Анализа: Ирански председнички избори и америчко чекање „иранског пр олећа”



(Адванце)
18. марта 2013., само два дана пре Новруза (персијске Нове године), амерички председник Барак Обама је иранском народу и властима у Техерану послао видео-поруку. Док је Иранцима честитао Новруз, Обама је био ‘забринут због несугласица, те разочаран јер његови напори да се спор ријеши не наилазе на плодно тло’.
‘Ако је истина да Иран на нуклеарном програму ради искључиво како би производио електричну енергију, те како би га користио у медицинске сврхе, онда то није успио доказати међународној заједници. Ја желим да то буде учињено, да се постигне договор, те да Иран у заједници народа заузме место које му припада. Искрено се надам да се то може решити мирним путем “, поручио је Иранцима амерички председник.
Обамина порука је морала бити дирљива до те мере да је на крају цитирао великог персијског песника Хафеза, позивајући Иранце ‘да се засади семе пријатељства, а искорени горко семе мржње’.
Након Обамине “честитке”, Иранци су се морали вратити у сурову стварност односа с САД-ом, а коју карактерише дугогодишња агресивна политика Стејт Департмента.
Покушати ћемо рећи реч-две о стварности у којој, због става Вашингтона према њиховој земљи, већ годинама живе Иранци.
“Медени месец” између Обаме и Ирана
Барак Обама је ентузијазмом америчког народа (али и већег дела светске јавности) крајем 2008. изабран за председника САД-а. Само неколико сати након званичне објаве резултата избора стигла му је честитка од иранског председника. Махмуда Ахмадинежада је био први ирански председник који се након 1980. и прекида дипломатских односа са САД-ом обратио једном америчком председнику. Нема никакве сумње да је пажљиво пратио предизборну кампању Барака Обаме, који је често изјављивао како је ‘спреман преговарати с Ираном’. Ахмадинежад је тада због своје поруке претрпео оштре критике једног дела иранске јавности.
Међутим, почетком 2009., одмах по уласку у Белу кућу, Обама је наставио реторику свог претходника, иако оптужбе на рачун Ирана овај пут нису имале апокалиптичне тонове као код његовог претходника, Џорџа Буша. Говорио је ‘како се Иран жели домоћи нуклеарног оружја, како је то неприхватљиво и како га иритира то што га је председник иранског парламента, Али Лариџани, упозоравао како је кренуо странпутицом гледе иранског нуклеарног програма’.
У фебруару 2009. је председник у оставци Међународне агенције за атомску енергију , Мухамед Ел Барадеј, одлучио рећи истину и нагласио ‘како Иран ради на обогаћивању уранијума, али је он такве чистоће да се не може говорити о производњи нуклеарног наоружања’ .
‘Када је у питању Иран, осјети се недостатак поверења, али то не сме бити узрок забринутости. Многе друге земље у свету обогаћују уранијум, а да нико не поставља превише питања око тога ‘, изјавио је тада Ел Барадеј.
Без обзира на све, амерички председник Обама 12. марта 2009. потписује одлуку о продужењу санкција према Ирану за још једну годину, а Иран описује као ‘највећу претњу безбедности Сједињених Држава’. За такав свој став није дао никаква појашњења.

Асад затражио помоћ од земаља БРИКС

(Факти)
Сиријски председник Башар Асад затражио је данас од земаља БРИКС-а да учине све што могу да буде „заустављено насиље“ у његовој земљи и окончана патња народа због међународних санкција које су у супротности са међународним законима, а директно погађају живот и свакодневне потребе грађана“.

„Позивам лидере земаља БРИКС-а да заједно раде како би одмах било заустављено насиље у Сирији и био гарантован успех политичког решења. То захтева јасну међународну вољу да пресуше извори тероризма и било заустављено његово финансирање и наоружавање“, навео је Асад у писму упућеном јужноафричком председнику Џејкобу Зуми.
Зума председава самитом БРИКС-а, организације која, поред Јужне Африке, окупља Бразил, Русију, Индију и Кину.
Асад је такође позвао лидере БРИКС-а да „уложе све напоре како би била окончана патња сиријског народа, проузрокована“, како је навео, „неправедним економским санкцијама“.
„Изражавам тежњу сиријског народа да ради са земљама БРИКС-а као праведном снагом која покушава да донесе мир, безбедност и сарадњу међу земљама, далеко од хегемоније и наметнуте неправде нашим народима“, навео је Асад.
Сиријски председник је такође написао да су земље БРИКС-а „нада за угњетаване народе који пате због спољних интервенција“.

У име народа захтевамо: 35 корака ка бољем животу!

Проф. др Мила Алечковић-Николић

Нама, који протестујемо против Владе Србије, кажу да не знамо шта хоћемо – зато овде тражимо оно што може да се уради одмах!

Београд, 27.03.2013
















Кажу већ - да не знамо шта хоћемо. Е, па показаћемо да знамо. Тражимо могуће и конкретно, за почетак, оно што може да се уради одмах:

1. Да се одмах укине претплата за РТС, a да се РТС сам о својим проблемима договори са кабловским телевизијама на којима људи овај канал већ плаћају, или са државом на чијем је буџету;

2. Да се заустави свако даље дизање цена јавног предузећа Инфостан за сва домаћинства;

3. Да се спречи свако даље повећавање цене струје коју људи више не могу да плаћају;

4. Да се Телеком примора да свим грађанима уз рачуне обавезно шаље листе позива и цене разговора, као свуда у Европи;

5. Да се смањи безобразно скупа цена СМС порука свих оператера (5 динара за 3 речи);

6. Да се тзв. „паркинг сервис“ изјасни какве он то услуге пружа грађанима и у чему им пружа услуге да би по улицама могао да наплаћује паркинг места; да се забрани наплата места која нису коректно обележена на тротоару и плочнику, као свуда у Европи;

7. Да се уведу специјални аутобуси за превоз посланика и политичара на посао, као у Пекингу, како се свако не би возио посебним колима и свитом и оптерећивао саобраћај и возни парк Србије;

8. Да се што пре стави на расправу изванредан нацрт закона о отпису индивидуалног дужништва грађана који је предложио покрет Двери, најбољи предлог у том правцу у последњих двеста година;

9. Да се одмах преиспита читава политика затезних банкарских камата у Србији у односу на друге европске земље и усклади са њима;

10. Да се због неухрањености српског народа паковања витамина прогласе бесплатним лековима на рецепт, као и да се прошири листа хомеопатских лекова на рецепт;

11. Да се донесе правило по коме би приватне лекарске услуге могле да се наплаћују из социјалног осигурања као свуда у Европи;

12. Да се здравствено осигурање обезбеди свима, јер га нема половина Србије, а посебно деца и незапослени;

13. Да се у све радне организације, државне а посебно приватне фирме уведу редовне инспекције које ће надгледати месечну редовну исплату плата радницима који обављају свој посао;

14. Да се приватни послодавац који дугује раднику више од месец дана обавеже да на свој дуг плаћа камату, као што је ми плаћамо банкама;

15. Да се врати некада поштована уредба, извојевана још у 19 веку, као обавеза послодавца, било државног, било приватног, да сваком сталном раднику мора да исплаћује плату и у време годишњих одмора;

16. Да се пензије старим људима и инвалидима исплаћују, ако треба на уштрб посланичких плата;

17. Да се сваки посланик и сваки званични функционер на положају, као што је предлагано у Словенији одрекну једне своје месечне плате у години која ће ићи у наменске фондове за најсиромашније, будући да политичари и посланици ионако живе од наших пара, тј. од буџета;

18. Да држава организује акције солидарности, трампе и натуралне размене објеката и робе међу грађанима без новчаних противвредности и трансакција;

19. Да се укину сва плаћања која потпуно ирационално прате рачуне и да се грађанима поново омогући оно што је недавно укинуто, да плаћају рачуне у јавним предузећима директно онолико колико су потрошили (у електродистрибуцији, у телекому и тд), без икаквог посредника;

20. Да се укину све таксе на земљиште за људе који нису власници ни земљишта, ни кућа;

21. Да се у радним споровима казни сваки судија који није уважио мишљење синдиката, а да свака установа која има више од 20 радника, као у Француској, мора да образује синдикат;

22. Да порез који се наплаћује од екстра зарада иде у наменске, јасно дефинисане фондове и да све буде јавно објављено, а не да се новац изгуби тако да нико не зна за шта је утрошен;

23. Да се одмах почне са доследном применом наплате пореза на шунд у култури и медијима;

24. Да се најзад примени раније предлагана мера, и јавно објави имовинско стање сваког јавног политичара пре и после уласка у посао политике;

25. Да се строго забрани трговина универзитетским дипломама и њихова шарлатанска додељивања мимо академских услова и да се случајеви испитају уназад, тако што ће се поништити сви „почасни докторати“ незаконито дати политичарима; политичари који нису научници имају право да добијају разноразне захвалнице, али никако „докторате“, па макар били и почасни, јер се тиме овај академски појам своди на апсурд;

26. Да се на суд одмах изведу они који су потписали дозволу за сађење ГМО семена у Србији;

27. Да се у Србију одмах врате све дипломате за чије смештаје по свету народ плаћа више од три хиљаде евра месечно;

28. Да се, као у Француској, строго забрани политичарима да се баве било каквим бизнисом док су у политици, односно да се ставе пред избор: или једно или друго;

29. Да се, као свуда у Европи, забрани државним министрима, док су министри, примање плата код приватника;

30. Да се под хитно скрате и смање процедуре и бескрајне папирологије око усвајања напуштене и сиромашне деце у Србији;

31. Да се одмах уваже најосновнији захтеви сељака, како би се спречило то да Србија увози све оно што већ има;

32. Да српска власт која тврди да не предаје Косово и Метохију, одмах измести представнике свих својих канцеларија и свих министарстава на север Косова како би показала да је у стању да буде и „влада на окупираној територији“;

33. Да се јавно ода почаст свим на силу пензионисаним војним лицима од 2000. године на овамо, по наредби окупационог НАТО пакта, а који су учествовали у одбрани земље;

34. Да се са функције хитно смени министар финансија и привреде који се већ више од деценије држи на истом положају као у најгорим диктатурама, иако је нанео штету српској економији и народу;

35. Да се под хитно испита учинак рада свих функционера претходних власти, барем петнаест година уназад и све велике пљачке за које се већ зна;

Нека актери ових пљачки остану на слободи, ми од њиховог затварања немамо ништа! Али нека им се одмах одузме и врати у буџет све оно за шта се процени да је стечено крађом! Ето начина да се напуни празан српски буџет!

Све ове мере, ако постоји солидарност и воља и ако ико слуша већински народ и грађане, могу да се донесу брзо без бескрајног причања и заседања посланика!

