Драган Петровић: Када владар елите хоће једно, а народ друго
(Нови Стандард)
У два претходна случаја победник је био народ, да ли ће тако бити и овај, трећи, пут?
Забележена су три случаја у новијој српској историји да је део политичке и друштвене елите, укључујући и владаре, био на супротним геополитичким позицијама од свог народа и да се државни врх везивао за оне силе које су давале ултиматуме Србима и подривале им државност. У два претходна случаја победник је био народ, да ли ће тако бити и овај, трећи, пут?
Истоветне историјске околности се ретко дешавају, чак и у једном поднебљу, али сличности и поуке из различитих случајева се могу уочити и пратити. Фернан Бродел – француски историчар који је путем друштвене историје објединио приступе више научних дисциплина да би се помоћу њих лакше и квалитетније изучавала историја – дефинисао је историјске елементе дугог, средњег и кратког трајања. Географски, антрополошки и у мањој мери базични цивилизацијски фактори могу се сматрати елементима дугог трајања. Тако се може правити паралела између данашњег времена и међународног положаја и страних притисака на обреновићевску Краљевину Србију у време формирања два велика међусобно дубоко супротстављена савеза у тадашњој Европи. Са једне стране, у зачетку је била Антата, коју су приближно од 1891. чинили савез Француске и Русије. Са друге стране био је германски савез Централних сила, чије су језгро чиниле Немачка и Аустро-Угарска.
У опредељењу између две стране постојала је очигледна колизија интереса и симпатија између елите и широких слојева. Становништво Србије било је русофилско, уз франкофилију виших слојева и француску доминацију у финансијама, где су потом то опредељење у извесној мери прихватали и нижи слојеви, тако да је Антанта имала готово апсолутну подршку српске полулације. Са друге стране стајало је аустрофилско опредељења краља Милана и потом у нешто мањој мери Александра Обреновића, што је подржавао само узак слој људи уз двор и део експонената крупног капитала.
Други случај који ћемо анализирати догодио се у оквиру раздвојености интереса народа и владајуће структуре Краљевине Југославије у периоду јачања сила осовине и њиховог ревизионизма. На челу земље су били кнез Павле Карађорђевић, као први намесник, и председник владе Милан Стојадиновић, идеолошки и геополитички ослоњени на аристократске кругове и крупни капитал у оквиру најутицајнијег дела конзервативне политичке и друштвене структуре Велике Британије, а у мањој мери (Стојадиновић пре свега) и на силе Осовине. Насупрот њима, средњи слојеви српског народа били су ослоњени на Француску као носиоца Версајског система и на либералније кругове у Британији (лабуристе, левицу – тред јунионе и антинацистичке кругове), док су посебно нижи и део средњих слојева симпатисали Совјетску Русију. (Сви слојеви српског народа били су русофилски, али је у односу према СССР постојала разлика у идеолошким погледима – двор и виши слојеви су показивали посебну наклоност према белој руским емигрантима, којих је у Србији било око 40.000 и који су често добијали положаје у администрацији, науци и војсци.)
Борба за Евопу и Србија
Трећи случај су савремена Србија и укупни положај српског народа, који је изложен готово сталним притисцима великих западних сила. И ту постоји раздвојеност интереса већег дела друштвене и политичке елите, које су интересно и идеолошки окренуте евроатлантским центрима, упркос чињеници да се баш из ових земаља врше стрални притисци и угрожава не само интегритет Србије већ се озбиљно ради на свеукупној деструкцији српског фактора.
Географски положај српског фактора, његове цивилизацијске одреднице, историјско искуство, али и антрополошке карактеристике, врлине и мане појединаца, повезују и тадашњи и садашњи историјски моменат, тако да је успостављање одређених паралела могуће.
