „Обама ударио на личност, што је апсолутно недопустиво”.

Међутим, оно што је из целе ситуације затезања односа САД и Руске Федерације очигледно јесте да је по први пут на највишем нивоу покренута прича о антиамеричком расположењу у Русији, али и антируском расположењу у Америци, који су годинама очигледни у медијским извештајима и изјавама политичара и аналитичара.

Када је прошле године светска јавност случајно сазнала приватни разговор Обаме и тадашњег руског председника а садашњег премијера Дмитрија Медведева, аналитичари су помислили да су те изјаве можда заправо само уиграна представа за јавност. Мислећи да су микрофони угашени, Обама је на самиту о нуклеарној безбедности у Јужној Кореји рекао Медведеву да питања постављања америчких антибалистичких ракета на руским границама могу бити решена, „али је важно да ми да простора за маневар”.

„Ово су моји последњи избори. После ових избора, имаћу више флексибилности”, рекао је Обама Медведеву, који му је узвратио да „разуме” и да ће „пренети Владимиру ту информацију”.

Међутим, микрофон ТВ станице Еј-Би-Си је ту информацију пренео целом свету, а из данашње перспективе чини се да ни то што су прошли и амерички и руски избори није умањило спорења око америчке антиракетне одбране у Европи, али ни о питању иранског нуклеарног програма, грађанском рату у Сирији… Ипак, загревање антиамеричке и антируске атмосфере минулих месеци се ипак догодило у парламентима две силе. Најпре је у америчком Конгресу донет Закон о Магнитском, којим је ограничено добијање америчких виза, али и наметнуте финансијске санкције свим руским званичницима који су, према оцени Вашингтона, били укључени у „огромне повреде људских права” које су довеле до смрти адвоката Сергеја Магнитског, 2009. године, у затвору у Москви. Усвајање овог закона била је савршена прилика за бројне америчке политичаре да истакну своје антируске ставове.

На одговор из Москве се није дуго чекало, па је у руској државној Думи усвојен закон којим се онемогућава добијање руских виза америчким званичницима, који су нелегално затварали руске држављане или их осуђивали на „безразложно оштре казне”. Дума је усвојила и такозвани Закон о Дими Јаковљеву (усвојеном руском дечаку који је умро због непажње Американца који га је усвојио), којим се онемогућава америчким држављанима на усвајају руске сирочиће. Осим тога, Русија је наредила и да свака испорука америчког меса у Русију мора да прође строгу контролу руских санитарних органа.

Према речима Алексеја Пушкова, председника Одбора за међународне односе државне Думе, примери антируских потеза у прошлих 18 месеци су Закон о Магнитском, потом изјаве америчких политичара о карактеру руских избора, па обећање шефице дипломатије Хилари Клинтон да ће се борити против ширења Евроазијске уније на територији бившег СССР-а, као и успостављање америчких црних листа.

Иако је за Пушкова „чудно да се прича о нарастајућој антиамеричкој реторици”, сасвим је извесно да обе стране нису остале дужне једна другој. Осим политичара, медији у стварању тог расположења играју ипак пресудну улогу, при чему у критици распиривања негативне атмосфере међу две силе, на мету узимају само рад медија друге државе. Тако на сајту ТВ станице „Раша тудеј” често пише о томе како „јача антируско осећање у САД”, док су прошле и ове године амерички медији препуни жалби на раст „антиамериканизма” у Русији. Тако је у фебруару „Вашингтон пост” имао текст под насловом „Безобразна бујица антиамериканизма”, док се „Американ тинкер” пита „колико дуго ће магла антиамериканизма заклањати обрисе реалне и непосредне опасности која прети Русији”.

Није мала ни листа америчких сенатора и конгресмена, с једне стране, и депутата руске државне Думе, с друге стране, који не штеде речи у оптуживању друге стране и стварању антиамеричке или антируске атмосфере. Преглед изјава је огроман, али „Политика” објављује неке од тих изјава које су дошле од најзначајнијих политичара, аналитичара или из медија Русије и САД.