Ако народни скупови 30. марта, а посебно 6. априла буду масовни скупови, сви ови предлози моћи ће да се сматрају успелим народним „плебисцитом“!
Алечковић-Николић Мила

Александар Мезјајев: Процес Караџић и дипломатија у служби рата против Срба

(Фонд Стратешке Културе)

Део суђења са излагањем одбране у процесу против Радована Караџића пред МТБЈ још није завршен, а већ се може са сигурношћу рећи да је бивши Министар иностраних послова Југославије Владислав Јовановић постао један од најважнијих сведока. Владислав Јовановић је сведочио о улози страних држава у рушењу Југославије, кардинално изменивши ток и ниво доказа у поступку.

Владислав Јовановић је сведочио да је још у време Титове владавине, обавештајна служба добила податке о покушајима западних влада “да провере чврстину Југославије” и путем саботажа ослабе земљу, попут убацивања усташа у Босну 1960. године, ради почетка подривачке делатности.[1] После бунта косметских Албанаца 1981. године, Запад је од власти Југославије затражио да се Косову и Метохији додели статус Републике.[2] Постојале су информације о томе, да немачке специјалне службе покушавају да уједине све различите групације косметских Албанаца (и десних и левих) са циљем њиховог отцепљења од Југославије и присаједињења Албанији.[3] В. Јовановић је такође сведочио и о улози Ватикана у припремању планова за черечење Југославије. Тако је он сведочио да му је лично амбасадор САД у Ватикану предао мемоаре у којима се изражава изненађење о томе, како је кардинал Содано отворено позвао на отцепљење Хрватске и Словеније.[4]
Владислав Јовановић је доста говорио и о томе, да Међународна конференција о Југославији (почела у септембру 1991. године) уопште није имала за циљ очување, већ рушење Југословенске државе. Он је говорио о томе како је тадашњи председник Француске Франсоа Митеран уверавао власти у Југославији да конференција представља форму “добрих услуга”, чији је циљ омогућавање странама у конфликту да се договоре. Међутим, одмах по доласку у Париз, муњевито је промењен ток догађаја: принципи конференције су проглашениобавезујућим за стране, а како после неколико недеља преговарања није било никаквог споразума, објављено је да је “Југославија мртва”.[5] Владислав Јовановић је сведочио да је одлука о рушењу Југославије била донета много пре конференције 1991. године. Разлог за доношење такве одлуке, било је “одсуство неопходности постојања Југославије”, као тампон зоне између СССР и фашистичке Немачке.[6]
В. Јовановић је сведочио да су аргументи Слободана Милошевића (да они који желе да остану у јединственој Југославији имају иста права као и они који желе да оду), били одбачени и то без икакве аргументације. Они су једноставно рекли “не”. Солидни правни аргументи у односу на сецесију, уопште нису били предочени.[7] Покушај да се право на самоопредељење искористи као аргумент, од почетка није био правно ваљан, јер по међународном праву, самоопредељење припада народима, а не територијама.[8] Међутим, приликом рушења Југославије, правни аргументи нису имали никакав значај. Владислав Јовановић је говорио о томе како се у време разговора (заједно са М. Панићем) са тадашњим премијером Британије Џоном Мејџором, умешао министар иностраних послова Даглас Хуг и изјавио: “Ви можете имати ваше сопствене аргументе и позиције, но ви сте дужни, ви морате да се потчините нама”.[9]
Аналогна по циљевима била је и Лондонска конференција 1992. године. Владислав Јовановић ју је назвао “шоу програмом са циљем да се на све Србе свали одговорност, не дајући им могућност да одговоре”.[10] Важно је приметити да је већ у то време – годину дана пре стварања МТБЈ – тадашњи Државни секретар САД Иглбергер саставио списак етничких Срба у Босни и Србији, који морају да се нађу пред судом ради почињених ратних злочина, који је представљен у доста агресивном маниру. Први на том списку био је Слободан Милошевић.[11]
Владислав Јовановић, прво као Министар иностраних послова Југославије, а потом њен представник у УН, обраћао се Међународном суду УН (са молбом да се спречи агресија НАТО против босанских Срба), као и Савету Безбедности УН (са извештајем о злочинима почињеним на територији бивше Југославије). Но, ни један ни други суд нису одговорили.[12]
Ни судије Хашког трибунала које су слушале сведочење Владислава Јовановића, нису желеле подробности о НАТО. Тако је понашање председавајућег судије О-Гон Квона било веома индикативно, он је прекинуо Владислава Јовановића, рекавши да се то што је НАТО учинио 1995. године не односи на предмет”(!!!)[13]
Таква реакција показује квалитет сведочења. На тај начин одбрана Радована Караџића све више почиње подсећати на одбрану Слободана Милошевића, која се огледала не само и понекад не толико у сопственој одбрани, колико у презентовању доказа о почињеним злочинима западних земаља. Сведочење Владислава Јовановића, независно од тога како ће оно бити од стране суда прихваћено, већ је ушло у историју међународног права и треба бити уведено у научни програм, ради истинитог оцењивања савремених међународних односа.

______________________________________________________

[1] Параграф 8 писмених сведочења Владислава Јовановића [Документ одбране 1D20187. На заседању суда 26 фебруара 2013 године документу је додељен статус доказа одбране: D-3015].

[2] Параграф 10 сведочења Владислава Јовановића // D-3015.

[3] Параграф 12 сведочења Владислава Јовановића // D-3015.

[4] Параграф 23 сведочења Владислава Јовановића // D-3015.

[5] Стенограм заседања суда 26 фебруара 2013 године, с. 2240-2241.

[6] Параграф 29 сведдочења Владислава Јовановића // D-3015.

[7]Параграфи 31 и 32 сведочења Владислава Јовановића // D-3015.

[8] Стенограм заседања суда 26 фебруара 2013 године, с. 2243-2245.

[9] Параграф 35 сведочења Владислава Јовановића // D-3015.

[10] Параграф 57 сведочења Владислава Јовановића // D-3015.

[11] Исто

[12] Параграф 47 сведочења Владислава Јовановића // D-3015.

[13] Стенограм заседања суда 26 фебруара 2013 године, с. 2259.

Турска употреба „меке силе” у Централној Азији и Русији

Турска је 90-тих година прошлог века кренула у освајање простора Централне Азије где живе туркски народи, то јест народи који имају турске корене, а који живе у Казахстану, Узбекистану, Киргистану, Таџикистану, Туркменистану, па и у самој Русији.

Дакле, распад СССР-а је био сигнал да Турска као атлантистички играч крене да одваја народ са овог простора од утицаја Русије и да га везује за себе.
Цео тај пан-туркистички или нео-османски пројекат је био добро испланиран и подржан великим новцем. Главно оружје продора Турске чија економија је „случајно” баш у то време брзо почела да се развија је била такозвана „мека сила”, а у оквиру ње – образовање.
По поменутим земљама у складу са либералнијим законима донетим после распада СССР-а почели су да ничу турски лицеји, образовне установе које су биле веома добро опремљене и са веома квалитетним наставним кадром. Ти лицеји су били доста квалитетнији од постојећих домаћих образовних установа и многи родитељи, а посебно они богатији су се трудили да упишу своју децу у новоосноване турске школе где се добијало врхунско образовање. Предавања су се држала на неколико језика: енглеском, турском, руском и локалном, на пример таџикском ако је школа била у Таџикистану.
Шта се добијало кроз тај програм турских школа?
- Учио се турски и други страни језици
- Добијало се образовање са којим је могао да се тражи боље плаћен посао
- Деца су добијала могућност за путовања на разна међународна такмичења и тако су упознавала свет
- Стварала се добра психолошка атмосфера око Турске као моћне и богате државе која људима отвара могућности
Све у свему добијале су се лепе перспективе кроз те турске школе.
А онда је радна снага која је раније гравитирала ка Русији због знања руског језика који је знала још из совјетског периода, добила могућност да гравитира ка Турској пошто је сада знала и турски језик. И наравно почело је да се мења опште расположење у земљама Централне Азије у корист Турске.
Иза пројекта стварања мреже турских школа у Централној Азији, али и другде по свету стајао је покрет Фетулаха Гјулена, Турчина, муслимана сунита и његовог покрета који је проповедао ислам који није одрицао модерност и који је био за верску трпељивост и међурелигијски дијалог. Његов покрет је основан на бази учења другог старијег турског верског учитеља шеика Саида Нурсија (1876-1960) који се сматра идеологом покрета „Нурџулар”.
Ко су заправо чланови „Нурџулара”? Чланови „Нурџулара” су радикално настројени турски исламисти, а „Нурџулар” је суфијско братство. Постоје подаци према којима се на челу „Нурџулара” налази управо Фетулах Гјулен иако се ови подаци негирају од стране Гјулена. У златно доба свог деловања у Турској „Нурџулар” је контролисао око 30% економије земље и многе турске медије.
По оценама турских експерата исламски капитал који је подржавао Гјулена је достизао 50 милијарди долара. „Нурџулар” је подржавало више од 500 фирми, а група Гјулена је контролисала 88 фондова (вакуфа), 20 општина, 128 приватних школа, 218 фирми, 129 курсева за обуку, интернате, новину са тиражом од 250.000 примерака, ТВ станицу, две радио станице, финансијску организацију са бескаматним кредитирањем, осигуравајуће друштво и друго.
Ширећи своју делатност у иностранству од 1992-ге године Гјуленова група је у 35 земаља отворила 6 универзитета и колеџа, 236 лицеја, 2 основе школе, 8 центара за изучавање страних језика и информатике, 6 курсева за припрему за факултете, 21 интернат.
Циљ Гјуленове групе је био – припремати кадрове за државну администрацију у држави где се изводи програм која би у будућности обезбедила симпатије ка Турској, а у којој ће током, времена бити направљена исламска држава.
Међутим, поред квалитетног светског знања у тим турским школама, а и уз помоћ мрежа формираних ван школа, ширио се и ортодоксни ислам. Када су власти у неким земљама Централне Азије постале свесне да турске школе у њиховим земљама поред опште образовних имају и верске и пан-туркистичке циљеве почеле су да им постављају мање или веће препреке. Тако на пример у Узбекистану су затворене све турске школе, а у Русији је забрањен рад организације „Нурџулар”. Међутим, остао је добар утицај турских школа у народу.
Пошто су Фетулах Гјулен и његов покрет у једном тренутку у Турској имали огромно богатство и доста утицали на јавно мњење, 1998-ме године он је био оптужен да покушава да свргне постојећи систем, па се зато преселио у Америку. У мају 2006-те године, врховни суд Турске је скинуо све оптужбе против њега. Магазин „Foreign Policy” га је 2008-ме године прогласио једним од водећих интелектуалаца у свету. Сматра се да данас покрет Гјулена у Турској и другим деловима света, а посебно у Централној Азији има око 5 милиона следбеника.
Заправо, покрет Гјулена и покрет „Нурџулар” су заједно дејствовали.

