Mudri i Hrabri Borci Za Slobodu, Istinu i Pravdu

Nikolaj E. Pestov
PRAVOSLAVNO VASPITANjE DECE

KAZNA I NAGRADE

Ja one koje ljubim karam i popravljam.
Otkr. 3,19.

Deci je, kao i Božijem cveću, potrebno i sunce koje nežno greje, t.j. ljubav i nežnost roditelja, ali u isto vreme i vlaga - saveti i poučavanje, a ponekad, čak, i oluja - kazna. Kažnjavanje dece nije samo pravo roditelja - to je njihova obaveza prema deci koja su zgrešila. Setimo se da je zbog zanemarivanja kažnjavanja poročnih sinova sveštenik Ilije bio osuđen od Boga. Sveti Jovan Zlatoust ovako govori o neophodnosti kažnjavanja dece: "A oni očevi koji se ne brinu o pristojnosti i skromnosti dece su detoubice i gori od detoubica, jer se ovde radi o propasti i smrti duše. Zato isto kao što kad vidiš da konj srlja ka provaliji, zatežeš mu na brnjici uzde i silom ga podižeš na zadnje noge, a često i udariš, što je, istina, kažnjavanje, ali kažnjavanje je majka spasenja; isto tako postupaj i sa svojom decom, ako greše. Vezuj grešnika dok ne umilostiviš Boga; ne puštaj ga odvezanog da ga još više ne sveže gnev Božiji. Ako ti vežeš, Bog kasnije neće vezati, ako ga ti ne vežeš, onda ga čekaju strašni lanci". Kao što se vidi iz reči Sv. Zlatousta, kažnjavanje je znak dejstvene brige za grešnika, ono je pokazivanje ljubavi. "Koga ljubi Gospod, onoga kara", - kaže se u Pričama Solomonovim (Prič. 3,12), a potvrđuje apostol Pavle (Jevr. 12, 6) i apostol Jovan (Otkr. 3,19). Za srce koje voli prijatnije je i lakše da miluje decu, a teško i mučno da kažnjava. Zato je kažnjavanje pokazatelj duboke ljubavi koja žrtvuje svoj duševni mir radi očišćenja grehom zaprljane duševne odeće deteta. Koji je glavni cilj savetovanja i kažnjavanja? Isto kao i čišćenja od korova. Po rečima Samog Gospoda, satana stalno seje strasti, zle sklonosti i želje u naše duše i u duše naše dece od najranijeg uzrasta (Mt. 13, 25). Roditelji i vaspitači su pozvani da poučavanjem i kažnjavanjem čupaju zle mladice iz useva (dečije duše). One se lakše kidaju što su pre primećene i što su se manje ukorenile. Pritom, ako dušu deteta i vaspitača veže ljubav, i ako dete shvati krivicu i od srca se pokaje, onda je zla mladica iščupana iz korena. Ali ako u detetu, dečaku ili mladiću, u manjoj ili većoj meri, već gospodari samoljublje i tvrdoglavost i ono nije potpuno svesno svoje krivice, opravdava se ili je umanjuje u svojim očima, onda zla mladica kaznom nije istrgnuta, već je samo zabašurena i prigušena. Samo strah od nove kazne može da zaustavi u tom slučaju dalje bujanje korova - tj. zle sklonosti. U tom slučaju kazna mora da bude ozbiljna da bi se pamtila dugo. Zato treba pažljivo birati za decu karakter i meru kazne, u zavisnosti od duhovnog stanja, osetljivosti, stepena prihvatanja svoje krivice i dubine pokajanja za krivicu. Apostol Juda ukazuje: "I sa rasuđivanjem jednima budite milostivi, a druge u strahu spasavajte" (Jud. 1, 22-23). Koliko rano treba početi sa kažnjavanjem dece i kako to činiti? Čujmo šta o tome kaže Solomon kome je premudrost bila data u punoj meri kao naročiti dar Božiji. Solomon piše: "Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga na vreme" (Priče. 