АМЕРИЧКЕ ИЗЈАВЕ О РУСИЈИ
„Немам стрпљења за земље (као што је Русија), које покушавају да третирају гејове, лезбијке или трансродне особе на такав начин да их застрашују или повређују”, Барак Обама у одговору на питање о руском закону који забрањује геј пропаганду.
„Неупитно је да је Русија наш геополитички непријатељ број један”, Мит Ромни, републикански председнички кандидат 2012.
„Када мислимо о Русији, за нас је важно да о њој мислимо као о земљи која је опасност за многе, а није никоме заштитник. Када мислите о америчкој улози у свету, ми смо заштитници многих, а никоме нисмо опасност”, Џим де Минт, бивши републикански сенатор, а садашњи председник Фондације „Херитејџ”.
„То је намерни покушај да се понизе САД. То је шамар у лице свим Американцима. Сада је време да се из корена размисли о нашим односима са Путиновом Русијом”, Џон Мекејн, републикански сенатор и бивши председнички кандидат.
„Руси имају ресетовање, већ су се ресетовали уназад и то на отприлике 1955. годину”, Џон Мекејн.
„То није конфронтација, већ реалистичан приступ према земљи која се не понаша у интересу светског мира”, Џон Мекејн о свом залагању да се у Европи распореди амерички противракетни систем.
„Русија нам је забола нож у леђа и сваки дан који Сноуден може слободно да шета је још један окретај ножа… Суштина је веома једноставна: савезници би требало да третирају једни друге на пристојан начин, а Путин је изгледа увек спреман да гурне прст у око САД, било да је у питању Сирија, Иран било сада, наравно, Сноуден”, Чак Шумер, демократски сенатор.
„Ово је председник (Џорџ Буш) који је гледао у душу Путина, али ја сам могла да му кажем да је он био агент КГБ. По дефиницији, он нема душу. Мислим, ово је губљење времена, зар не? Ово је глупост али је ово свет у којем сада живимо”, Хилари Клинтон, бивша шефица дипломатије у време када је била сенаторка и кандидат за демократског председничког кандидата.
„Путин отворено презире америчког председника. Главни смисао његове политике тренутно је у томе да од САД створи главног непријатеља Русије”, Андреј Пјонтовски, аналитичар
„Путин великим делом базира своју кампању на антиамериканизму. Он све више спроводи политику супротну виталним америчким интересима”, уводник „Вашингтон поста”, од 28. марта 2002.

РУСКЕ ИЗЈАВЕ О АМЕРИЦИ
„Они (САД) живе као паразити светске економије и свог монопола над доларом… Тако ако (у Америци) постоји системски квар, то ће утицати на све”, Владимир Путин
„У Русији демократија је ко виче најгласније. У САД је ко има највише новца”, Владимир Путин
„Зашто они који стоје иза Гвантанама (амерички затвор у којем у изузетно тешким условима робијају осуђени за тероризам), стално покушавају да нас уче лекцијама из људских права, а у вези са трагедијом (смрћу) адвоката Сергеја Магнитског?”, Владимир Путин
„Американци су сигналима са једне своје радарске станице утицали на пропаст руске свемирске мисије Фобос-Грунт”, Дмитриј Рогозин, руски вицепремијер и бивши амбасадор при НАТО-у.
„Што се тиче јавних изјава да америчка ракетна одбрана није усмерена против Русије, не верујемо им на реч. Михаил Горбачов им је веровао на реч, али ми не. Ми смо лоши момци”, Дмитриј Рогозин.
„Америчко истраживање хиперсоничног оружја, које САД намеравају да заврше до 2015. представља изузетно озбиљну претњу за Русију”, Дмитриј Рогозин.
„После рата са Ираном, САД ће извршити нуклеарни удар на Русију”, адмирал Владимир Комоедов, председник одбора за одбрану руске државне Думе.
„Никако не волим да ме пореде са председником САД”, Џин Греогоир Сагба, дошљак из Бенина и први црни политичар икада изабран у Русији.
„Вашингтон би у ствари требало да буде задовољан растом антиамериканизма у Русији, пошто је ово ваљда последња важна држава у свету која је прихватила да је дошао крај једнополарном свету, створеном након распада СССР-а”, Фјодор Лукијанов, аналитичар
„Амерички капиталистички монополи – инспиратори политике агресије… Монополи хране фашизам на америчком тлу… Демократија у САД је лицемерно покриће за апсолутну владавину капитала…”, цитати из руских листова „Правда”, Известија”, „Труд” и „Комсомолскаја газета”.

Виктор Камењев: Свет “после Сноудена”

САД “су накратко прекинуле односе са Русијом и направала паузу”, тј. они неће водити било какве разговоре у вези актуелних проблема у свету, о томе је Обама изјавио у петак, посветивши свој говор Русији.