У складу са претходно написаним сматрам да преко оваквих и сличних пројеката нео-османизам јача утицај Турске и да ће он бити све већи. Чак и ако власти пре свега у исламским земљама Централне Азије крену да се боре против ових утицаја, у народу остаје добар глас о томе шта су Фетулах Гјулен и његов покрет урадили за обичне људе. И још ако власт не понуди нешто бар приближно ономе што је нудио Гјуленов покрет, онда власт добија противнике.
Овде видимо како „мека сила” може да буде врло ефикасно оружје у међународним односима и како може да преокреће општу друштвено-политичку ситуацију. Значи, врло је важно који се страни језик учи у некој земљи, јер је језик носилац културе једног народа и кроз учење страног језика предаје се и култура тог народа народу који учи тај страни језик. А кроз предавање културе много тога може да се прогура.
Тешић Горан, ЕВРОАЗИЈСКА СРБИЈА

Marketinški eksperiment uspešan
1) dokazano da potrošači brzo zaboravljaju i
2) da konzumiraju nešto iako znaju da je štetno po njih !!!

Iako još uvek u domaćoj javnosti nije razjašnjeno u kojoj meri je sadašnja dozvoljena količina aflatoksina u mleku štetna, izgleda da su se potrošači polako vratili uobičajenim navikama. Ipak, ostvaren gubitak u prodaji mleka u poslednjih mesec dana procenjuje se i na iznad stotinu miliona evra.

 

Prošlog meseca štampa se ubedljivo najviše bavila ispravnošću mleka – da li je ono toksično, i u kojim dozama sme da se konzumira. Ministar unutrašnje i spoljne trgovine Rasim Ljajiić objavio je procene da je kampanja o povećanim količinama aflatoksina u mleku izazvala štetu u vrednosti od 100 do 125 miliona evra.

Nešto severnije, u Univerexportu iz Novog Sada, gde su, čini se, mediji više pratili poigravanje sa dozvoljenim granicama aflatoksina, zabeležen je veći pad prodaje mleka. Tokom ekspanzije medijskih tekstova o štetnosti mleka prodaja istog je pala za 30% ali sada se gotovo u potpunosti povratila.

Dok su priče o štetnosti mleka krasile naslovnice većine medija prognoziralo se da je pad prodaje ove namirnice oko 40%, međutim sada isti ministar kaže da je prodaja mleka u maloprodaji pala od 5 do 27 odsto.

Neki trgovinski lanci tvrde da taj pad nisu u velikoj meri osetili dok drugi priznaju da je bio veliki ali i da se sada prodaja vraća na nivoe iz vremena kada nismo znali šta znači reč “aflatoksin”.

Iz Maksija tvrde da im prodaja nije preterano varirala, možda i zahvaljujući čestim akcijama, tokom kojih su bile snižene cene mleka. Oni su uočili veći broj poziva kupaca, koji gledajući protivrečne izjave političara nisu bili sigurni da li je mleko štetno ili nije.

U trgovinskom lancu Aman osetili su pad prodaje mleka, koji je iznosio oko 10% ali sada izgleda da su izgleda potrošači zaboravili na oprez pri kupovini mleka – prodaja je slična kao i pre otkrića povećane količine aflatoksina.

НАТО цензура у српским медијима:

Насловне стране српске штампе на годишњицу НАТО агресије

Србомрсци: Изјаве познатих западних политичара о Србима

(Политика.рс)
Србе треба бацити на колена.
(Клаус Кинкел, министар иностраних послова Немачке, 27. мај 1992. године)
Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандно и психолошки.
(Џејмс Бејкер, државни секретар САД, јун 1992. године)
Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат. Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд.
(Пол Џексон, уредник ,,Калгари сана”, изјава за ,,Фани стар”, 13. октобар 1992. године)
Срби су дводимензионалан народ с тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.
(Питер Јустинов, глумац, амбасадор Уницефа, ,,Јуропиен”, 10. јун 1993. године)
Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарација.
(Јосиф Бродски, песник, нобеловац, ,,Интернешенел хералд трибјун”, 5. август 1993. године)
Зауставите Србе. Одмах. Заувек.
(Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, ,,Њујорк тајмс”, 4. мај 1994. године)
Нема мира док Србија не буде војно поражена.
(Срђа Поповић, адвокат, изјава за загребачки ,,Глобус”, октобар 1994. године)
Молим се да се ватра небеска обруши на Србе.
(Отац Пјер, познати француски свештеник-хуманитарац, током рата у БиХ)
Ми треба да Србију осудимо на карантин све док се вирус који она носи не избрише.
(Давид Гомперт, старији директор за Европу у Саветуза националну безбедност у време Бушове администрације, ,,Форин аферс”, јул/август 1994. године)
Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица.
(Јохан Фрицт, директор бечког,,Пресе” и директор Међународног института за штампу)


Срби су злочиначки дупеглавци.
(Ричард Холбрук, емисар Била Клинтона у Југославији, ,,Њујоркер”, 6. новембар 1995. године)
Требало би да бомбардујете Србе.
(Папа Јован Павле Други, речи упућене председнику САД Билу Клинтону у Денверу)
Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста.
(Жак Ширак, председник Француске, током ручка поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ, јун 1995. године)
Срби нису нарочито паметни… Српска деца се више неће смејати.
(Лоренс Иглбергер, бивши државни секретар САД)
Што се Срба тиче… То је један болестан народ.
(Жан Кот, француски генерал, бивши командант Унпрофора у БиХ, у војном месечнику ,,Дифенс насионал”, јун 1997. године)
Нека се Срби подаве у сопственом смраду.
(Хелмут Кол, канцелар Немачке, почетком 1998. године)
Ово је борба између добра и зла а НАТО неће дозволити да зло надвлада.
(Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999. године)
Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити.
(Џејми Шеј, портпарол НАТО, март 1999. године)
NATO-DESERBIZATOR
(НАТО – РАСРБЉИВАЧ, расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад, емитована на француској телевизији Канал+, у емисији ,,Хоризонти”, април 1999. године)
Срби спроводе терор и силују албанску децу.
(Бил Клинтон, председник САД, у говору на прослави 50-годишњице НАТО у Вашингтону, 23–25. априла 1999. године)


Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.
(Тони Блер, премијер Велике Британије, током агресије НАТО 1999. године)
Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије.
(Професор др Ролф-Дитер Клуге, директор Славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу у Тибингену, 1999. године)
Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба. Ове недеље осморо. То је јасан напредак.
(Бернар Кушнер, шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, изјава за телевизију Франс 2, крајем марта 2000. године)
———————————————————————-
КАРЛОВ УГАО
. Кажу да су нас бомбардовали за наше добро!? Штета што нисмо на добро одговорили добрим.
. Завршили смо Торањ на Авали. Можете почети.
. Замало да победимо. Одбрана се борила, али навала је подбацила.
. Нас су својевремено бомбардовали и савезници. Срећом, немамо их више.
. Они су имали невидљиви авион, ми невидљиву дипломатију.
. Бог је био високо, Русија далеко, а вођа и ниско и близу.
. Нама не треба НАТО. Ако устреба, сами ћемо да се бомбардујемо.
. НАТО нам је показао да подруми не служе само за кисели купус.
. Плашим се. Намножили се локатори.
. Ми смо феномен. И кад психијатри одлепе, народ остаје здрав.
Драгутин Минић

Косово и Метохија: Милијарде евра у срцу Србије

(Вечерње новости)

Косово је срце Србије, али поред светиња, у јужној покрајини налази се и десетине милијарди евра вредна државна имовина, због које ћемо тек ломити копља са Приштином и тзв. међународном заједницом.

Преговри о политичком решењу на Косову и Метохији потпуно су у други план потиснули питање 376 државних предузећа, рудника и имања, што потенцијално отвара нове могућности за притисак на Београд.

Очекује се да би већ за неколико месеци могло да дође до првих разговора на ову тему, иако су косметски Албанци до сада неовлашћено већ продали велики број фирми, на које право полаже Србија. Према подацима Републичког геодетског завода, у државном власништву је и 319.256 хектара, односно 29 одсто укупног земљишта у Покрајини. Министар спољних послова Србије Иван Мркић најавио је да ће се ове године расправљати и о државној имовини на Космету, а остаје да се види да ли ће се од Београда тражити уступци за бриселски курс.

- Вредност српске имовине на Космету је огромна и било какво попуштање по овом питању би био знатно већи губитак за земљу него изостанак датума за преговоре са Европском унијом, који сам по себи не значи ништа – упозорава економиста проф. др Слободан Комазец.

Не треба заборавити да је држава Србија од 1960. до 1990. инвестирала у Косово чак 17 милијарди долара.

- То је урађено преко југословенског Фонда за кредитирање бржег развоја недовољно развијених подручја и аутономних покрајина, али и Фонда за подстицање развоја САП Косова. Зато је једини компромис на који Београд може да пристане заједничко управљање одређеним предузећима – сматра Комазец.

После 1999. године, предузећа на КиМ, осим оних у северном делу, преузели су припадници ОВК. Док противправно продају српске фабрике, Албанцима не смета што Србија плаћа спољни дуг Косова настао зајмом за улагање у предузећа на КиМ од око 1,2 милијарде долара. Отписом око 500 милиона долара на име потраживања Париског и Лондонског клуба поверилаца, отплатом 130 милиона долара из буџета и отписом дуга Светске банке, стање дуга је око 630 милиона долара.

Минералне резерве

Према проценама Светске банке, вредност минералних резерви на Космету је више од 19 милијарди долара. Укупна вредност косовских резерви лигнита процењује се на 14,7 милијарди тона (5. на свету), што је и 71 одсто укупних резерви Србије.

Албнаци су до сада продали 1.358 фирми, чија је вредност у Првиредној комори Србије процењена на више од 1,5 милијарди долара. Косовска агенција је ове фирме продала за мање од 300 милиона евра, што значи да су дате у бесцење. Званични Београд је без успеха неколико пута покушао да интервенцијом у Уједињеним нацијама, као и дописима Унмику и Еулексу, заустави продају предузећа.

Приштина не жели да уступи по питању имовине већ интензивно ради на продаји великих компанија као што су Пошта, Телеком, Трепча и Брезовица. Канцеларија за Косово и Метохију обратила се и Уставном суду Србије да оцени уставност приватизација на целој територији покрајине.

- Иако и ово није начин да се заустави продаја, може се макар ставити до знања да Србија неће признати самовољне потезе Приштине у приватизацији – сматра Комазец.