Да би читаоци који нису изучавали развој европских односа у савременој историји могли лакше да прате компликоване односе и интересе великих сила, било би можда пожељно да се укратко осврнем на главне токове европских односа у Новом веку. Реформација, односно настанак протестантизма почетком 16, века – паралелно са даљим смањењем улоге папске власти, великим географским открићима и техничким напретком и развојем науке – довела је између осталог до прерасподеле моћи великих сила (нагло јачање сила које излазе на Атлантик, смањење улоге Средоземља, узлаз Русије), праћених низом верских ратова између протестаната и католика све до друге половине 17. века. Највећи међу њима, као претеча светског рата, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, окончан је Вестфалским миром 1648.
Њиме је потврђена подељеност Немачке на велики број малих кнежевина, грофовија и неколико краљевина, док је и Италија остала слично издељена. Потврђен је систем националних држава, који ће убудуће функционисати, у коме је француски канцелар Ришеље, иако католички кардинал, у завршним годинама у рат увукао до тада неутралну Француску (већински католичку) на страну протестантских земаља, полазећи од државног разлога (раисон д етат).
Током следећих векова у европским односима главну реч су водиле националне државе, које су повремено ступале у ратне сукобе вођене интересом државног разлога. Притом су и у миру, а још више у рату, склапале међусобне коалиције и системе савеза да би преко њих лакше реализовале своје интересе. Изузетак је донекле била Велика Британија – која је, будући да се налазила на острву, природно одвојена од остатка континента била делом заштићена – није улазила у априорне савезе. Она је била окренута светским морима, прекоморским колонијама и ослоњена на своју моћну морнарицу. Британија се плашила само једног: да би на тлу континенталне Европе једна сила могла постати толико јака да загосподари читавим континентом и да на тај начин, неометана ни од кога, изврши инвазију на острво и покори саму Енглеску (Британију). Стога је, да би се одржао баланс снага на континенту, Британија увек давала подршку слабијој страни, увек опонирајући водећој сили. То се најдрастичније показало за време Наполеона Бонапарте, који је загосподарио континенталном Европом – сем на истоку, где је била моћна Русија. То је натерало Британију да му опонира, удружи се са Русијом и свим Наполеоновим противницима, што је на крају довело до његовог пораза.
Милан у канџама Аустро-Угарске
Међутим, без обзира на њен концепт подршке балансу европских снага, Британији је највећи геополитички противник била Русија, пошто су се ове гигантске силе (Британија је имала највеће колонијално царство на свету) сукобљавале на низу тачака широког евроазијског простора. Поред Далеког Истока, Јужне Азије, Средњег и Блиског Истока, место њиховог сукоба интереса било је и на Балкану, где су Британци кочили прогресиван процес ослобађања православних народа од турског јарма. Спречавали су самим тим и уједињавање већинског православног фактора јер се Лондон плашио да би Русија преко православља, историјског савезништа, а у неким случајевима (Срби, Бугари, Македонци) и словенске сродности имала највећи утицај на ове народе. Геополитичко ривалство Русије и Британије било је класичан сукоб таутократске (копнене) и таласократске (поморске) силе или, као сукоб Бехемена и Левијатана – слона и кита, који не може имати правог исхода и победника.
Ипак један сукоб бацио је у други план ово геополитичко планетарно ривалство. То је од 1871. био пораз Француске од уједињене Немачке. До тада доминантна на западу Европе, Француска се наједном нашла окружена са истока моћнијим суседом, који је био надмоћан демографски, војно, економски, политички – практично на сваки начин. Губитак Алзаса и Лорена, као и понижавајуће подређена улога у Европи, терали су Француску после 1871. да тражи начина за реванш против моћне Немачке. Али како?
Једини начин било је придобијање неке велике и моћне силе или система савеза. Како је Британија а приори и традиционално и геополитички одбијала такву могућност – а у односу на Француску била је још и ривалска по низу колонијалних питања – преостала је само колосална Русија, са којом Париз није имао историјских проблема (сем кад је Наполеон, пошто је 1812. заузео целу континенталну Европу, на врхунцу напао и Русију што ће га 1815. коштати укупног пораза).