Док су се званичници и колеге, САД и Русије, Џон Кери и Сергеј Лавров у петак суочили у директним разговорима са проблемом погоршања билатералних односа и потврдили да ће радити на решавању питања од заједничког интереса, упркос напетостима насталим због дубоких разлика у питањима противракетне одбране, Сирије и случаја звиждача Едварда Сноудена.

Прича о Сноуденy је наводно, постала последња кап, која је прелила америчку чашу. И постала је добро наличје у лошој ситуацији, америчко, како се испоставило “после Сноудена”. Америка је једноставно, морала да направи паузу, када се Сноуден дочепао транзитне зоне Шереметјева у Москви. Тада, супротно здравом разуму, вашингтонски Комитет за спољне послове Конгреса САД-а, дословно, пада у хистерију. Али, коначно се схватило, Москва неће у будуће наступати арогантно и остаци здравог разума су превагнули. Прошлог петка, Обама је најавио: САД су коначно чуле, Минхенски говор (2007) Путина, у коме је навео, да се Русија враћа на светску сцену као велика сила и сада су се над њим замислиле, како ће им у будуће бити!

Генерални, став према Путину у западним медијима је био изразито двојак: док су неки и даље настављали да га осуђују као “диктатора”, дотле други, упоредо са критикама, називали су га “московским Великим Мајстором”, који Обаму, као школарца, гања по”шаховској табли”. То је велики прогрес, с обзиром да су се раније ограничавали само на увреде. Заиста, Обама озбиљно губи у политичким биткама са Владимиром Владимировичем, али за то, делимично је и сам крив.

Путин – актуелни председник, овлашћен, то јест, поверено му је, да може доносити брзе одлуке, нарочито оне, које су очигледне. У сасвим је другој ситуацији, односно, Обама се другачије рангира на америчкој званичној табели. Ко је уопште тај Обама? Скромни адвокат, ког је иронија судбине убацила у председничку фотељу. Када буде напустио Белу кућу и другоме уступи председничко место – поново ће постати скромни адвокат и бивши председник. Последњи прави председник Америке је био Кенеди, због чега је и убијен.

Обама је тек цамо вип-менаџер, представник политике Комитета за спољне послове Конгреса САД-а, како кажу. И све док он не поврати своју изгубљену ињертсност и не уђе у колотечину, Обама је принуђен да се повинује “раније утврђеном плану”, као што је повратак Сноудена, на пример. Зато ће Обама редовно и у будуће, губити све политичке битке са Путином, јер је Путин у могућности да брзо реагује на одређену ситуацију.

Немачка отказује уговор са САД о размени информација, који је закључен још давне 1961 године, наводећи као мотив, потребу да будy заштићени “лични подаци”. То је врло љубазан, али ипак шамар САД-у, показујући очигледну атланску пyкотину: Немачкy боли то, да је шпијунирају као да је Кина.

У западно-европском јавном мњењу изродила се данас, антиамеричка струја: тамошњи интелектуалци, попут Русије, почели су протестовати против двојних стандарда Јенкија. Разобличењем Сноудена НСА-ЦИА, означавају британски “Гардијан”, гласилом европских елита.

Незапамћено за Запад јесте то, да су Сноудена прогласили шпијуном, а испоставило се, да је он шпијун листа “Гардиан”. Сноуденов предходник, оснивач сајта „Викиликс” Џулијан Асанж, заузврат, ово назива “јавним екстремизмом”. У интересу националне безбедности, страни агенти су издавали своје политичке противнике на начин, како је то некда радио Стаљин. Опасан преседан, али погледајте, каква је то иронија судбине!

У овој ситуацији, Сноуден је у Москви као острво “слободне Америке” и он је постао симболом светске платформе, где се вашингтонски Комитет за спољне послове Конгреса САД-а, добро “навукао” и “упецао” на Путинову “удицу”: када, хтео не хтео, мора направити одређену паузу. Сада сваки и најмањи вашингтонски дидактички тон у односу на Москву, могао би га стајати веома скупо.

Скандалозна отмица председника Боливије у потрази за Сноуденом, такође говори о томе, да ЦИА нема озбиљне информације у вези Москве, а Кремљ је за њега и даље недокучива тајна. ЦИА је радила на слепо и – није успела. Мање су обратили пажњу на то, да је игра мачке и миша: ухвати Сноудена, – имала свој наставак.