Отежавајућа околонст је и у томе што је претходна влада прихватила да је за Београд најважнија мисија на Косову – Унмик, а која не оспорава албанску приватизацију. Србија овај проблем не може да реши ни пред Међународним судом правде, јер се тамо воде спорови само међу државама, што би било индиректно признавање Косова, а за арбитражу је неопходан пристанак и Београда и Приштине.

У Канцеларији за Косово и Метохију нам је потврђено да се припрема неколико радних група (адвокати и представници државних органа) које ће покушати да оспоре приватизације.

Са Косова и Метохије је после 1999. избегло више од тридесет хиљада српских породица, а вредност имовине коју су тамо оставиле процењује се на најмање 4 милијарде долара. Косовска агенција за приватизацију крши и људска права, с обзиром на то да је огласила откуп станова који су припадали српским, односно југословенским компанијама, иако су ти грађани већ једном откупили свој кров над главом.

Телеком меркала и Олбрајтова

Имовина предузећа Телеком Србија на Косову је посебна прича. Приштина је још 2010. покушала да приватизује ту компанију, под називом Поште и телекомуникације Косова (ПТК), али се Телеком Србија тада огласио у “Фајненшел тајмсу” обавестивши да је реч о отетој имовини и да ће предузети све правне мере уколико се обави трансакција.

Недавно су интересовање за куповину Телеком показале бивши високе дипломате из САД Мадлен Олбрајт и Весли Кларк, али су на крају ипак одустали.

Косово сада користи у мобилној телефонији бројеве Монака и Словеније, а за фиксну телефонију позивни број Србије, што знатно умањује вредност косовског Телекома. Према неким најавама, Београд би у преговорима могао да издејствује да Телеком формира фирму ћерку на КиМ, да се избори за своју фреквенцију, останак броја 064, као и да евентуално дође до дела своје имовине – базних станица јужно од Ибра, које је Приштина уништила пре почетка техничких преговора.

Mајор Пјер Анри Бинел: Писмо и порука Србима

Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност.

Београд, 24.03.2013

Драги саборци и жртве бомбардовања, шаљем вам писмо мога пријатеља Француза Пјер Анри Бинела, коме је са груди стргнута Легија Части и никада није враћена. Али, Бинел је тада казао: „Ја, Француз,потомак Солунца и отац, нисам могао да ћутим, видевши да ће НАТО гађати српске цивиле. Ништа ми висе не знаци та Легија части.“ Када смо Ив Батај и ја одвели Бинела у Пећку Патријаршију, тихо је рекао: „Највећу срећу доживео сам овде, клечећи у српском манастиру.“ Данас вам Пјер Анри Бинел шаље своје писмо.

Мила Алечковић

Писмо и порука Србима од великог француског пријатеља - мајора Пјер Анри Бинела

Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО -а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења!

Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.

Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос.

Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.

Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност.

Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.

Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршки од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: Српски и француски официри у Првом светском рату, а испод тога: Хвала команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис :проф. Бранко Васиљевић.

Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић, штампао моју књигу "Злочини НАТО", најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске, близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе .

Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли.

Данас је Француска опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.

Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.

Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.

Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.

Нека је слава и дуговечност српском народу !

Ваш пријатељ и ваш брат, Пјер Анри Бинел

У Србији се води битка за Русију!

Јелена Пономарјова, угледни московски професор, открива детаље рата које Запад на територији Балкана води против Русије!
Београд, 21.03.2013










Доктор политичких наука, професор реномираног московског државног универзитета МГИМО Јелена Пономарјова одговорила је на низ новинарских питања која се тичу ситуације на Балкану и у српским земљама и њихове даље судбине. При том је упозорила: да је Запад - за разлику од Русије - заинтересован за даље слабљење и комадање Србије и српског простора.

Може ли се тврдити да, захваљујући инвестицијама Гаспрома, Србија постаје руска енклава у Европи? Како ви оцењујете овај процес?

- Геополитички, геостратешки и геоекономски значај Балкана не само за Русију него и за светски систем у целини веома је сложено проценити. Као прво, Балкан је за Европу јединствено складиште богатстава свих врста, која се могу „приватизовати“ као залиха. Друго, овај регион је погодан полигон за размештање војних база НАТО с циљем контроле Мале Азије и заустављања непредвидивог постсовјетског простора. Треће, Балкан је централна зона енергетског саобраћаја. С тим у вези, полазећи од концепције познатог геополитичара Макиндера, може се тврдити да ће онај ко буде контролисао Балкан управљати не само енергетским токовима него и одређивати политику земаља зависних од енергетских ресурса. Балкан је за савремену Европу постао својеврстан Хартленд, ко га контролише може не само да контролише унутрашњи свод Западна Европа-Арабија-Индокина него и да управља светом. И, четврто, Балкан је последња европска граница психолошког рата Запада против Русије. Губитак позиције Русије и утицаја у овом региону значи њено коначно истискивање из Европе и губитак потенцијалних савезника.

У том смислу полазна тачка балканске руске политике у овом региону је била и остала Србија - прецизније простор на којем живе Срби. Ствар је у томе да су Срби, који су историјском вољом раздвојени државним границама и данас живе не само у Србији него и у Црној Гори, РС и на Косову и Метохији - традиционално русофилски народ. Како воле да понављају моје српске колеге, „осећања Срба, чак и када се осврћу према Европи, увек су на страни Русије“.

Веома важна чињеница за Србе у њиховим односима с нашом земљом је спољнополитичка позиција Москве. Москва је једина од светских престоница која даје предност српским националним интересима по питању територијалне целовитости Србије (непризнавање „независности“ Косова) заштите државности РС (у оквиру БиХ), ревизије Дејтонског споразума те осуде антисрпског деловања Хашког трибунала.

Ипак, могућност заштите руских и српских интереса лежи пре свега на економској равни. Без јаке економске базе у савременом свету немогуће је расуђивати о суверенитету и државности. У том смислу Јужни ток и шира економска сарадња са Русијом су скоро једина могућност за Србију да изађе из кризе. Руска улагања у економију Србије само у 2012. години премашила су милијарду долара. То је прави продор уколико се зна да је збирни обим руских инвестиција у српску економију за претходних девет година био приближно толики. Осим тога, Гаспромњефт и Лукоил су највећи порески обвезници у Србији. За Србију, која проживљава велику економску кризу, ово су огромна средства. У ситуацији кад незапосленост премашује 25 одсто, а инфлација износи 11 одсто, градња Јужног тока, као и руски кредит од 800 милиона долара, уз поменутих 200 милиона, су озбиљна подршка. Осим тога, према најскромнијим проценама реализација пројекта Јужни ток осигураће у Србији приближно 2,2 хиљаде нових радних места и привући до 1,5 милијарди евра директних инвестиција.

Вредна пажње је и чињеница да су САД Србији донирале 17 војних аутомобила „хамер“. Као одговор на ово, потпредседник Владе и министар одбране Србије Александар Вучић изјавио је да „донирани аутомобили представљају велику вредност за армију Србије и за земљу која се налази у економској кризи, и да су САД један од најважнијих војних партнера Србије“. Чудно је чути такве речи од српског руководства на адресу земље која је непосредно учествовала у бомбардовању Србије 1999. године и активно ради на уништењу српске државности (проглашење „независности“ Косова). Наглашено лојална, благо говорећи, позиција српског руководства у односу на САД и ЕУ у ствари сведочи о веома сложеним процесима у овој земљи. Зато се не може говорити о претварању Србије у руску енклаву. Ипак, то не значи да Русија нема овде своје интересе. Очигледно да је Јужни ток дефинисан не само као геоекономски него и као геополитички разлог.

Још 1991. године Јосиф Бродски, човек далеко од високе политике, али човек који је јасно осећао будућу борбу за власт и ресурсе, је писао: „Као прави еквивалент трећег светског рата показује се перспектива економског рата ... где су сва средства добра и где је смисао победе - доминантан положај. Битке тог рата имаће наднационални карактер, али ће славље увек бити национално, то јест место регистрације победника“. Тако се ето Гаспром показао једним од учесника тог рата, а поље битке у случају са Јужним током - Балкан.

Битка за српске земље почела је пропашћу биполарног система и распада социјалистичке Југославије, а наставља се и данас. Укидање Републике Српске Крајине 1995. године, потписивање Дејтонског споразума, који је учврстио улазак Републике Српске у аморфну федерацију неспособну за живот, 78 дана бомбардовања Југославије НАТО авијацијом 1999, свргавање Слободана Милошевића 2000, притисак на руководство Црне Горе и спровођење референдума 2006, проглашавање „независности“ Косова 2008., регионализација Војводине и Санџака - све су то завршне етапе великог пута који је прошао Запад са циљем да ослаби Србију.

Паралелно са војним и политичким акцијама, одвијају се стални процеси с руководствима свих балканских република. Тако је, на пример, једном од кандидата за функцију председника Црне Горе амерички емисар рекао буквално следеће: „Ако желиш да будеш председник, обећај да ћеш испунити три услова. Први - ући у НАТО. Други - никаквих енергетских контаката са Русијом. И трећи - минимализација присуства руских компанија и грађана у држави“.

Притисак Запада на српске политичаре повремено поприма форму диктата и уцене. Нова Влада Србије, формирана дугим консултацијама са америчким и европским политичарима, тешко да се може назвати проруском. Гаспром се са својим инвестицијама и могућностима нашао не само као талац борбе српских група и кланова него и као учесник правог економског рата. Тако да је преурањено сматрати Србију руском енклавом. Процес реализације Јужног тока биће веома сложен. Ипак, не треба малаксати и треба се односити према нашим савезницима веома прагматично - проверавати сваки свој корак, строго следећи принцип „у рату као у рату“.

Да ли ће Русија помоћу инвестиција померити свој утицај у Републици Српској и Црној Гори?
- Развоју односа с РС и Црном Гором у Русији се посвећује озбиљна пажња. Наравно, у веку прагматизма и тржишних односа, на првом месту се налазе економски интереси. Али у поређењу с неолибералним економским моделима, орјентисаним на богаћење светске елите на рачун народа периферије, руски пројекти претпостављају обострани развој. Најзначајнија и најперспективнија међу њима је градња Јужног тока, чији ће крак доћи у РС. Битним улагањем у будућност РС, у њено претварање у развијени регион, а не у транзитну територију, биће градња гасних електрана.

Ипак, руске инвестиције не завршавају се Јужним током. Газпром и Зарубежњефт врше у РС истраживања налазишта нафте и гаса, што може привући у РС додатних 230 милиона долара. А предвиђа се да ће у наредне четири године само улагања Зарубежњефта, које Влада прима за нафтно-прерађивачка предузећа у РС, износити 743 милиона евра. Већи део тих инвестиција биће усмерен на повећање производње НПЗ Брод и фабрике за прераду уља Модрича, обезбеђење логистике и готове продукције, а такође и за ширење мреже бензинских пумпи.