13, 25). I dalje: "Karaj sina svojega dokle ima nadanja, i na pogibao njegovu da mu ne prašta duša tvoja" (Prič. 19,18). Istu stvar možemo pročitati i u drugoj knjizi Biblije - Premudrosti Isusa sina Sirahova: "Ne daj mu slobode u mladosti i ne praštaj mu pogrešaka njegovih. Savij mu vrat dok je mlad i nagnječi mu rebra dok je malen, da ti ne bude buitovan i neposlušan" (Sir. 30,1112). O istome govori narodna mudrost: "Kažnjavaj dete dok leže na klupu popreko, kasno će biti kad počne da leže uzduž." Dakle, kažnjavanje za greške je obavezno još od najranijeg uzrasta. Međutim, oblici kažnjavanja u Novom Zavetu nisu isti kao u Starom, kao što ni duh i zapovesti nisu iste. Po Novom Zavetu vaspitanje dece treba da se vrši u duhu ljubavi, krotosti i milosrđa. Zato udarati ili tući dete ne treba. Ako je deci potrebna ozbiljna kazna, nije je teško naći za svako dete. Pritom kažnjavanje može da bude jače i dejstvenije od udaraca. Naprimer, zabranjivanje na određeno vreme igara, knjiga, zabava, zadovoljstava, slatkiša, poseta poznanicima, a u mlađem uzrastu - stajanje u uglu, prinudno sedenje na stolici određeno vreme i sl. Majka zatvornika zadonskog Georgija je, na primer, imala običaj da kažnjava dečaka za nepažnju u crkvi tako što ga je terala da pravi poklone do zemlje i nije mu dozvoljavala da ruča s njom. Druga majka je kaznila sina za neposlušnost, jer nije dolazio kući na vreme, tako što tri dana s njim nije razgovarala. Sin se smirio i od tada više nije kasnio. Evo još nekih primera kako su pobožni roditelji kažnjavali i ispravljali svoju decu. Starac shiarhimandrit Gavril (iz Spaso-Jeleazarovskog manastira) je pričao kako ga je majka odvikavala od nemirluka: "Desi se budem nemiran, a majka mi kaže: "Ganja, budi dobar, stalno si nemiran, ne slušaš, a ja ću morati Bogu da odgovaram za tebe. Ti svojim nemirlucima grehe odgajaš, posle ni sam nećeš moći s njima da izađeš na kraj." A mladost tera svoje: ma kako se suzdržavao - opet napravim nešto... Tu majka obično klekne na kolena pred ikone i počne sva u suzama da se glasno žali na mene Bogu i da se moli: "Gospode, evo isprosila sam od Tebe sina, a on je stalno nemiran, ne sluša me. Šta ću s njim? I sam može da strada, i mene da pogubi... Gospode, ne ostavi ga, urazumi ga da se smiri..." I sve tako, moli se naglas i plače. A ja stojim pored, utišam se, slušam njene žalbe. Bude me sramota, a i majke mi žao. "Mama, mama... neću više", šapćem joj bojažljivo. A ona stalno moli Boga za mene. Ja joj opet obećavam da neću biti nemiran, pa i sam počnem da se molim pored majke". Treba uzeti u obzir da strog prekor i dug razgovor s detetom, sa detaljnom analizom njegove greške može za decu da bude najneprijatnija kazna ako se čini s umećem. Istina, to će od roditelja zahtevati više vremena i biće mnogo teže nego udariti ili istući dete, ali ovo poslednje može da donese više štete, nego koristi. Pitao sam jednog dečaka koje su mere kažnjavanja na njega najviše uticale. Dečak je odgovorio: "Kad pretrpiš kaznu, onda imaš osećaj da si se rešio svoje greške i više se ne brineš za dalje. Kad te samo postide, a ne kazne, osetiš zbunjenost i kajanje, i krivica ti uznemiruje savest mnogo jače, nego u prvom slučaju". U vezi s ovim