Одмах након слетања боливијског авиона, један од кубанских Аерофлота изненада мења маршруту лета: Москва, учинило се тада, да је заједно са Американцима пала на боливијском питању, али то је било само толико да се не опече, зато је олучила да не ризикује.

Путинов “Антигеј закон”, нарочито због чињенице да је баш он био разлог “кампање за људска права” уперене против Москве под Обаминим вођством (“Нико више није бешњи од мене, неки закони против гејева и лезбејки, усвојен је у Русији”, – “грмео је” председник Сједињених Америчких Држава), који је заправо раскринкао западни свет. И његови најбољи “умови” почињу са надом погледати пут Москве: “Потребан нам је наш Путин” – почињу говорити западњаци, чија би жеља била да Русији на глас изговоре други слоган: “Русија без Путина”! Педерске параде нису тако безазлене, како их представљају, а такође, има још Европљана који нису изгубили разум и све ово разумеју.

И уопште, хомосексуална западна параноја – постаје алармантан знак, да је дошао до линије потпуног распада, примитивни инстинкт моћи, иза ког обично следи неки, било-какав “нови поредак”, може да буде, електронска матрица НСА-ЦИА. Овакву “борбy против тероризма” је лако преусмерити на све што пожелите, на било који “случај”, а посебно Сноуденов.

Чини се да Путин сада користи Кутузовy тактику – омогућава да се ствари развијају на природан начин, само их треба мало подстакнути да буду, у “складу са међународним правом”. Сједињене Америчке Државе у потпуности делујy на основу својих себичних интереса и то почиње да изазива забринутост и међу америчким савезницима. Сноуден је у Москви постао Путинов адут “право на заштиту људских права” у информационом рату, где вашингтонски Комитет за спољне послове Конгреса САД-а, коначно ово схвата и чини извесну паузу.

Српски режими укидају сопствену науку и стављају је у службу НАТО окупатора

(Фонд Стратешке културе)
Србија међу првима у свету по губитку талената! • У бандитској транзицији већином су нестале истраживачко–развојне јединице у привреди Србије. • Због прописа ЕУ, режим укида подршку проналазачима! • Немци и НАТО давно утврдили план о трајном искључивању Србије из било каквог европског развоја.

Србија ће у 2013. години, издвојити просечно 25 евра по истраживачу за годину. Ово је тврдња др Ђурђице Јововић, сараднице Института за медицинска истраживања и председнице Синдиката науке, којом је на Видовдан, 28. јуна ове године најавила штрајк и излазак на улицу научника Србије.
Зараде за око 12.000 истраживача на државним пројектима касне, зависно од установе, бар две и више недеља. Овоме кумује и свемоћни управник Управе за трезор. Додатне субверзивне активности су искључивање воде и струје истраживачима или некомплетирање опреме.

Стручњаци: Све води у гашење науке у Србији

Мучно стање данашње српске науке сажето је описао др Милован Шуваков из Института за физику и члан одбора Синдиката: „Плате касне 21 дан, материјални трошкови шест месеци, а озбиљна научна политика сто година. Све води у гашење науке.“[1] Овај закључак није неоснован и претеран. Буџет за науку данас десетоструко мањи него што је био 2010. године. Крајем јануара 2013. најављено је да ће Србија издвојити сопствених 108 милиона евра за наукуи задужити се у ЕУ за 200 милиона евра у исту сврху. То заједно износи 0,5 % бруто домаћег производа и десет пута је мање него што издвајају Шведска, Израел и многи други.
Недавним ребалансом буџета је предвиђено смањење планираног износа за 20%. Практично се престаје са озбиљним финансирањем истраживачких пројеката у Србији.
На конференцији за штампу, 1. јула 2013. Синдикат науке је најавио да ће затражити повећање материјалних трошкова по истраживачу у овој години на 50% вредности из 2010, а да у 2014. буде враћен на ниво из 2010. године.
Тражиће такође да у 2015. улагање у науку буде повећано на 1% бруто друштвеног производа — у складу са Стратегијом научно–технолошког развоја Србије.
Дан касније, 2. јула, одржан је протестни скуп 2.000 научника у Београду под слоганом „Спасимо науку у Србији“. Устали су против одустајања Министарства науке и просвете од спровођења Стратегије, као и укидања фондова за научна истраживања.
Сматрамо бесмисленим помињање имена политичара и њихових обећања у вези са овим више него важним догађајем. Показало се да Србија има одлучно патриотско научно језгро спремно да, у другачијим условима и са добронамерним партнерима, својим поштеним радом унапреди државу и грађане који у њој живе.
Прошле, 2012. године, некако пред изборе — тадашњи Тадићев режим је по ко зна који пут у јавности изразио спремност да озбиљно унапреди науку у Србији.
Чланови Одбора за науку и технолошки развој Скупштине Србије су почетком марта 2012. године на својој седници саслушали представнике Привредне коморе Србије који су дали добре предлоге како да се домаћим иновацијама пружи шанса за тржишно вредновање. Представљен је и модел за пренос знања и технологија. Наглашена је и потреба да се политика иновационог и технолошког развоја укључи у „Стратегију и политику развоја индустрије до 2020. године“. Скуп се завршио закључком Одбора да су активности и резултати ПКС у овом сектору видљиви и високо квалитетни.
Било је за очекивати да ће овакву оцену пратити и одговарајућа материјална подршка.