Иако је Француска је била једина република у монархистичкој Европи тог времена, Французи су учинили доста напора да заједничке геополитичке интересе са Русијом ускладе са царском кућом Романових, која је традиционално крвно повезана са немачким краљевским кућама, док су истакнуту улогу у руској државној администрацији и војсци имали балтички Немци. Ипак Француска и Русија су склопиле око 1891. савез, који је потом продубљиван (Антанта), насупрот савеза Централних сила.
Широки слојеви српског народа били су традиционално везани за Русију елементима дугог трајања, као што је Бродел дефинисао: словенством, православљем, вишевековним историјским савезом и сарадњом. Поред русофилије, која је обухватала све слојеве српског народа, виши и део средњих слојева били су у културном смислу прожети француском културом и симпатијама према земљи, тако да је највећи део студената завршавао тамо студије и стручно се усавршавао. Француска је већ крајем 19. века стајала иза око 80 одсто свег страног капитала уложеног у Србију. Виши слојеви српског народа су развијали културне навике из Француске, а нижи слојеви их мање или више опонашали. Тако је Антанта, као утицај Русије и Француске, прожимала све слојеве српског народа, па је и Кнежевина Црна Гора Николе Петровића била чврсто уз њих.
Леђима према Русији
Међутим у Краљевини Србији проблем је био у томе што је краљ Милан био у културном и интересном смислу више окренут суседној Аустро-Угарској, где је ишао и у провод (обилазак и куповину уметничких дела уз дружење са аристократским круговима тадашње Средње Европе, чији је Беч био центар). Од бечких банака добијао је позајмице, па је и то помогло да се за Беч више веже. То је на крају, 1881, кулминирало погубном Тајном конвенцијом, коју је склопио мимо знања блиских сарадника. Тајна конвенција заправо је била против елементарних интереса Србије и српског народа, ограничавајући његов суверенитет у односу на ненаклоњену Монархију и битно ограничавајући могућност ослободилачких напора у Старој Србији, која је још увек била под Турском, као и на Босну и Херцеговину, коју је окупирала Аустро-Угарска.
Оваква супротстављеност геополитичког опредељења и интереса владара добијала је своје рефлексије следећих година у већим или мањим заоштравањима ситуације и сукобима. На једној страни били су Милан и мали круг истомишљеника окупљених у две дворске странке крупног капитала – Козервативној и Напредној – а, са друге стране, широки слојева српског народа окренути Антанти и предвођени Народном радикалном и Либералном странком. У том сукоби су се догодили и Тимочка буна, и покушај разбијања Народне радикалне странке хапшењем њених лидера и емиграцијом Николе Пашића, и повлачење са сцене лидера Либералне странке и успешног државника Јована Ристића.
Иако је краљ Милан абдицирао 1890, сукоби на тој линији су се, уз одређена попуштања, наставили и за владавине његовог сина краља Александра. Обреновићи се нису обазирали што нема широку подршку њихова политика ослонца на Аустро-Угарску, која од свих великих сила тадашње Европе била најмање наклоњена српским интересима. Нису марили ни што је Црна Гора, као друга српска држава, већ опредељена за Русију и Антанту, аустрофилском политиком Обреновића била делом одгурнута у страну, где је трпело српско јединство. Није им много значило ни то што је српски народ који је био под Турском (Стара Србија) и стењао под азијатским и шиптарским ропством био листом противан политици званичног Београда усмереној на главног противника њиховог ослобођења. Обреновићима није много значило ни то што српски народ у самој Аустро-Угарској од сарадње Београда са Монархијом није имао никакве користи. Српски митрополит Михајло, као и цела СПЦ оног доба, ватрени русофил, био је у директном сукобу са краљем Миланом, што је резултовало његовом сменом и привременом емиграцијом у Русију.
Русија је после вишевековне руско-српске сарадње и даље била савезник Срба у целини. Истина, у решавању Источног питања она је гледала да овлада Босфором и Дарданелима и добије директан излаз на топла мора као врховни циљ њене тадашње геополитике, па је зато нешто више подржавала Бугарску, што се могло видети у Санстефанском уговору и у мањој мери на Берлинском конгресу 1878.