treba se setiti Pimena Velikog koji je milosrđem i krotkim razobličavanjem umeo da leči takve poroke koji nisu mogli da budu isceljeni ni prekorima ni osudom bratije, ni strahom od kazne i proterivanja. Ne treba prelaziti ni preko najmanjih dečijih prestupa. Maloga nema, po Svetom Pismu: "U malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti", - kaže Gospod (Mt. 25, 21). Neka kazna bude mala, makar grdnja ili prekor, ali treba da bude prisutna kod svakog dečijeg prestupa. Po duhovnom zakonu, ako ne stradamo i ne pokajemo se za svoje grehe na zemlji, oni će ostati neizbrisani u knjizi života i moraćemo da trpimo zbog njih na onom svetu. Na ovome je zasnovana Tajna Pokajanja - Ispovesti. Pri kažnjavanju dece veoma je bitno da roditelji budu potpuno prisebni i u mirnom stanju duha. U ozlojeđenosti čoveka napušta Duh Sveti i gubi se ljubavno jedinstvo duša deteta i roditelja. Može se desiti da se i dete ozlojedi, i od kazne će onda biti više štete nego koristi. Osim toga u ljutini se lako bude nepravedan i surov pod uticajem lukavog duha koji ovlada čovekom u tim trenucima. Zato ne kažnjavajte decu u slučajevima kada osećate gnev ili ljutnju. Čak treba odložiti i razgovor s njima i grdnju do onog vremena kad se duh umiri i osećaj ljubavi ne pobedi ljutnju. U ovim slučajevima Sveti Oci nas podsećaju na reči Gospodnje: "Kako može satana da izgoni satanu!" (Mk. 3, 23). Na opasnost od ozlojeđivanja dece obraćanjem ili kažnjavanjem u ljutnji nam ukazuje i apostol Pavle: "I vi očevi, ne razdražujte decu svoju, nego ih podižite u vaspitanju i nauci Gospodnjoj" (Ef. 6, 4). Primer ljubavnog, krotkog urazumljivanja detetu daje samo Jevanđelje. Dečak Isus je, po mišljenju svoje Majke, zgrešio pred Njom i Josifom: ne rekavši Im ništa ostao je u Jerusalimu posle praznika Pashe, kada su oni krenuli kući u Nazaret. Marija i Josif su Ga tražili cela tri dana. Pročitajmo u Jevanđelju Majčin prekor: " Čedo, što nam tako učini? Evo otac tvoj i ja tražismo te s bolom" (Lk. 2,48). Ovde je data i krivica dečaka. I prekor. Ali kako je nežan prekor, kakva se ljubav čuje u svakoj reči Majke! I kada vidimo da su nam deca za nešto kriva, kad je potrebno da ih izgrdimo, setimo se ovog jevanđeljskog primera ljubavnog razobličavanja i podražavajmo ga. Samo ljubav može da dovede naše reči do srca naše dece. Prepodobni Serafim Sarovski je ovako govorio jednom igumanu: "Budi svojoj deci (duhovnoj) ne otac, već majka". Ovim rečima je Prepodobni ukazivao na neophodnost ispoljavanja ne samo surovosti i strogosti oca, koliko nežne ljubavi i snishodljivosti majke. Zato treba da se bojimo kako svoje slabosti - suvišnog snishođenja i prelaženja preko stvari, tako i duhovnog raskida - otuđenja dece od nas, i njihovog gneva. Takav gnev srca još i nije tako opasan u ranom uzrastu: dete je tada lakše ubediti, iskoreniti mu tvrdoglavost, prodobriti ga nežnošću ili kaznom. Ali kod starije dece to može da ponekad i ne urodi plodom, jer će ona, ipak, u nečemu da insistiraju na svome i da ne slušaju. Ponekad stvar može da postane toliko opasna da roditeljima jedino ostaje da primene sredstvo koje se može nazvati podvigom ljubavi. Karakterističan primer nečeg takvog postoji