Нема скорог развоја Србије заснованог на сопственом знању

Три битна чиниоца упућују на закључак из наслова. То су: структурни проблеми у Србији, културни проблем и политички однос према наведеном опредељењу.
Структурни проблем је у томе што је научна заједница у Србији у суштини одвојена од две заједнице којима треба да припада — образовне и привредне заједнице. И под претпоставком да има научних резултата које би могла да прими привреда — нема ко да их прими у привреди и нема оног коме су потребни.
Привреда Србије се састоји 20% од индустрије, а 80% посто су трансакциони послови, од трговине до банкарства. За трансакције није потребна наука. Индустрија је остала без капацитета да прими знање. Практично, све тзв. истраживачко–развојне јединице које су биле у привреди Србије нестале су током приватизације.
Културни проблем је у нашем културном моделу, по којем је много важније бавити се нечим у истраживачком раду, него постићи резултат.
Показатељи утицаја науке на привреду су неповољни. То су број радова по једном научном раднику, број нових производа у привреди и укупна конкурентност друштвене заједнице Србије.
Политички проблемсе понајпре препознаје кроз висину издвојених средстава из буџета за улагања у научно–истраживачки развој.
Буџетска издвајања за науку су 2003. године достигла 0,3% бруто друштвеног производа и од тада до данас стагнирају.
Поуздано зна да је праг који треба достићи и прећи у издвајањима за науку 1% БДП–а. Тек након тога, успоставља се бржи ритам подршке науци и иновационим активностима у једној држави и почиње се осећати позитиван повратни утицај на друштво.
Обим издвајања за науку који нема суштинског утицаја на напредак друштва не може бити случајан.
Светски финансијски жандари који учествују у креирању буџета Србије очигледно будно мотре да им Србија не измакне потчињености. Зато је Србија по губитку таленатана 137. месту од укупно 140 земаља.
Овај податак је још трагичнији ако се узме у обзир изумирање нације, неповољна старосна структура целокупног становништва Србије (просечна старост становништва износи 40,25 година) као и старосна пирамида научне заједнице — мало младих, пуно истраживача пред пензијом.

