Синдикат као опозиција: Време је за солидарност
Власта Младеновић, синдикални активиста
Постоје ли уопште синдикати у Србији у суштинском смислу? Могу ли синдикалци
да се солидаришу, уједине своје активности? Могу и морају!
Неготин, 10.09.2013
Синдикати су у суштини опозиција. Разуме се, послодавац жели што више да смањи
плату, права и услове радника, а радници по својој нужности траже што већу
плату, права и боље услове. Без обзира на тржиште, радник, ипак, није роба,
колико год да постаје роб. Неолиберално робовласништво, осмишљено у форми
глобализма, већ је започело и узима данак и маха, радницима ће узети и душу и
остаће без даха. Радници не само што ће све више бити обесправљени, него више ни
њихов живот неће вредети, а за сваку побуну оде глава.Зато се и ради на припреми Закона о штрајку и Закона о раду, чиме ће све то бити озакоњено.
Синдикати не могу и не треба да буду партије, странке, али могу и морају да се удружују, да заједнички делују, да бране, ево већ је дошло време, голу егзистеницју, голи живот.
Шта ради Министарство за рад, запошљавање и социјалну политику.? Тиче ли се министра и министарске бирократије радници, све већа незапосленост, иживљавање послодаваца, обесправљеност, број сиромашних, око милоион људи, мобинг... О моралу је сувишно говорити, али где је ту одговорност?
Шта раде и како раде инспекције рада? Кога оне штите? С обзиром да су радници потпуно и цинично обесправљени, треба тужити инспекције рада и инспекторе за злаоупотребу положаја и несавестан рад.
Да ли уопште постоји социјални дијалог?
Бранислав Чанак, председника УГС Независност, у једном интервју, изричито каже да нема.
У најновијој акцији Доста!, Синдикат Независност, захтева да се, између осталог, реши избегавања социјалног дијалога између државе и институција у државној управи, неусклађеност законске регулативе у државној управи, полицији, војсци са осталим актима о раду, пријема у радни однос на основу политичке подобности и припадности мимо закона, итд.
Конфедерација самосталних синдиката упутила је Отворено писмо Министарству рада са тврдњом да је социјално-економски савет кочница за унапређење социјалног дијалога.
СССС је управо послао писмо Александру Вучићу, првом потпредседнику Владе, да се сазове састанак поводом најаве измена Закона о раду и даље реформе Пензионо-инвалидског осигурања..
О односу послодаваца, данашњих газда, најилустративније говори реченица Миодрага Костића, „краља шећера“: „Лакше сам се развео од жене, него што раднику могу да дам отказ“
Ова изјава не заслужује ни коментар, али заслужује пажњу и предузимања мера против оваквих послодаваца. Он би, као и други капиталисти, да има право на радника и његов живот, а да нема нема нимало обавезу и одговорност.
Једна од веома забрињавајућих ставки нових нацрта закона је дужина радног стажа. Очигледно је да ЕУ намеће тај услов, како радници не би ни доживели пензију.
У Србији о судбини радника одлучују пензионери, ПУПС. То нема нигде.
Мобинг је веома изражен у последње време, шиканирање и дискриминација радника. Судови не штите радника.Зато треба тужити судове за саучесништво у мобингу.
Повећан је број самоубистава и убистава због материјалне ситуације и очаја.
СССС тужио Министарство за рад због Решења о репрезентативности Конфедерације слободних синдиката. Уместо да делују на заједничким стварима, они се боре за личне престиже
Удружење слободних синдиката Србије Слога упозорава и тврди да је тотална медијска блокада када су синдикати у питању.
У свеопштем расулу, неповерењу, распадању свих система вредности и критеријума, синдикти су постали колетарлна штета страних монополиста и домаћих тајкуна.
Синдикати су очито мртво слово на папиру (закону). На једној страни лидери и лидерчићи су у директној вези са послодавцем или политичарима, на другој неактивност , неповерење и несложност, несолидарност самих чланова синдиката.
У том замешетељству губе радници (посао и наду), па ће свако по „закону“ моћи да им ради што му се прохте. Криминалци, приватници и директори јавних предузећа, сматрају да је то њихова, односно партијско власништво и прћија, и да нису за своје поступке одговорни. Знају они да су судови у њиховом незаконитом пословању на њиховој страни, да ће се све жалбе задржати у фијоци до застарелости. Чак ће невини бити окривљени и кажњени, за пример другима, да не траже више право и правду.
Ипак, не знају да злочиначки подухват не застерева и да ће им бити суђено.
Скоро је прослављена 110 година синдиката у Србији. Шта ми то славимо? Ако је било какве такве синдикалне организације, данас свакако није време за славље. То је лицемерно и тужно и ружно. Ако је некада „1. Мај“ имао сврху, да не полемишемо идеолошки, данас је то кичерај са прасићима на ражњу. А не знају ти радници што славе да ће њих егзистенцијално и правно да закољу.
Ако сељци штрајкују, ако металци штрајкују, ако полицајци штрајкују, ако медицинари штрајкују, ако просветари штрајкују, ако појединци штрајкују... није то само њихово питање и мука, то је свих нас. Ко гарантује да сутра неће (а хоће сигурно) доживети исту судбину. Зар да неми посматрамо шта се другима догађа?
Искрени синдикалци, од поверења, доказани у својој борби, морају да се солидаришу и морају да раскрсте са лажним лидерима, са неактивним чланством.
Савремена и технологија и све већа незапосленост највећи су непртијатељ радника. То је проблем читавог човечанства. Није чудо што има озбиљних тумача теорија завера, које хоће да преполове људство. Јер шта ће им радници, имају машине и довољан број јадника који ће за њих да раде. Остали су им социјална сметња, њих треба уништити савременим средствима.
Није ово питање само синдиката, него питање опстанка људи
Конкретно, има ли решења? Има. Синдикат је ипак форма законска и цивилизацијска и колико год да се закон игнорише, то је ипак прави начин за окупљање. И деловање.
Синдикатима треба посветити много више пажње у времену које долази.
Власта Младеновић, синдикални активиста
Нема коментара:
Постави коментар