u letopisima Optinog manastira. Jedan brat iz skita je prestao da ide na noćno bdenije opravdavajući se time što sam upravitelj skita - iguman Antonije - takođe ne ide na bdenije. A ovoga su, u stvari, u to doba tako bolele noge da nije mogao da stoji. Mnogo puta je iguman Antonije ubeđivao nemarnog brata, ali ovaj je odgovarao da je prisustvovanje noćnom bdeniju preko njegovih snaga i da će pre otići iz manastira nego što će ići na bdenije. Tada je iguman Antonije primenio ovakvo sredstvo. Bez obzira na svoju bolest, sam je otišao na bdenije, a odande u keliju tog brata. "Oprosti, brate, - rekao je Antonije, - ako ti ne misliš na svoju dušu, ja sam sam pošao umesto tebe na bdenije". I poklonio se duboko bratu. A kad se klanjao iz njegovih čizama je linuo mlaz krvi, jer su one bile pune krvi iz rana koje su se otvorile na nogama. Brat se užasnuo, sam se bacio pred igumanove noge, moleći ga za oproštaj, i od tada je uvek ustajao na bdenije. Neka se roditelji sete ovog slučaja kad iscrpe definitivno sva njima dostupna, uobičajena sredstva uticanja, a opet ne uspeju da nagnaju svoju odraslu decu da slušaju. I neka mole Boga da im poda mudrosti da nađu onaj podvig ljubavi koji bi im vratio srca njihove dece. U pojedinim slučajevima prilikom ozlojeđenja dece starijeg uzrasta, njihova srca se mogu razmekšati, a ona ispraviti samo posle snishođenja njihovom duševnom stanju i ispoljavanja privremenog popuštanja. Pritom roditelji treba da sjedine ljubav prema deci s mudrošću obraćanja sa njima. Primer takvog mudrog popuštanja daje prepodobni Pahomije Veliki. U jednom egipatskom manastiru jedan monah je hteo da dobije neku dužnost, ali ga iguman nije smatrao dostojnim. Jednom je monah u velikom gnevu skoro na silu odvukao igumana da se objasni sa prepodobnim Pahomijem. Došli su kod njega kad je ovaj bio na zidu koji je sam podizao oko manastira. Monah je gnevno povikao Prepodobnom: "Siđi da dokažeš moj greh, Pahomije lažove". Krotki Pahomije u početku nije ništa odgovorio grubom monahu, a ovaj je nastavljao svoju grdnju. Shvativši u kakvom je duševnom stanju monah, Prepodobni mu je mirno rekao: "Oprosti mi, zgrešio sam, a ti nikad nisi zgrešio?" Gnev monaha se stišao. Otišavši na stranu s igumanom, Prepodobni je saznao u čemu je stvar, a onda je dao ovakav savet: "Poslušaj me i ispuni mu molbu, da bi mu dušu iščupao iz ruku neprijatelja". Dobivši ono što je tražio monah se za nekoliko dana pokajao zbog svoje grubosti prema Prepodobnom i otišao je da ga moli za oproštaj. On je rekao: "Bog zna da bi, da nisi bio tako velikodušan prema meni i da si mi rekao samo jednu grubu reč, ja, grešnik, napustio manastir i raskaluđerio se. Bog te blagoslovio, Božiji čoveče, jer me je Gospod oživeo tvojom dobrodušnošću". Pamtimo da samo ljubav probija put roditeljima ka detetovom srcu i ne odbacuje ih prilikom kažnjavanja. Ako dečije srce nije ozlojeđeno, njegova savest će ga sama razobličavati u takvim slučajevima. I ako je detetu usađena misao da treba da pretrpi za svoje greške, ono će samo da oseti zadovoljstvo posle kažnjavanja: uostalom sunce naročito prijatno sija i naročito nežno greje upravo posle oluje. Kažnjavanje je patnja, a patnja čisti i