Осим тога, последњих година активно се развија и хуманитарна сарадња, која се данас схвата као јавна дипломатија. Обе стране су заинтересоване за очување и развијање добрих и срдачних односа који вековима повезују Русе и Србе. Отварање у Бањалуци првог Руског центра у БиХ 6. септембра 2012. године почео је велики хуманитарни пројекат.

Што се тиче Црне Горе, она је занимљива за руски бизнис пре свега захваљујући некретнинама. Током последњих година тржиште некретнина ове државе постало је својеврсна алтернатива неким европским тржиштима. У многоме, захваљујући дотоку руског капитала, Црна Гора задржава лидерску позицију у свету у инвестицијама по становнику (у држави живи око 626.000 људи). Данас се неки елитни објекти некретнина продају у Црној Гори скупље него у Монаку.

Тако концентрисано присуство руског капитала у овој земљи изазива озбиљну забринутост код америчких и европских уговарача превасходно у вези са могућношћу појачања политичког утицаја Русије. Мада се, на примјер, сличне инвестиције из Велике Британије и других европских земаља не схватају као политика.

Видим такву забринутост западних земаља због руског присуства искључиво као последицу геополитичке опозиције. Управо зато Црна Гора остаје један од главних кандидата за приступање НАТО и ЕУ. Једина озбиљна противтежа том процесу може бити непосредни рад са политичким руководством Републике и опозиционим партијама. Тада ћемо моћи говорити о укључењу Црне Горе у сферу руског утицаја.

Какве су перспективе ових земаља? Хоће ли бити укључене у ЕУ?
- Перспективе ових земаља на плану економског и политичког развоја, благо говорећи, нису ружичасте. Наредних година оне ће остати зона дубоке периферије. И сама ЕУ проживљава данас тешка времена. Ипак, идеје европске интеграције показују се као некакав манијакални мит за многе од балканских земаља. Могуће је да реализацијом тог мита низ чиновника оправдава своју предодређеност а могуће и одрађује подршку од ЕУ у току ове или оне предизборне кампање.

Како је познато, неколико часова пре завршетка гласања за председника Србије ЕУ је у име шефа Европске комисије Жозеа Бароза дала саопштење с честитком на адресу Томислава Николића. Ускоро је саопштење повучено као погрешно и преурањено. Таква подршка није остала без захвалности и већ у току своје прве службене стране посете тек изабрани председник Србије, изјавио: „Србија нема друге будућности осим ЕУ. Србија покушава да испуни све услове да би постала пуноправни члан ЕУ“.

Притом, најважнији услов за Србију, како је изјавила Хилари Клинтон, јесте успостављање „отворених и јасних односа с Косовом“. Али водити дијалог са Приштином значи сести за преговарачки сто са Хашимом Тачијем и другим бившим припадницима ОВК, који су учествовали у геноциду над Србима. Ствара се зачарани круг из кога Србија покушава да изађе путем ситних уступака, који су, одвојено гледано, незнатни, али у целини, сликовито речено, цртају портрет Доријана Греја.

Тачи стално уверава своје европске и прекоокенске туторе у жарку жељу „Републике Косово“ да постане члан ЕУ и НАТО. Притом, генерални секретар НАТО Андерс Фог Рамусен тврди да НАТО не планира да смањи број својих војних службеника на Косову. Хилари Клинтон је још у октобру 2010. уверавала Приштину у спремности САД да помогну пријем Косова у ЕУ и НАТО, одбијајући и саму могућност расправе о „територијалној целовитости и суверенитету Косова“ на преговорима Београда и Приштине.

Тако да мене не би чудило ако Косово и Црна Гора у најскорије време постану чланице НАТО. Што се тиче ЕУ, треба знати да ниједна од земаља бившег соцлагера није била примљена у ЕУ пре него што је постала члан НАТО. Другим речима, сви разговори са Србијом, БиХ и Црном Гором о могућности чланства у ЕУ су неискрени. То је шаргарепа помоћу које се може намамити у НАТО, а онда, ако то буде по вољи земаља европског језгра, пре свега Немачке, поставиће се питање о уласку у ЕУ. Притом, ступање у НАТО поменутих земаља планира се остварити до момента потпуног завршетка Јужног тока, до момента када руско енергетско присуство почне доносити не само економске него и политичке дивиденде. О томе треба мислити.

Да ли ће се наставити дезинтеграциони процеси у Србији?
- Чим буде решено питање Косова, када Србија пристане - а то се већ фактички десило - на потпуни улазак северних српских територија у албанску републику, оставивши да се замажу очи неку „финансијску аутономију“, биће активирани сепаратистички покрети у Војводини, у Рашкој области и на југу Србије. Европске интеграције требало би да потчине Србију принципима „европског регионализма“, то јест децентрализације с перспективом даљег комадања земље. Такво подривање српске државности директно је супротно заинтересованости Русије за стабилност балканског региона.

Каква је политика САД према Србији, БиХ и Црној Гори?
- Интереси САД су очигледни: стварање зоне протектората, пренос државног суверенитета на наднационални ниво (ЕУ и НАТО) и потпуно извођење тог региона из зоне утицаја Русије. Нажалост, ти интереси су практично потпуно реализовани. Ипак, потпуни тријумф америчке хегемоније немогућ је без коначног потчињавања последње тврдоглаве државе - Србије. Наравно, не треба заборавити и на посебан положај Републике Српске. У јесен 2012, сходно испитивању јавног мњења у Србији, 61 одсто испитаних је био против уласка земље у НАТО, 15 одсто је било за, а само осам одсто се позитивно односило према тој организацији.

А каква је политика ЕУ према овим земљама?
- У односу на балканске земље правилно је не говорити о политици ЕУ, него Немачке као главног играча у региону после САД. На пример, све озбиљније преговоре о будућности своје земље српски политичари почињу у Берлину. Немачка саставља дневни ред, поставља услове, контролише центре моћи на Косову. На пример, јесенас је у вођству КФОР дошло до смене. На место командатна Едхарда Древса постављен је његов земљак немачки генерал Фолкер Халбауер, како за њега кажу, „специјалиста за блицкриг“. У овом тренутку коначно је комплетиран батаљон немачких оперативних снага за брзо деловање са задатком да силом угуше отпор Срба Срба са севера Косова и њихово потчињавање властима Приштине.

На које би још европске земље Русија могла да прошири свој утицај?
- Укратко, захваљујући економским пројектима, а пре свега Јужном току, Русија не може и буквално мора појачати свој утицај у Бугарској, Словенији, Румунији и Хрватској. Посебну пажњу треба обратити на Турску. У својој новој књизи „Стратешки поглед“ Збигњев Бжезински говори о сарадњи САД и њених традиционалних европских савезника с Русијом и Турском с циљем да се „прошири и оздрави данашњи Запад“. Посета председника Русије Владимира Путина Турској у децембру 2012. учврстила је свестрану сарадњу наших земаља, чија је срж економски спој. Што се пак тиче Јужног тока као субјекта енергетске дипломатије, због градње цевовода и продубљења економске кризе у Европи, биће све више оних који ће желети да се прикључе пројекту. То ће ојачати улогу Русије у региону.

Својевремено је Србија преживела „обојену револуцију“. Слични процеси дешавали су се у суседним земљама. Ипак, то није умањило, него је у низу случајева ојачало руско присуство. Испоставља се да САД нису успеле да остваре свој циљ - могу ли се поновити „пролећа“? Може ли се десити слична револуција и у Русији?
- Одмах да нагласим да се иза термина „обојена револуција“ крије посебан модел политичког преврата. Он се остварује првенствено кориштењем метода ненасилне политичке борбе и, по правилу, у интересу и непосредним учешћем у планирању, организацији и финансирању, страних држава. „Обојене револуције“ су високотехнолошки продукт епохе глобализације. Узимајући у обзир специфику ових револуција и то да се борба за власт, информацију и ресурсе у савременим условима само заоштрава, очигледно је да ће се рецидиви сличних политичких преврата дешавати редовно. Од недавних то је такозвано „арапско пролеће“. Ипак, у поређењу са првом „oбојененом револуцијом“ у Београду 2000. и такође са по методологији сличним догађајима у Грузији, Украјини, Киргизији, на арапском Истоку су се максимално користиле социјалне мреже (Фејсбук и Твитер), путем којих се будио занос аудиторијума и вршила координација наступа.

На пример, немири у Јемену и Јордану су почели истовремено. У земљама метама, где су биле инспирисане „револуције“, традиционални и нови медији су спроводили систематски рад на делегитимизацији власти, формирању неопходне психолошке атмосфере унутар земље - политизовањем одређених слојева становништва стварали су негативне имиџе лидера држава.

Средства масовног информисања и комуникације у „револуционарним“ условима имају улогу да дискредитују постојећу власт, створе емоционалну напетост и у очима јавности легитимизују опозицију или нову политичку елиту. У својим извештајима медији, који су дело или подршка такозваних НВО, обраћају се у првом реду осећањима људи, ослањајући се на непроверену, често лажну информацију. Постојеће технологије свргавања политичких режима омогућавају да се успешно оствари смена власти практично у свакој земљи света мимо зависности од облика владавине и државног уређења. Најосетљивији су геополитички значајни региони.

Ипак, резултати „револуција“ не задовољавају увек њихове организаторе. Нова елита не показује се увек послушном и лако контролисаном. Штавише, Американци нису богови. Они често слабо познају специфичности овог или оног региона, веома слабо познају традицију и културу народа чију историју они желе поново да пишу. Тако се дешава да резултат „револуција“ не буде јачање САД, које су непосредно финансирале и координисале читав процес смене режима, него појачање улоге Русије.

Што се тиче спровођења „обојене револуције“ у Руској Федерацији, шансе за то изузетно су мале. Балкан и Блиски Исток показали су се правим геополитичким огледалом за Русију. Ми смо много шта у њему видели и, надам се, схватили. Штавише, треба запамтити минимално две ствари. Прву, сличне револуције ће се дешавати. Друга се тиче комплексног политичко-економског и технолошког отпора практичарима „обојене револуције“. Пре више од 2.000 година кинески филозоф Лао Це је рекао: „Ред треба одржавати док метежа још нема“. Ако је држава уређена, нема неправде, власт није компромитована и ефикасно ради за добро земље, онда се никакви политички преврати не могу инспирисати. Ако тога нема, онда вируси „обојене револуције“ имају погодно тле.