Утуда су Руси помагали и Бугарску, и Србију и Црну Гору, али су нешто више тежили да Бугарску приближе мореузима. Када је дошло до уједињења Бугарске 1885, краљ Милан је на миг Беча без икаквог српског интереса напао Бугарску и доживео пораз. Беч је и у Бугарској и у Србији видео проруски оријентисане народе, па је користио марионетску позицију краља Милана да их завади. Ова велика колизија геополитичког опредељења и интереса једног владара и малог круга његових истомишљеника са интересима српског народа добијала је епилог у бројним политичким сукобима и нестабилности дужом од две деценије. После Миланове абдикације и, пре тога, доношења релативно либералног Устава 1888, током владавине Александра Обреновића дошло је до извесног геополитичког попуштања јер је он допуштао и владе које су сарађивале и са силама Антанте, али није дозвољавао да се земља преоријентише у том правцу, задржавајући већу везаност за Аустро-Угарску. Радикална странка је чак успела привремено да дође на власт, када су се њене присталице и народ прилично брутално обрачунали са појединим представницима бивше владајуће гарнитуре, посебно оним из редова Напредне странке. Највећи проблем Александра била је његова ауторитарна владавина, која ће напосе довести и до Мајског преврата 1903. године.
По сугестијама Беча
Широке народне масе, средњи слој, Православна црква и интелигенција, углавном школована у Француској – сви они су интерес земље видели искључиво у Русији и Француској. Иако је владар свој интерес видео у Аустро-Угарској, парламентаризам је био поштован а у највећем и слобода медија, пошто су листови радили прилично слободно чак и за мерила ондашње Западне и Средње Европе. Народна радикална странка, као главни противник обреновићевске аутократије, и њен лидер Никола Пашић су ванредном масовном организацијом успели да окупе широке слојеве народа, посебно на селу и у паланкама, да га политизују и усмеравају. Томе је свакако допринела и њихова свест да се боре за шире националне и државне интересе иако је против њих био директно монарх са делом највише елите.
Либерална странка је имала нешто већег утицаја на елиту, али такође уз оријентацију на Русију и Француску. Српска православна црква је била уз народ, а важан фактор укупног успеха подухвата опозиције Обреновићима била је и широко распрострањена русофилија и у нешто мањој мери франкофилија, насупрот скромном утицају аустрофила.
Стране силе су, будући да се Европа поделила на два међусобно антагонизована савеза, вршиле свој утицај на Србију, покушавајући различитим средствима да извојују оријентацију Београда на своју страну. Та борба интереса одвијала се пре свега дипломатским путем јер су посланства великих сила у Београду (и Цетињу) била средишта дифузије утицаја. Борба се одвијала и преко капитала, који је продирао у српске крајеве, нарочито преко изградње железнице, војних кредита, развоја индустрије и банкарства. Највећи утицај имао је француски капитал, а у трговинској сарадњи аустроугарски и немачки. Лобирање се одвијало и крвним везивањем дворова, па су тако ћерке књаза Николе удаване широм Европе, док се династија Карађорђевића, тада у егзилу, ородила са династијом Романових, Петровићима и др. Утицај се одвијано и преко Православне цркве, где је монопол утицаја имала Русија.
Кључна грешка краља Милана била је у томе што није макар продубљивао односе са другим великим силама тадашње Европе, попут царске Русије, Француске, па и Британије, како је налагао интерес земље. Да се макар из чисто прагматичних дипломатских разлога отварао и према другим великим силама, имао би већег успеха и у својим укупним наумима, без обзира колико су они били изван директних интереса широких слојева. Овако је постао зависник од политике Беча, једна врста марионете, па му је и маневарски простор био смањен. Приликом својих кључних катастрофалних политичких потеза – као што је било наређење о смањењу утицаја војске и скупљање оружја, што је довело до Тимочке буне, потоњи прогон радикала, напад на Бугарску 1885 – Милан је добијао сугестије од Беча.
Нема коментара:
Постави коментар