Кума дала, кума и узела

Истакнимо овде случај Српске академије иновационих наука (САИН), као једне од водећих иновационих установа у Србији. Током 2011. године представила се јавности значајним и престижним пројектима и програмима.
Оснивање Иновационо–развојног центра „Никола Тесла“ у Београду, потписивање бројних уговора са најугледнијим светским универзитетима и институтима или представљање властитих пројеката у Руској академији наука и њеним институтима, само су неки од успеха ове установе која је за свој рад добила бројна признања и ордене.
Нови патенти и открића превасходно су на пољу заменских енергија, заштите животне средине, изолационих материјала, самогрејућих еко–кућа, робота, спортских авиона, дигиталних пољопривредних машина, спортских хала, нових хируршких метода, нових материјала за протетику, етанола из сламе и новина, конзервисања хране без хемијских супстанци — што све говори о духу и снази чланова ове Академије и људи који је сачињавају.
Од заменика председника Академије задуженог за науку, академика проф. Радомира Симића, могло се сазнати и следеће: Држава није наклоњена проналазачима колико је то неопходно да се успешно превали пут од проналаска до зараде на тржишту.
Закон о иновационој делатности дефинише статус проналазача, и омогућава проналазачу да користи подстицајне мере из буџета за развој и примену свог проналаска. Србија данас има 200 регистрованих иноватора и финансирање њихових програма почело је добро. У првим годинама учешће државе износило је до 10.000 евра, па смањена на 4.000 евра, да би задњих година потпуно изостало.
Проналазачи су формирали своја предузећа, а ова су могла да конкуришу за иновационе и развојне пројекте у којима је у првим годинама држава помагала са 50.000 евра, да би тај износ касније био смањен до 20.000 евра, а 2011. године је потпуно укинут.
Описано стање је последица Србији (само)наметнутог Закона о контроли државне помоћи, као једном од услова на путу ка ЕУ.
Но, пре Закона о контроли државне помоћи, настао је један документ на који нам скреће пажњу главни уредник Српске аналитике, Вања Вученовић.
То је писмо Вилија Вимера, члана спољнополитичког одбора Бундестага и тадашњег потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС–а, упућено тадашњем канцелару Герхарду Шредеру 2000. године, којим га информише о садржају конференције „Балкан и проширење НАТО–а“одржане крајем априла те године у Братислави, у Словачкој.
У том писму значајном за будућност Србије и српског народа најављују се притисци земаља „пријатељског Запада“ (пре свега САД), у циљу српског признавања независности Косова и утврђује план о трајном искључивању Србије из било каквог европског развоја.
Сада нам је и јасније зашто су баш „Мајкрософт“ из САД и „Сименс“ из Немачке отворили своје развојне центрена тлу Србије преузимајући екипе врхунских српских инжењера.
Ограничавајући и ометајући Србију да развије и организује сопствени научни и истраживачки потенцијал, увлачећи је у дужничко ропство и сиромаштво, Запад је створио идеалне услове да најкреативнији део српске популације крене у службу развоја и повећања моћи тог истог Запада.
Када се ради о преузимању туђе памети ЕУ није формалиста. Учешће српских научника у ЦЕРН–у је пожељно, иако је Србија тек придружени члан ове организације (од јануара 2012).
Српски научници учествују и у НАТО програму „Наука за мир и сигурност“. У програм су укључени крајем 2007. године и до сада је реализовано 14 пројеката[2].
Непуних шест година касније, председници Србије и Русије, Томислав Николић и Владимир Путин, потписали су 24. маја 2013. у Сочију Декларацију о стратешком партнерству између две земље. Декларацијом се обухватају све сфере сарадње, укључујући културу, науку, технику и образовање.
Надамо се да су грађанима Србије и српској научној заједници овим отворена врата неизмерних могућности и пружена рука великог, пријатељског и више него блиског народа.

Како се у Србији утиче на мозак људи

(Вести.нет)

На основу понашања Срба и српског руководства у вези с економско-политичко-војним процесима у свету, Европи, на Балкану и самој Србији (посебно у вези са Косовом и Метохијом) све више људи се пита шта се то догађа са мозгом српског народа и његове елите.

Очевидно је једино да се не преклапају елита и администрација, односно да предводници Срба нису истовремено и најумнији међу њима.

Будући да у Србији не постоји институција која би се бавила ефектима планетарно присутног неокортикалног рата, о његовом присуству на српским просторима може се судити само на основу посматрања и одговарајућих индикатора.

Најважније је да се зна да основа за научно препознавање процеса у којем се утиче на људски мозак постоји. Нико не може да негира постојање докумената, који су одредили садржај транзиције и регионализације у којима се ствара „нови светски поредак“.

Основни документи настали после Другог светског рата у круговима кабалиста, језуита и „вавилонаца“ су: Директива 20/1 Савета за националну безбедност САД (усвојена 18. августа 1948.), „Пројекат 80-тих” Савета за иностране послове САД (усвојен средином 1973, Директива 54 Регановог Савета за националну безбедност (усвојена 2. септембра 1982.), Директива 133 Савета за националну безбедност САД и Закон о спољним улагањима САД (усвојени 1990. године), Правило КоВ САД ФМ 100-5 (усвојено у Пентагону 14. јуна 1993.), Памфлет 525–5, објављен 1. августа 1994. у издању ТРАДОЦ-а (Training and Doctrine Command) и .„Заједничка визија 2010” (15,20) настала у Пентагону (1997).

У наведеним документима најављен је начин за „омекшавање“ слободарских настројених друштава, а основа је утицај на свест људи.