Превела: Коса Јанковић
Извор: НСПМ

Мајкл Хадсон: Демократија и дуг

Књига V Аристотелове Политике описује вечиту транзицију олигархија које се претварају у наследне аристократије, а које на крају свргну тирани. Или се пак у њима развију интерна ривалства када неке од доминантних породица одлуче да “приме мноштво у свој табор” и уведу демократију – у оквиру које се поново јавља олигархија, за којом опет следи аристократија, тиранија, па демократија, и све тим редом кроз историју.
Главни динамички покретач ових промена је дуг – увек са новим обртима и варијацијама на тему. Дуг поларизује слој богаташа, и нај начин формира се класа поверилаца чија се олигархијска владавина окончава када нови лидери (по Аристотелу “тирани”) придобију подршку народа поништавањем дугова и прерасподелом имовине, или преношењем права над црпљењем добити на државу.
Од ренесансе на овамо, међутим, банкари су политичку подршку пребацили на демократију. Ово се није десило као израз њихових живих егалитарних или либералних политичких уверења, већ је на првом месту било одраз настојања да обезбеде боље јемство за своје кредите. Као што је Џејмс Стјуарт то објаснио још 1767. године[1], краљевске позајмице су постале пре приватни аранжмани него прави јавни дуг. Да би дугови једног суверена постали обавезујући за целу нацију, изабрани представници народа морали су да разрежу порезе како би платили трошкове камате на тај дуг.
Дајући пореским обвезницима глас у влади, британска и холандска демократија обезбедиле су повериоцима много сигурнију гаранцију исплате дугова него што је то био случај са краљевима и принчевима чији су дугови „умирали“ скупа с њима. Међутим, недавни дужнички протести од Исланда до Грчке и Шпаније указују да повериоци повлаче своју подршку демократијама. Они од задужених држава захтевају фискалне мере строге штедње, па чак и приватизацију расподајом државне имовине.

На тај начин међународне финансије прерастају у нови начин ратовања. Циљ је исти као и циљ војних освајања из давних времена: одузимање земље, минералних ресурса и комуналне инфраструктуре, као и извлачење добити. Реакција демократија су захтеви за расписивањем референдума о томе да ли треба исплатити дуг повериоцима распродајом јавног домена и подизањем пореза – што за узврат доводи до још веће незапослености, пада зарада и економске депресије. Алтернатива томе је смањење дуга или чак његово отписивање, праћено поновним успостављањем регулаторне контроле над финансијским сектором.
Блискоисточни владари проглашавали почетак од нуле како би очували економску равнотежу
Поларизација економије није била првобитна намера наплате камате на позајмицу у роби или новцу. Камата од 20% (дуплирање главнице за пет година) је први пут примењена почетком трећег миленијума старе ере као уговорни аранжман сумерских храмова и палата са трговцима и предузетницима који су обично радили при двору, и требало је да обезбеди фер удео у приходима од трговине у далеким земљама или од лизинга земљишта и других јавних средстава, попут радионица, лађа и пивница.
С временом су ову праксу приватизовали краљевски скупљачи ренти и закупнина, при чему су пољопривредни дужници били заштићени “божанским правом краљева”. Хамурабијевим законима (око 1750. п.н.е.) прописано је поништење дугова ратара у временима поплава или суша. Сви владари вавилонске династије почињали би своју прву годину на престолу отказивањем пољопривредних дугова које би поништили проглашавањем „почетка од нуле“ (Clean Slates). Кметови, права на земљиште, усеве и друга јемства, били би враћани дужницима како би се „повратио ред“ у идеализованом „изворном“ стању равнотеже. Ова пракса опраштања дугова и данас се може пронаћи у Јубиларној години (или опросној години, прим.прев.) Мојсијевог закона (Левитски законик 25).
Логика ове праксе је била сасвим јасна. Древним друштвима је била потребна војска да брани земљу, а то је изискивало ослобађање задужених грађана од ропства. Хамурабијеви закони штитили су возаче бојних кола и друге војнике од потпадања под дужничко ропство, и нису дозвољавали да повериоци преузимају усеве од најамника на краљевој или на јавној земљи, нити на комуналном земљишту које је обезбеђивало раднике и војнике за двор.

Египатски фараон Бакенранеф (грчки Бокорис, 720-715. п.н.е.) прогласио је амнестију и укинуо дужничко ропство кад се суочио са војном претњом из Етиопије. Према Диодору са Сицилије (I, 79, писао у периоду 40-30. п.н.е.), Бакенранеф је издао декрет по ком би дуг био поништен у случају да дужник оспорава потраживање, а поверилац није у могућности да докаже своју тврдњу писаним уговором. (Изгледа да су повериоци одувек били склони преувеличавају висине дуга.) Образложење које је фараон дао било је да “Тела грађана припадају држави како би она имала користи од услуга које јој дугују њени грађани, како у време рата тако и у време мира”. Сматрао је да је апсурдно да војник ” (…) буде заточен због повериоца и неплаћеног дуга, те да похлепа приватних грађана може на тај начин да угрози безбедност свих”.
Чињеница је да су главни зајмодавци на Блиском Истоку били палате, храмови и њихови скупљачи пореза – и да је зато било политички лако отписати дугове. Наиме, увек је лако анулирати дугове према самом себи. Чак би и римски императори каткад знали да спале пореску архиву како би спречили избијање кризе. Много је теже било поништити дугове према приватним повериоцима, с обзиром на то да се пракса убирања камате проширила на запад до медитеранских војводстава после 750. године п.н.е. И уместо да омогући породицама да премосте јаз између прихода и расхода, дуг је постао главна полуга за одузимање земље, поларизујући заједнице на поверилачку олигархију и задужене клијенте. У Јудеји је пророк Исаија (5:8-9) оштро осуђивао повериоце који отимају куће под хипотеком: “Гомилате кућу до куће и припајате њиву до њиве, све док не испуните сав простор и останете сами на земљи.”
Моћни кредитори и стабилан раст ретко су ишли руку под руку. Већи део личних дугова у овом класичном периоду потицао је од мањих сума позајмљених појединцима на ивици егзистенције који нису могли да саставе крај с крајем. Принудно одузимање заложеног земљишта и имовине – и личне слободе – приморавали су дужнике на западање у ропство које би тиме постало неповратно. Већ у 7. веку пре нове ере, појавили су се “тирани” (народне вође) који су свргнули са престола аристократије у Коринту и другим богатим грчким градовима, придобијајући подршку народа брисањем дугова. У нешто мање тиранском стилу, Солон је основао атинску демократију 594. п.н.е. забраном дужничког ропства.
Али олигарси су поново избили на површину и позвали Рим у помоћ када су краљеви Спарте – Агис, Клеомен и њихов наследник Набис – покушали да пониште дугове крајем трећег века пре нове ере. Краљеви су убијени, а њихове присталице су протеране. Политичка константа историје од давнина је да су интереси поверилаца супротни како народној демократији, тако и краљевској власти која има моћ да ограничи финансијско освајање друштва – освајање чији је основни циљ везивање отплате дуга и припадајуће камате за што већи део економског вишка једног друштва.
Када су браћа Грах (Тиберије и Гај Семпроније Грах, прим.прев.) и њихови следбеници покушали да реформишу законе о кредиту 133. године п.н.е., доминантна сенаторска класа узвратила је бруталним насиљем, усмртила их и тиме започела век грађанског рата, који је окончан вазнесењем Августа на место цара 29. године старе ере.
Римска поверилачка олигархија победила у грађанском рату, поробила становништво и донела Мрачни средњи век
Ствари су биле још и крвавије у другим земљама. Аристотел у свом нацрту политике није спомињао изградњу империје, али су освајања страних територија одувек играла важну улогу у наметању дугова, штавише ратни дугови су заправо главни узрок јавног дуга у модерним временима. Најсуровији дуг у антици наметнуо је Рим, чији повериоци су се раширили попут куге по Малој Азији као најпросперитетнијој покрајини. Владавина права скоро да је потпуно ишчезла доласком поверилачких царинских “витезова”. Митридат од Понта предводио је три народне буне, а локално становништву у Ефесу и другим градовима је устало и, према данас доступним извештајима, побило око 80.000 Римљана 88. године п.н.е. Римска војска је сурово узвратила и Сула им је 84. пре нове ере наметнуо ратни данак у висини од 20.000 таланата. Накнада на заостале камате повећала је ову суму за шест пута до 70. године старе ере.
Међу водећим римским историчарима, Тит Ливије, Плутарх и Диодор су за пад Републике кривили непопустљивост поверилаца при вођењу столетног грађанског рата, од 133. до 29. године п.н.е, обележеног политичким убиствима. Народњачки лидери који су желели да придобију присталице заговарајући брисање дуга (нпр. Катилина завера 63-62. п.н.е.) су побијени. До другог века наше ере око четвртина становништва је запала у ропство. До петог века нове ере римска економија је доживела потпуни крах, и у њој више није било новца. Мрачно доба спуштало се на Европу, а народ се, у циљу преживљавања, вратио на село.
Како су кредитори нашли легалистички разлог да подрже парламентарну демократију
Банкарство се опоравило након крсташких ратова којима је опљачкана Византија и убризгано сребро и злато у опоравак трговине Западне Европе. Отпор хришћана према пракси наплате камата превладан је комбинацијом престижних зајмодаваца (витезови Темплари и Хоспиталци су давали кредите током крсташких ратова) и њихове главне клијентеле – владара, и то најпре ради исплата према Цркви, а онда све више и за потребе финансирања вођења ратова. Међутим, краљевски дугови би се изјаловили са смрћу краљева. Фирентински банкари Барди и Перуци банкротирали су 1345. када се енглески краљ Едвард III одрекао својих ратних дугова. Банкарске породице су још више изгубиле на кредитима хабзбуршким и бурбонским деспотима на престолима Шпаније, Аустрије и Француске.
Ствари су се промениле са холандском демократијом, која је настојала да избори и обезбеди своју слободу од хабзбуршке Шпаније. Чињеница да је парламент могао да уговори стални јавни дуг у име државе, омогућила је Холандији да подигне кредите како би унајмила плаћенике у епохи када су новац и кредити били жиле куцавице рата. Приступ кредитима „је био према томе најмоћније оружје у борби за слободу“, каже Ехренберг: „Свако ко би владару дао кредит знао је да отплата дуга зависи једино од дужникове кредитне способности и воље да исплати дуг. Ствар се веома разликовала када су у питању били градови, који су имали моћ као властодршци, али су истовремено били и корпорације, удружења појединаца који су зависили једни од других. Према општеприхваћеном закону сваки појединачни грађанин био је одговоран за дугове града, и својом личношћу и својом имовином“.[2]
Финансијско постигнуће парламентарне владе је стога било успоставити дугове који не би били само личне обавезе владара, већ истински јавни и обавезујући за све, без обзира ко је на трону. То је разлог што су прве две демократске нације, Холандија и Велика Британија, након револуција из 1688. године, развиле најактивнија тржишта капитала и касније постале водеће војне силе. Иронија је у томе што је демократију унапредила потреба да се финансира рат, чиме је оформљено симбиотско тројство између ратовања, кредита и парламентарне демократије у епохи када је новац и даље био жила куцавица рата.
У то време је „правни положај краља као корисника кредита био нејасан, и још увек није било сигурно да ли би повериоци имали правни лек у случају његовог банкрота“.[3] Што су деспотскије постајале Шпанија, Аустрија и Француска, то су веће потешкоће имале у финансирању својих војних авантура. Крајем XVIII века Аустрија је остала „без кредита, а самим тим и без много дуга“, сила са најнижим кредитним рејтингом и најлошије наоружана у Европи (као што наводи Стјуарт у 1767:373). До отпочињања Наполеонових ратова, Аустрија је у потпуности зависила од британских субвенција и кредитних гаранција.
Финансије се најпре прилагођавају демократији, а затим систем гурају ка олигархији
Док су демократске реформе из деветнаестог века ослабиле контролу земљопоседничке аристократије над парламентом, банкари су се флексибилно прилагођавали ради постизања симбиозе са готово сваким обликом владавине. У Француској, Сен-Симонове присталице промовисале су идеју да се банке понашају као инвестициони фондови, дајући кредите зарад удела у добити. Немачка држава је направила савез са крупним банкарством и тешком индустријом, а Маркс је оптимистички писао о томе како би социјализам учинио финансије продуктивним, уместо паразитским. У Сједињеним Државама је регулисање јавних предузећа ишло на руку гарантованом приходу. У Кини, Сун Јат Сен је 1922. године писао: “Намеравам да сву националну индустрију Кине објединим у Велику корпорацију у власништву кинеског народа, а финансирану међународним капиталом на обострану корист”.[4]

