За радост света
Љубомир Костић
Сада се војује за породицу. Бори се за ону која ствара нове људе.
Ниш, 15.09.2013
У току је тихи рат који траје већ деценијама. У њему сви
учествујемо.Зараћене стране се не боре због граница, суверенитета и материјалних богатстава. Ратује се за благо које представљају људи. Непоновљиви и са Божијим даром Слободе.
Државе са својим нацијама губе на значају. Исход њихових битака је известан и коначан.
Сада се војује за породицу. Бори се за ону која ствара нове људе.
Држава не производи личности. Држава их троши.
Парадоксално звучи – али она којој су потребни нови људи, често је непријатељ породице. Механизми њене власти попут школе или медија потиру темеље ове исконске ћелије друштва. Држави је потребан здрав породични темељ а он се упорно и систематски урушава.
Подзидава се лажним слободама, правима и којекаквим ''измима'' као наставцима слабих речи без живота у себи.
И без снаге и идеје, вероватно и даљег смисла, она као да нас приморава на својеврсну ''породичну илегалу'' како би сачували оно свештено у њој од јавног разврата и лицемерја.
Као људи смртно заражени грехом али опет са клицом животворне љубави у себи, позвани смо да напунимо свет нашим потомством. Саможивост и комфор нам не дају.
Принуђени на статус глобалних сељака а опет са правом будућег небеског грађанства, позвани смо на праштање и љубав. То нас не дотиче.
Породица страда. И сви нови, мали људи, жртве су нехата нашег свесног нечињења.
Оружје заборављене људскости у руке! Боримо се за своје породице! За своју децу! За нове људе!
Победом у овом рату побеђујемо и у оном последњем који ће се водити. За душу људску.
Љубомир Костић
Нема коментара:
Постави коментар