prosvetljuje dušu, ako se podnosi sa smirenjem. Prilikom prečestog kažnjavanja dece može se pojaviti opasnost ozlojeđivanja njihovog srca, gašenja ljubavi, otuđivanja od roditelja i očajavanja. To je velika opasnost i roditelji treba oprezno da je izbegavaju. I ako se kažnjavanje ne može izbeći, treba imati u rukama i protivsredstva koja će sprečiti sve gore nabrojane rđave posledice kažnjavanja. Takva sredstva su (osim velike ljubavi roditelja i uobičajene nežnosti) pohvale, različita bodrenja i nagrade. Ali, česte pohvale donosi štetu i razvijaju kod dece samoljublje i uobraženost. Do toga dolazi kada roditelji stalno hvale decu. Na pohvalu treba gledati kao na lek koji se može uzimati, ali umereno i razborito. Istovremeno, ona je snažno sredstvo podsticanja deteta da se trudi, da bude vredno, uredno, poslušno... Bez pohvale se ne može u vaspitavanju. A štetu koju, ponekad, donosi pohvala treba otklanjati razvojem hrišćanskog smirenja u deci: skretati im pažnju na primere iz okoline, iz života Svetih i podvižnika pobožnosti, čitati im Jevanđelje... Deci, takođe, treba objašnjavati da su nam svi talenti i sposobnosti date od Boga i da nemamo zašto da se gordimo. Od sposobnih se više traži, jer "od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti" (Lk. 12, 48). U nekim slučajevima je moguće da će biti potrebne pouke kao što su ove koje ćemo opisati. U Divejevskom manastiru je živela udovica sa svojom ćerkom. Devojčica je bila lepa i često je slušala pohvale o svom izgledu. To je u njoj razvilo oholost i sklonost ka ulepšavanju. Da bi se devojčica ispravila, majka je zamolila jednu monahinju da joj da pouku. U susretu sa devojčicom sestra joj u prisustvu drugih kaže: "Šta je s tobom, kako si poružnela?" Ove reči su načinile na devojčicu dubok utisak i ona se odrekla svoje strasti za ulepšavanjem. Da bi se u deci razvijala revnost u vrlinama, osim pohvale, potrebni su i razni podsticaji - pokloni, slatkiši (u umerenoj količini), razumne zabave, posete poznanicima i sl. Sve ovo treba da se daruje kao posledica njihovog dostojnog ponašanja i vrednoće. Neka deca osete da u roditeljima uvek imaju pažljivu i pravičnu ocenu svog ponašanja. I kao što svi njihovi prestupi ne treba da ostanu bez kazne, tako i sve ono što je dobro u njihovom ponašanju treba da im donese utehu i nagradu.
* * *
Kao što smo već rekli, cilj poučavanja i korenja deteta je razbuđivanje, u njegovoj duši, svesti o sopstvenoj krivici i želje da se popravi. Ako se to postigne, duhovna odeća vaspitanika se izbeljuje njegovim pokajanjem. Očigledan primer ovakvog prosvetljenja duše je pismo osmogodišnje devojčice svojoj majci (navodi se u originalu sa pravopisnim greškama): "Kajem se za sve. Kajem se za to što nisam slušala tebe i tatu. Kajem se što sam Vitju vređala. Priznajem da se kad ti odeš ja kao lopov penjem na Vitjin krevet i odsecam komadić hleba i jedem. Kajem se za to. Kajem se za sve. Ti draga moja mama, izvini, rođena moja, više neću, neću, ne. Nemoj mi više spremati ručak, nemoj više. Ja ću uvek vama ja ću da spremam ručak. Spremaću ručak i voleću vas, mamu i tatu i Vitju i sve. Izvini i oprosti i voli. I ja ću tebe da volim. Voleću te. Voleti i voleti".