Након Првог светског рата, САД су замениле Британију на месту главне поверилачке нације, а до краја Другог светског рата су у свој трезор сместиле око 80 одсто светског монетарног злата. Америчке дипломате су обликовале ММФ и Светску банку према кредитно-оријентисаним линијама које су финансирале трговинску зависност кредитираних земаља, и то зависност углавном од САД. Кредити за финансирање трговине и плаћање дефицита су били “условљавани” тако да се економско планирање померало ка клијентелистичким олигархијама и војним диктатурама. Демократски одговор на последице мера оштре штедње зарад сервисирања дуга није могао ићи даље од „протеста против ММФ-а“ – све док Аргентина није одлучила да одбаци свој спољни дуг.
Сличну поверилачки-оријентисану штедњу данас Европи намећу Европска централна банка (ЕЦБ) и бриселска бирократија. Назови социјалдемократске владе европских земаља, фокусирају се на спашавање банака уместо да оживе привредни раст и запошљавање. Губици по основу лоших банкарских кредита и погрешних шпекулација преузимају се у јавни буџет, док се јавна потрошња смањује, и чак се распродаје инфраструктура. Одговор пореских обвезника на које су дугови преваљени био је покретање народних протеста на Исланду и у Летонији у јануару 2009, као и много ширих демонстрација у Грчкој и Шпанији ове јесени у знак протеста због одбијања влада тих земаља да одрже референдум у вези са њиховим судбоносним спашавањем страних власника обвезница.
Померање планирања са изабраних представника народа на банкаре
Свака економија је планска. Планирање економије је традиционално обављала власт. Када се власт одрекла ове улоге, под слоганом “слободног тржишта”, оно је запало у руке банака. Међутим, то планирање привилегије креирања кредита и њихове расподеле се накнадно испоставило још централизованијим, него када то чине демократски изабрани јавни функционери. А да ствари буду још горе, финансијски временски оквир плана банкара је краткорочан и типа узми-паре-и-бежи, а завршава се распродајом имовине у деловима. У потрази за сопственом добити, банке доводе до деструкције економије. Суфицит привреде поједу камате и други финансијски трошкови, не остављајући ни делић прихода за нове капиталне инвестиције или основну друштвену потрошњу.
Из тог разлога је препуштање системске контроле класи зајмодаваца ретко доприносило економском расту и подизању животног стандарда. Тенденција дугова да расту брже од способности становништва да их исплати се испоставила једном од базичних константи током забележене историје. Дугови се гомилају експоненцијално, апсорбују добит и срозавају већи део становништва на ниво дужничког ропства. Да би се повратио економски баланс, давнашњи вапај да се пониште дугови имао је за циљ оно што је бронзано доба Блиског истока постизало краљевским декретом – поништити прекомерни раст дугова.
У модерним временима, демократије захтевају јаку државу која би опорезовала рентијерске приходе и богатство, и умањила дугове када је то потребно. Ово је најлакше учинити ако држава сама креира новац и кредите. А најтеже је то учинити када банке своју добит претворе у политичку моћ. Када се банкама дозволи саморегулисање и да право вета над владиним регулаторима, резултат је деформисана економија која повериоцима даје одрешене руке да се упусте у ризичне спекулације и директне преваре, које су управо и обележиле протеклу деценију. Пад Римског царства показује шта се дешава када захтеви кредитора измакну контроли. У таквим условима, алтернатива владином планирању и регулисању финансијског сектора постаје ништа друго до пут у дужничко ропство.
Финансије насупрот владе, олигархија насупрот демократије
Демократија подразумева да се финансијска динамика подређује економској равнотежи и економском расту – као и да се приходи рентијера опорезују или да се основни монополи задрже у јавном домену. Неопорезивање или приватизација прихода од имовине „ослобађа“ их да постану јемство за банке, то јест да послуже као капитал за још веће позајмице. Финансирање на бази задуживања изазива раст цена активе, што увећава богатство рентијера, а задужује привреду у целини. Привреда се скупља и пада у негативни капитал.

Финансијски сектор је стекао довољно утицаја да може да искористи такве ванредне ситуације како би убедио власти да ће привреда пропасти ако се не „спасу банке“. То практично значи да они консолидују своју контролу над политиком, коју онда користе на начин који додатно поларизује економију. Основни модел је оно што се десило старом Римском царству, а то је прелазак са демократије на олигархију. У ствари, давање приоритета банкарима и препуштање економског планирања диктату ЕУ, ЕЦБ и ММФ-а прети одузимањем од националне државе надлежности над ковањем или штампањем новца, и наметањем пореза.
Сукоб који из тога проистиче финансијске интересе супроставља националном самоопредељењу. Идеја независне централне банке као „главног обележја демократије“ је еуфемизам за препуштање најважније политичке одлуке – могућности креирања новца и кредита – финансијском сектору. Уместо да избор политике препусти народном референдуму, спасавање банака у организацији Европске уније и ЕЦБ сада представља највећу категорију раста националног дуга. Дугови приватних банака који су пренети на државне буџете у Ирској и Грчкој, претворени су у обавезе пореских обвезника. Исти је случај и са америчких 13 билиона долара додатих након септембра 2008. године (који обухватају и 5,3 билиона долара лоших хипотека компанија Фани Меј и Фреди Мек преузетих на терет буџета владе, и 2 билиона долара безвредних (готовина-за-смеће) свопова Федералних резерви).
И све то по диктату финансијских посредника, еуфемистички названих технократама, постављених на кључна места у администрацији од стране лобиста кредитора, са задатком да израчунају колико још незапослености и депресије је потребно да би се исцедио суфицит за исплату повериоцима на име тренутног стања дуга. Оно што ову калкулацију чини поражавајућом јесте чињеница да смањење економије – дефлација дуга – дужничко бреме чини још ненаплативијим.
Ни банкарски ни јавни ауторитети (или мејнстрим академици, кад смо већ код тога) нису сели и израчунали реалне могућности привреде да исплати дуг – то јест, да га исплати без смањивања економије. Путем својих контролисаних медија и истраживачких центара, они су уверили становништво да ће се најбрже обогатити позајмљујући новац ради куповине некретнина, акција и хартија од вредности чије цене расту – будући надуваване банкарским кредитима – и да преокрену прогресивно опорезивање прошлог века у богатство.
Најдиректније говорећи, резултат је пропала економија. Њен циљ је онемогућити јавну контролу и одговорност, и пребацити економско планирање у руке крупних финансија све тврдећи да су оне ефикасније од државне регулације. Владино планирање и опорезивање је оптужено да представља “пут ка ропству”, као да “слободно тржиште” које контролишу банкари са пуном слободом да се понашају ризично, није заправо планирано њиховим специјалним интересима, и то на начин који није демократски него је олигархијски. Владама је речено да преузму плаћање дугова и то не као некада да би браниле земљу ратним походом, него у корист најбогатијег слоја становништва, преносећи њихове губитке на све пореске обвезнике.
То што у свему томе нису узете у обзир жеље бирача чини резултирајуће националне дугове климавима у политичком, па чак и у правном смислу. Дугови наметнути декретом – било влада, било страних финансијских агенција – упркос снажном противљењу народа, могу се испоставити несигурнима баш као што су били и дугови династије Хабзбурга и других деспота минулих епоха. Пошто задуживање није одобрио народ, дуг може „умрети“ заједно са режимом који га је уговорио. Нова влада може демократски одлучити да подреди банкарски и финансијски сектор како би служили економији, а не неком другом.
У најмању руку, нове владе могу отплатити дуг тако што ће поново увести прогресивно опорезивање богатства и прихода финансијског сектора, и на тај начин померити фискално оптерећење на рентијерско богатство и имовину. Поновно регулисање банкарског сектора и пружање државних опција за кредитне и банкарске услуге, обновило би социјалдемократски програм који је у прошлом веку изгледао прилично добро.
Исланд и Аргентина су за то најновији примери, али ту су и мораторијум на међусобне савезничке ратне дугове, као и мораторијум на немачке репарације из 1931. Свуда је на делу основни математички и политички принцип: дугови који не могу бити плаћени, неће то ни бити.
Мајкл Хадсон (Michael Hudson) је професор економије и председник Института за проучавање дугорочних економских кретања (Institute for the Study of Long Term Economic Trends - ISLET) у Њујорку и Лондону. Радио као економски саветник влада више земаља и агенција УН. Објавио неколико књига о међународним финансијама и историји економске мисли.
(Краћа верзија овог чланка објављена 2.12.2011. у Frankfurter Algemeine Zeitung)
Извор: http://michael-hudson.com/

---

[1] James Steuart, Principles of Political Oeconomy (1767), p. 353.

[2] Richard Ehrenberg, Capital and Finance in the Age of the Renaissance (1928):44f., 33

[3] Charles Wilson, England’s Apprenticeship: 1603-1763 (London: 1965):89.

[4] Sun Yat-Sen, The International Development of China (1922):231ff.

Закон који би спасио и грађане и Србију од дужничког ропства!