Планирано је стварање и стицање истомишљеника и ослонац на њих. Најбољи пример за то су деца из „Отпора“. Разрађена је (зло)употреба невладиних организација у стварању „новог светског поретка“. У процесу регионализације и цепкања националних бића, планирано је стварање „бонсаи држава“.

Стога су прво разбијене федералне државе попут СССР, ЧССР и СФРЈ, а све време је инсистирано на губљењу суверенитета и одрицању од дела суверенитета. Сједињене државе, Велика Британија, Намачка и Француска, као инструменти за стварање „новог светског поретка“ учешћем у Атлантској алијанси, добиле су задатак да не испуштају сталну стратегијску иницијативу у сведимензионом рату са непослушним земљама.

У том рату најважнија димензија је неокортикални рат, у којем се утиче на сензације у кори великог мозга. Занимљиво је да се у .документима „Заједничка визија 2010”, „Заједничка визија 2015” и „Заједничка визија 2020”, може прочитати и будућност планете.

Утицај на информације у мозгу људи, а на тај начин на мисли и емоције, већином се остварује посредством носилаца неоружаних облика агресије. Реч је о институцијама које учествују у стварању „новог светског поретка”.

Невладине организације, финансиране од институција „великог брата“, посебно тзв. миротворачки покрети, раде на регионализацији и стварању аморфне националне масе. При томе, тежиште активности усмеравају на доказе да је национализам највећи непријатељ „новог светског поретка“.

Њихове пробране и сублимиране информације стварају неслогу унутар друштава и поделе на напредне и заостале, а резултат су општа конфузија и апатија. Фондације учествују у „куповини мозгова“ (на пример, Сорош фондација финансира и надгледа српске вундеркинде у Петници).

Агенције куповином основних ресурса (земљиште, вода, руде, енергенти) стварају социјалну несигурност. „Хуманитарне организације” поништавају основе хуманости, ратују, тргују, стављају животиње испред људи… Секте учествују у „унутрашњем одливу мозгова“.

Тако потенцијално умни људи очекују бољу будућност, искључујући се из њеног стварања. Политичке партије и покрети раде по директивама „великог брата“ и обесхрабрују народ. Такав систем изнедрио је бројне „корисне идиоте”, који раде за најимућније лихваре, а да нису на њиховом платном списку. Масонерија је толико инструментализована да се претворила у отуђени скуп моћних људи, који су заборавили да осим личног постоји и друштвени интерес.

Затворени у своје ложе успевају да лепо живе од стечене моћи. Реч је о ментално блокираном скупу људи изгубљеном за стварање извесније будућности. Њихова изолација је важан циљ староримским концептима задојених кабалиста. Фундаменталистичке цркве и „Њу ејџ” покрет имају непосредну улогу укреирању свести и стварању уобразиља.

Они поништавају истину и историју, а доводе цео људски род у заблуду у вези са будућношћу. Непосредније од њих на свест људи могу утицати само оруђа и оружја намењена за неокортикални рат.

Изузетно је важно са се схвати шта све може да утиче на креирање свести људи, које је искључиво везано за људски мозак. Информација је основна, а ништа мање није важна истина да је могуће мењати структуру личности и структуру мозга. На пример, истомишљеници се могу стварати симболима.

Њихово прихватање пре свега разврстава људе и ствара друштвене поделе. На схватања човека утичу религије, информације о погледу на свет, општефилософске информације, које омогућавају да се уочавају и схвате општи и појединачни процеси у свету, и допуштају да се добију нове информације и енергије.

Свест људи обликују идеологија, информације фактичког и историјског карактера, уметност, систем образовања и васпитања (дечија литература, школе, факултети, школске установе, посебно предавања из логике, математике и историје), системи разоноде и забаве (музика, слике, филмови, игре…), тајна и окултна друштва, светски финансијски систем, органи власти, државни закони, државна политика, средства јавног информисања – за тзв. масовну комуникацију, новац, власништво, економске структуре и односи. Исти информациони системи не дозвољавају да истина допре до уџбеника.

Тако не знамо да ли је Хитлер умро природном смрћу, да ли се Земља окреће око сунца или га прати у спиралном кретању, да ли је Вук Караџић, као ватикански плаћеник, грешком променио име Серба и Србе, да ли…

Кроз све наведене државне институције провлачене су од 1989. године антисрпске информације, које су одвојиле Србе од сапламеника и истока, а усмериле их ка отвореним чељистима Запада.

Проф. др Светозар Радишић