Идеја водиља за доношење овога закона мора бити заштита људског достојанства и институције породице, које представљају већу вредност од економске користи или трошкова.

Старешински интервју
Србија је све ближа тренутку у коме ће иницијатива Двери за Закон о заштити презадужених породица бити једна од најважнијих тема у јавности.
Београд, 20.03.2013

Недавно су Двери покренуле нову социјалну кампању у чијем је средишту иницијатива да се донесе Закон о заштити презадужених породица.

Уз иницијативу је ишло упозорење да се Србија и њени грађани налазе на прагу дужничког ропства и да Двери због тога предлажу да се у Србији уведе правни институт стечаја над имовином физичких лица и ограничи домашај хипотеке у одређеним случајевима, који ће омогућити заштиту за савесне дужнике који услед оправданих околности нису у могућности да измире дуговања.

Зато су Факти о овој иницијативи разговарали са Срђаном Ногом, чланом Старешинства Двери и једним од њених покретача.

Двери траже доношење посебног закона који ће заштитити презадужене породице. О каквом закону је реч?
- Закон о заштити презадужених породица био би спасоносно решење за велики број грађана Србије, који због, тешких економских околности, нису у могућности да измире своје финансијске обавезе. То ће бити велики проблем и у наредних неколико година, па је последњи час да се доношењем одговарајућег закона негативне последице предупреде и грађани спасу дужничког ропства.

Идеја водиља за доношење овога закона мора бити заштита људског достојанства и институције породице, које представљају већу вредност од економске користи или трошкова. Наши захтеви и предлози су у складу са породичном и социјалном политиком за коју се Двери залажу. Суштина ефекта који би Закон о заштити презадужених породица произвео је - преношење терета економске кризе и на дужника и на повериоца, што је далеко правичније од досадашњег стања.

Како би закон који предлажете обезбедио заштиту дужника?
- Закон о заштити презадужених породица вратио би у српски правни поредак институт стечаја над имовином физичких лица.

Предлажете, дакле, и тражите увођење института „личног стечаја“?
- Управо тако. Лични стечај треба да обезбеди и промовише нови финансијски почетак за дужника, кроз ослобођење од плаћања преосталих обавеза и изузимање имовине из извршења. Ослобођење од плаћања преосталих обавеза подразумева да савесни дужник није у обавези да измири преостали дуг, осим за она потраживања која нису изузета од ослобођења (на пример по основу издржавања). Истичем да је зато јако важно за какав модел закона ће се одлучити законодавац. Што се покрета Двери тиче, као иницијатор и први политички субјект који је покренуо ову тему, енергично ћемо се залагати закон буде правичан и наклоњен становништву, а не повериоцима, јер би тиме био изигран смисао закона и исти би представљао још један терет за грађане, а у корист уједињених монопола и финансијске олигархије.

Такво решење би имало своју цену, неко би то морао да исфинансира. Ко и како?
- Наравно да свако ослобођење има своју цену. Предлаженмо да целокупна имовина дужника, која није изузета, буде уновчена и распоређена повериоцима. Такође, дужник не би могао да располаже својом зарадом, већ би му се одредио минимални износ неопходан за живот, који би зависио од личних и породичних прилика дужника, а све изнад тог износа дужник би предавао повериоцима у једном одеђеном временском периоду или до измирења дуга. Када период плаћања доприноса истекне, а дуг није намирен, дужник би се ослобађао. Уколико је укупна зарада једнака или мања од минимума неопходног за живот, онда дужник не би плаћао доприносе.

У чему је шири, друштвени значај иницијативе Двери?
- Изузимање од извршења дало би стечајним дужницима привилегију да задрже одређену имовину, иако су њихови повериоци остали ненамирени. Ако се дужнику одузме све што поседује, он не може бити продуктивни члан друштва, већ постаје социјални случај на терету државе. Право изузимања обезбеђује дужнику имовину неопходну за физички опстанак, штити достојанство и културни идентитет дужника, омогућује његов финансијски опоравак и да опет заради доходак, а дужникову породицу штити од осиромашења.

Шта би „изузимање од извршења“ које иницирате значило на плану права породица на кров над главом?
- Двери се залажу да се истим законом предвиди изузимање од извршења породичног места становања (куће или стана), у складу са личним и породичним приликама дужника. То значи да нико не би могао да истера породицу на улицу због намирења дуга. Колико је неправедно садашње стање илустроваћу са само једним од бројних примера. Основни суд у Чачку одузео је стан од 45 квадрата самохраном оцу због дуга од 127 000 динара. У питању је био баналан дуг за авионску карту до Аустралије, који је нарастао са каматама и судским трошковима. Држећи поатојећих закона, суд је избацио на улицу самохраног оца и његовог 12-годишњег сина и одузео им стан (наслеђен од мајке), а да све буде још горе - стан је продат на лицитацији за 15 000 евра, иако је његова тржишна вредност била 40 000. Оваквих примера има доста. Са новим закон би се томе стало на пут. Српска породица би коначно имала сигурност да не може остати без крова над главом.

Да ли се можда на овај начин подстиче неправда, јер је нормално да се дуговања исплате?
- Не, напротив, овакав закон омогућава да се успостави нарушена правичност у друштву. Законодавац мора да води рачуна и да балансира између интереса поверилаца, дужника и друштва. Сада се води рачуна само о интересу поверилаца. Јако је битно нагласити да су највећи повериоци банке, које су у претходном периоду биле главно средство за уништење економије и осиромашење грађана, док су оне износиле из Србије милијарде евра сваке године и остваривале енормне профите, као ретко где. Циљ овога закона није да испитује одговорност банака (то држава свакако мора учинити), али и приликом избора законских решења мора се имати у виду и ова чињеница. Коначно и банке морају да преузму одговорност и сносе свој део терета економске кризе.

Ваш законски предлог, у суштини, у први план ставља породицу и друштвени интерес за заштиту породице и давање дужнику прилике да опет стане на ноге...
- Стечајни поступак би штитио интересе свих субјеката који у њему учествују, а први циљ стечајног поступка мора да буде финансијска рехабилитација дужника. Други циљ је правично, сразмерно, и ефикасно намирење поверилаца. Овај закон није неповољан по повериоце у мери у којој то изгледа на први поглед. Друштво има обавезу да очува основу људског достојанства презадужених, и ослобођење од одговорности је средство које може повратити људску независност, контролу и могућност избора сопствених активности.

Постоји ли ризик злоупотребе нових могућности које би закон дао презадуженим породицама?
- Сада - кад повериоци захтевају исплату доспелих а неиплаћених дугова - дужник нема могућност избора, јер су му могућности сужене и под великим утицајем повериоца, што је неспојиво са вредностима личне слободе и самосталности. Данас имамо породице које једноставно не могу ни да се прехране па им је враћање кредита и плаћање дугова постало немогућа мисија. Са друге стране, познато је да су наши грађани по традицији врло дисциплиновани у сервисирању дугова, што значи да сада већина њих касни у отплати само због очајне економске ситуације. Зато су неки принуђени и да продају своје станове како би преживели јер су изгубили посао. Уосталом, да ли је правично да нечији стан „оде на добош“ да би био исплаћен дуг који је вишеструко нижи од вредности стана?

Такви дугови разарају социјално ткиво Србије...
- Свакако. Дуговања остављају озбиљне друштвене последице. Због дугова пуцају породице, разводе се бракови, родитељи се одричу деце, а честа су и самоубиства. Велики број дужника заврше као социјални случајеви. Дуг тако постаје и извориште будућих друштвених патологија и проблема које је веома тешко решити.

Ваш предлог Закона о заштити презадужених породица подразумева и још једну револуционарну новину - ограничење дејства хипотеке у одређеним случајевима?
- Због специфичних прилика у Србији, потребно је као специјалну меру увести и привремено ограничење домашаја хипотеке стамбених кредита (до поправљања економских прилика у Србији). Утолико што би се - у случају лица које је отворило стечајни поступак над својом имовином, а има стамбени кредит обезбеђен хипотеком - права хипотекарног повериоца суспендовала на одређени период. А по окончању тог периода, уколико дужник и даље није у могућности да отплаћује кредитну обавезу, био сагледан целокупан случај - колики део кредита је отплаћен, који је однос између вредности дуга и оптерећене непокретности - па на основу тога понуђен модалитет решења, које не би морало да буде активирање хипотеке (на пример уколико је отплаћена већина дугованог износа).

Суочићете се са замеркама да то руши постојећа правила и доводи у питање сам институт хипотеке. Како на то гледате?
- Сматрамо опрвданим овакво нарушавање правила која регулишу хипотеку и уговорне односе. Из два разлога. Први је тај што објект заштите представља највећу вредност - живот и достојанство човека и породице, а самим тим и заштиту највећег интереса друштва, и свакако је оправдано претпоставити га другим интересима. Други разлог је тај што је немогућност враћана кредита наступила услед финансијских проблема дужника изазваних економском кризом у Србији, за коју дужник не сноси кривицу. Штавише, банке кредитори (у највећем броју случајева су то банке са иностраним капиталом) су један од главних криваца (као део система економског и политичког поробљавања Србије) за овакво економско стање, и оне су из њега извукле профит. Банке су претходних година биле главно средство за уништење српске привреде, извлачење ко зна колико милијарди евра из Србије, а притом су оствариле енормне профите. Због тога је више него оправдано да и оне сносе терет економске кризе у овом случају.

Позивате се у образложењу закона на међународна искуства. О чему се ради?
- Овакав Закон познају скоро сва развијена законодавства. Порекло вуче из Енглеске, најширу примену има у САД, постоји и у земљама Европске уније, а такође у Канади, Аустралији, Хонг Конгу, Јапану, Израелу, Јужној Африци, Бразилу и Русији. Чак и у Црној Гори. Припрема се увођење сличног закона у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Такође, заштита места становања и ограничење хипотеке су проблем са којима се сучавају и друге државе. Тако је недавно у Шпанији предата иницијатива са милион и четири стотине хиљада потписа за измену неправичног закона о хипотекама.

Све ово је у складу и са српском правном традицијом. Србија је познавала лични стечај још од средине 19. века. А енглески путописац Херберт Вивијен назвао је Србију „рајем сиромашног човека“. Зашто? Зато што је 1873. године био усвојен Закон о народном благостању по коме „пет дана земље“ (подразумева се земља која се може преорати за пет дана рада), као и кућу са зградама и плацем од једног дана орања, нико и ни у ком случају није могао продати - ни држава, ни зајмодавац, ни сам власник. Законом је, дакле, био утврђен неотуђиви аграрни минимум који је сељак могао да обради за шест дана орања и који му нико није могао одузети!

Извор: Факти
Ного Срђан (члан УО Двери)